детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЈЕЗЕРО СЕНКИ

Лабудови су слетели синоћ на језеро

међу јата белих локвања,

месец се спустио ниско на гране бора,

учинило ми се да сањам.

Играле су се по води белоушке,

извиривале су чапље из шевара,

прегледали су туђе празне вршке

водени пацови дуге њушке,

чинило ми се да сањам,

да је све опсена и превара.

Запловио је језером стари чамац

по води је остављао звездани траг,

кривудао је вешто ко лукав мамац

ко да њим крмани невидљив враг.

Сребрни једнорог небом је прошао

небески свод се звездама осуо,

а поноћни час кад је дошао

месец је сребрни прах просуо

по језеру из своје вреће,

пробудио је сво локвањ - цвеће.

Зашумео је шаш и сува трска,

дивље руже папрат и звончића ниске,

ветар је пробудио свице,

нечујно су поред лабудова слетеле

црне морке и беле лиске

шапућући како олуја се спрема.

Језеро је шумело своју песму,

успаванку за неког свог драгог,

неког кога одавно нема...

МАКОВИ У ЖИТУ

Макови ћуте у житу, зрикавац зриче.

Низ склад полако корача диван бели хермелин

прекрасан, отмен, грацилан као из старе приче

какав охоли, млади, лепи, горди властелин.

Небо тамни и гори сунчев румени цвет,

са звезда полако капље тама да покрије свет.

Мирише сено. Откоси сви су зденути у високи пласт.

Шепури се млади алат риђушке Секе син

док путем вуче кола, први пут он има ту част,

пажљиво коњић ступа по прашњавој старој цести

и гледа добро где ће ногицом својом стати,

гледају га златице куне скривене у густој чести,

у житу шева пева, ћук је из гаја прати.

Диван је млади алат, прави лепотан.

На небу се буде звезде, полако се гаси дан.

Трепере паукове меже у крошњама старих липа

док по њима модро небо месечину сипа ли сипа...

И врх старог ариша већ ко црквен звоник светли,

пулин се скупио на прагу, одавно су поспали петли.

Скупљају се беле сове на нaшој кровној греди,

са капије стари мачак на пут упорно гледи.

Показује сат са звоника већ поноћног сата пола,

глас ћука певача разлеже се у ноћи

и месечина шуму златном светлошћу жари.

Одавно, сви су се вратили из поља,

само мог оца нема да провезе своја кола.

Ја знам да он неће доћи,

али чекамо кaо некад, ја и мој мачак стари

чекамо као некад, срце за време не мари...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: