детаљ слике: Galerija Jagnjić, Sinjsko polje

Август 1669. године,

ослобађање Сиња.

ОПЕТ СИЊ

Љуљајући се у седлу, Стојан све даље крочи кроз ноћ. Око њега је безброј људи и коња у полууснулом покрету. Бескрајна колона тихо вијуга кланцима и пропланцима.

Иако је на челу колоне, Стојану се на махове чини као да је сам. У глуво доба ноћи, све је утихло, нико ни да проговори. Само се понекад чује уморни корак коња, нехајни удар потковице или шум закачене гране.

Већ више пута из тишине надолазе исте мисли: „Сутрашња акција за слободу Сиња, нека буде и за Ивана. Нека то буде за његову младост и радост, за све његове непроспаване ноћи, за сву његову љубав према свом роду и народу, за његову жртву, за његове ране непреболне, када прошли пут на Сињу подметну своје тијело спасавајући мене од удара с леђа и сигурне смрти.

Не имаде времена ни да ме упозори. Остаде само трептај да се испријечи испред копља намијењеног мени. И сад, кад год се сјетим тог трена, прођу ме жмарци. Како смо у биткама увијек чували леђа један другоме, тог трена осјетих како се Иван благо наслони на мене, али ненамјерно, и како га кратко гурну нешто од чега се сав стресе.

У моменту сам схватио да је прободен, дохватио сам оног с копљем и разгрнуо све остале око нас двојице, али Иванову рану нисам могао поништити. Она је већ била ту, пријетећа, сурова, немилосрдна. Мој најбољи пријатељ у животу, мој најспособнији ускок по свим питањима, творац и учитељ заштитне групе од педесет најспособнијих, Иван, мој брат стричевић, био је тешко рањен и то спасавајући мене.

Да бар данас успијемо остварити његове жеље, ослободити Сињ, донијети осмијех сињском народу, као да бисмо донијели осмијех и Ивану.

Данас ћемо се заложити из петних жила за остварење Иванових снова. Нека то буде наш залог за сву његову муку, стрепњу, страх, за сва сјећања на њега и на Сињ.

За мој род и народ, за вјечну слободу. Да је се једном докопамо, акобогда. Да нам свићу слободна јутра, да већ једном знамо шта ћемо сутра, да сви своје омиљене послове раде, своје куће граде, и нове винограде саде.

Нека нам је срећа на помоћи. Надам се да ће нам овај пут бити успјешно. Надам се и из свег срца желим да ослободимо Сињ, да душманина претјерамо преко воде Цетине, за сва времена и вијекове, како ли би било једино праведно и логично.“

Тако је Стојан већ више пута из почетка размишљао о истом, док у тишини промиче вијугавим козијим стазама, ломата се гором и водом, између честара и камењара, само да се што прије, што тише и неопажено привуче Сињу и удари на душманина. Да удари прије него ли његове истурене уходе ишта сазнају. Прије било какве појаве и дојаве, акобогда.

Цикну зора надомак Сиња.

С првим бљеском свитања, бљесну и нада, и сва стремљења о овом дану данашњем.

Свима бијаше на уму претходни поход на Сињ, прије четири године, када се повукоше у пола обављена посла, само да би смањили губитке и избјегли катастрофу. Чему би побједа значила, ако већина изгине? Чему?

Данас ће покушати да учине што нису успјели онда. Чврсто ријешени и пуни наде сви кроче с осјећајем слободна човјека, па тако и побједника.

У свитање рано ударише на турска упоришта у Сињу. Изненадише непријатеља, истјераше га из црне земље, из бусије, утврђења и брлога његовог.

Помјерише га изненађеног. Потјераше га и потиснуше на сличан начин као и прије четири године, али овај пут одлучније и жешће. Притисак бијаше као увјежбан, непрекидан и дозиран, колико је кад и на ком мјесту требало.

Непријатељ не могаше ни главу дићи, а камоли се зауставити, средити редове и пружити ваљан отпор. Тако бијаше скоро до пред подне, када умор учини своје. Преуморни људи затражише предах, и док мало предахнуше, и Турци ударише.

Можда удар и није био најсиловитији, али није ни одбрана. Умор је савладао обје стране.

Недалеко од Обровачког моста, али са сињске стране кланца, ломило се више пута, али и одмарало. Изгледало је по свему судећи да су стране подједнаке и по бројном стању људства и по губицима.

Док је Стојанова војска била донекле и задовољна, турска војска Реџеп-аге Филиповића, бијаше веома нервозна и јетка на тренутне догађаје, те у једном тренутку, све незадовољство исплива на површину.

У току паузе, подстакнут својим војницима, до Реџеп-аге дојури заповједник десног крила Омар и гласно просикта:

- Реџепе, зар ћеш дозволити да нас ови Каури исцрпљују, до изнемоглости?. Држиш нас овдје на врху ове мале чуке, а Каури кидишу као осови. Двапут су ми већ помјерили људе. Ако ме помјере и са задњег узвишења, ја немам више куд, него повлачити се према води и мосту. Зар немаш више никакву идеју, већ само да пустиш да ствари теку како теку? А колико видим, на овај начин, тећи ће и преко воде.

Реџеп-ага, већ сав бијесан, инстинктивно се окрену око себе и на свим лицима видје исто. И ћутећи, као да сви углас говоре исто, и још додају - до тебе је, сви сада гледамо у тебе. Одлучи већ једном, шта да чинимо, прије него ли људи почну бјежати.

Видје Реџеп да је ђаво однио шалу, да мора донијети хитну одлуку, а какву, кад је све идеје исцрпио. Све тактичке варке по крилима, српска војска је осујетила и предухитрила, тако да није успио ни корак повратка према Сињу. Нити да ствар и мало побољша ни да наду улије, а све очи упрте у њега.

Овај тренутак њему бијаше најдужи у животу, али у магновењу, ниједну ваљану идеју да докучи.

Једина му остаде она посљедња, најстрашнија, да свој живот заложи, да покуша за добробит свих и свега што данас чине, па куд пукло да пукло. Како год окрене, још увијек има пола шансе да преживи. Уосталом, чега има да се плаши. Изазваће на мегдан Стојана, од ког је старији, искуснији, крупнији, па ваљда и јачи и на сабљи вјештији.

Изазваће Стојана на мегдан, па шта буде.

Одједном, изненада и сав узрујан, иступи неколико корака испред своје војске и из свег гласа повика, да чују обје стране:

- Стојанеее! Стојанеее!

И када се све с обје стране потпуно утиша, он продужи:

- Предлажем да нас двојица ово данас ријешимо! Па ко побиједи, нека му и буде побједа! Ја долазим сам на пола поља између нас! Надам се да нећеш бити жена и скривати се иза других људи!

Тек сада се обрати и својима:

- Надам се да ћете сада бити задовољнији. Ако ми се шта деси, све моје обавезе преносим на овог што ме овако извријеђа, па нек и сам види како је.

Сад има времена, док мене буде гледао, да и сам смишља, шта и како даље.

Како то рече, у тишини и без иједне даљње ријечи, упути се према средини растојања између двије војске. Ишао је свечано, достојанствено, одлучно, а у души се ломио, колебао.

Што ли му је све то требало...

Али у таквом животу, и такав тренутак једном дође, па ти њега звао или не, свеједно је. Доћи ће кад тад. И то балканско морање, да се образ брани, дође кад тад, јер једино тако остаје и име и положај.

Чему би и живот вриједио послије срамоте? Чему?

Док је тако размишљао, потпуно сигуран у своју побједу, већ стиже до пола пута према мегдану.

За то вријеме и Стојан, будући да је прозван, осјећао се и размишљао слично. На брзину је Павлу Унчевићу и Матији Миљковићу пренио дио разрађеног плана и само мигом дао до знања шта им је чинити, у оба случаја и ако он падне и ако преживи и опстане. Они само тихо климнуше главом и Стојану пожељеше сву срећу, а овај иступи напријед и закорачи преко поља, према мегдану.

Његове мисли дотаче осјећање најближих пријатеља, сарадника, сабораца, а три кратка звука то посебно и нагласише. Неко је за њим пљуснуо мало воде, за срећу. То бијаше у исти мах када је Матија тихо и кратко изговорио своју мисао: „Срећно пријатељу“, и Павле: „Жив и здрав био!“

Какве ли само симболике и снажне поруке у тој мисли, која се временом претвори и у одомаћен крајишки поздрав. Да, да, откад агарјани насрнуше, живот и здравље бијаху угрожени сваког тренутка. Већ триста година Крајишници један другом желе да у сваком тренутку остане жив и ако је икако могуће без рана, дакле здрав.

Осјећао се помало чудно, ни у страху, ни без њега. Био је у стотину битака, личне обрачуне више и не броји. Знао је само да ће себи најбоље помоћи, ако се смири, сабере и сав свој ум и пажњу усредсреди на противника, па можда нађе трен у ком га може заварати, избацити из ритма, равнотеже, мисли.

Стиже и он до пола пута, када Реџеп-ага застаде. Остаје му још једино да најбудније мотри на све противникове покрете и евентуалне подвале. Окупаторска ријеч му је одавно јасна. И када се пред свима, најдубље заклињу у своју ријеч, тек тада креће читава лепеза разноразних подлости, кроз мноштво којекаквих бодежа и ножева скривених свуд по одјећи, обући, иза појаса, у рукавима.

Већ и сама искрсну она његова, само њему својствена и привржена, водиља и у њој помисао: „Сјајна звијездо што ме пратиш, дај ми снаге у мислима, да ја прозрем душманина и браним се како ваља!“

Између жбунова полуугажене ријетке и високе траве, стајао је турски војсковођа, заповједник цијелог западног фронта, покретач и организатор свих турских напада на Крајину и творац свих зулума на њен народ.

Као да је пошао на параду, углађен, украшен и најскупље одјевен. Испод лаке мркозелене доламе, црне се чисте хлаче са предубоким туром. За појасем препуним срме и бисерја, сија позлаћена дршка кратке пушке, а у руци позлаћена дршка богато украшене сабље. Испод високо накинђурене капе челом свјетлуцају двије грашке зноја, а испод мрких обрва чудно сијевају два мрачна непријатељска ока.

На неколико корака Стојан застаде.

- Ево, ту сам! - рече.

- Е, сад ћеш да видиш... то своје.. што никад ниси...

Стојан не осјети потребу да ишта одговори или каже, само настави да га мотри како ли ће и с које стране напасти.

Познавајући себе, најважније му бијаше спретно одбити први напад. Одмах након тога он намеће свој начин и ритам борбе до изналажења коначног рјешења.

Пред њим стоји биће обликом посве слично људском, али с јасно израженим ставом звијери, која неком жели пролити крв, живот, постојање, као да не постоји никакав други успјех, узвишен чин, правило опстанка.

Чудна је и та природа, када је у стању да у људски облик утакне осјећај звијери, која мора убити да би утолила своју глад. Како ли онда од хијене очекивати да нападнуту дивљач пита боли ли је.

Елем, било како било, ни Стојан не бијаше од јуче, настави да мотри најбудније што може.

Похлепа противника не даде дуго чекати, одједном као муња прискочи, удари одозго свом снагом. Стојан подметну мач, звекну гвожђе, пољем одјекну.

У обје војске тајац, само дубок уздах задрхти.

У истом тренутку, Матија и Павле већ су чинили најбрже што могу, далеко и тихо опкољавање противничке војске. У највећем зноју напредовали су све брже да обострано затворе противника, који је похрлио у средиште догађаја и сву своју пажњу усмјерио на мегдан.

Чинили су све како им је Стојан јутрос напомињао као могућу варијанту и саставни дио плана, а малочас само назначио да спроведу.

С Матијине лијеве заобилазнице и већ надомак моста, непријатељ запуца, од чега се неколико његових ускока сруши. И његови запуцаше и у силном продору успјеше се примаћи мосту, али неколико непријатеља с друге стране воде запуцаше, од чега још неколико Матијиних војника бијаху погођени.

Да би ситуација била још гора, са кланца се поврати повећи број Турака и Матија се за трен нађе између двије ватре, али и његови ускоци прискочише у већем броју и успјеше се пробити до моста, увезати линију и наћи заклон.

Слично бијаше и с Павлове стране, који је равним пољем морао ићи поиздаље, али ево га узводно, и он је обалом већ пристизао у близину моста.

У редовима Турске војске наста чудна пометња. Вијест о опкољавању зачас се прошири у само средиште главнине војске, која је на ивици Сињског поља свом пажњом била усредсређена на борбу мегданџија. Сада већ у недоумици, невољи и колебању, за трен не знадоше да ли да крену напријед на мегдан у одбрану заповједника, или назад на пробијање обруча код моста.

И нови заповједник за трен застаде, одвуче га поглед у прашину, која се на мегдану већ дигла и узбуркала толико да се противници више и не распознају.

Обје војске, са обје стране, без даха посматрају овај немио догађај, крше прсте и нервозно чекају исход жестоке борбе. Кроз прашину једва назиру двије силуете које у грчевитој борби час падају час устају.

У једном тренутку једва примијетише да један од мегданџија чудно посрну, изгуби равнотежу само за трен. Други се одоздо муњевито придиже и своје сјечиво као стријелу усмјери према горе, противник се укочи, уздрхта, застаде за трен...

Оштрица која се муњевито дизала, у повратку одозго свом силином се сручи на посрнулог противника.

У обје војске и нехотице се оте гласан уздах, јер ниједна не видје јасно ко кога удари.

Изнад шкрте и сунцем спржене земље колеба се густа прашина, из које тетурајући изби један човјек на турску страну.

Измами неописив врисак и усхићења турске војске.

Код ускока се следи крв у жилама.

Затим, тај исти, поново се врати у прашину и искорачи из ње на ускочку страну.

Тек тада обје стране видјеше јасно ко је устао.

По ходу и одјећи обје стране препознаше Стојана.

Сад на ускочкој страни наста неописиво усхићење, а на турској неописива туга, јад и невјерица.

Како Стојан, сав прашњав и по лијевој руци сав искрвављен, приђе својима, тако им изрази срећно поновно виђење, одмах и приупита шта су учинили Павле и Матија. Када доби одговор да су већ стигли до моста, тада само кратко рече:

- Сада и с ове стране приђите Турцима и јасно им дајте до знања да су опкољени. Приђите на пушкомет, тамо до мјеста мегдана и јавите им гласно да могу доћи по свог заповједника, који је изгубио битку.

Тако и бијаше.

Турци се нађоше у великој невољи. А када им ускоци јавише да слободно приђу до тијела свог вође, приђе их седам-осам и ту само тихо и у недоумици стајаху.

Тек тада на површину испливаше сва осјећања чудног тренутка у ком више нико ни на кога не насрће, не пуца. Ни једној страни не бијаше јасно да ли је то могуће, али ето доживјеше да је могуће.

Ни својим очима не вјерују у то што виде.

Први који приђоше да преузму тијело свог вође, ту положише своје оружје и стадоше у круг око мртвог тијела. Ускоро су већ и сви остали долазили у великој колони и на исто мјесто одлагали оружје.

Након неког времена све стаде. Гомила оружја је стајала на пола раздаљуне до турске војске, а и они мирни у ишчекивању шта ће бити даље.

Тек тада са ускочке стране иступи Стојан и приђе онима што дођоше по тијело, те прозбори:

- Слободно узмите и понесите, ништа вам се неће десити.

Људи у неспокоју узеше тијело и вратише се међу своје. Тада се и ускоци примакоше до њих. И док су за тренутак стајали у тишини и гледали се међусобно, Стојан иступи испред свих и рече:

- Надам се да не водите сви поријекло из земље која нас већ вијековима напада и злоставља. Ако је тако, онда ће вас један дио разумјети мој језик и то што желим рећи.

Скоро половина људи потврдно климну главом и готово углас проговорише да разумију.

Испред мноштва људи у гомили, прву тројицу до себе, једног по једног, Стојан јасно и гласно упита:

- Како се зовеш и одакле си?

- Тарик Гламочић, из Гламоча.

- Ти?

- Гамал Долинић, из Гламоча.

- Ти?

- Аган Ливанић, из Ливна.

- Имена су из земље која нас напада, а презимена су из наших крајева, јер су у духу нашег језика базирана на мјесто боравка и завршавају на ић. И вас тројица говорите чисто овдашњи језик. Зар вам то ништа не говори? Мајко мила, зла и несреће под овим нашим небом плаветним, кад зла работа упетља своје прсте у наше животе. Па почне да раздваја и супротставља чак и браћу рођену. Па их онда крене наговарати једног на другог, завађати све до истребљења. И још у томе ужива јер види велику корист. А све полако, уз свесрдну помоћ и заштиту мање разборитих.

Стојан мало застаде, па настави:

-Е, Балкане мој чудни, ваздан ли си жељан среће, откад у тебе утрапаше они што преобликују име и презиме, љубав и мржњу, суштину и стварност. О народе мој јадни, по овим гудурама само гинеш. Противници не знају чак ни то да им је можда прадјед један те исти човјек.

Обје стране су без даха слушале, док он настави:

- Највећи мој пријатељ, зове се Иван, а највећи мој непријатељ, зове се Иванић, само мало преобликовано и прикривено иза мјеста боравка, па сад више није Иванић, већ Ливанић. Питам се само, како ли се људски ум уопште сјетио тог толиког зла и несреће? Како се није сјетио толиког добра и среће? Ако ли добро уопште има икакву предност испред зла. Јер како би онда појединци грабили све вриједности, још излежавајући се, док ми овдје гинемо и цркавамо?

Људи испред њега гледају га некако празно. Већина уопште и не схвата шта настоји рећи. Али без обзира на то, он продужи, обраћајући се поново једном од тројице најближих испред себе:

- Због чега ме мрзиш?

- Не мрзим ја никога.

- Дошао си с пушком и сабљом у моју земљу, у мој крај. Да није можда с намјером да ме поздравиш, почастиш, заволиш, браниш?

Сви ћуте.

- Или можда с циљем да прегазиш, убијеш, поробиш, затреш?

- Наређено ми је - одговори исти.

Стојан их неколико тренутака гледа нетремице, а затим продужи:

- Како се на турском језику каже „поријекло“ ?

Опет сви ћуте...

- Како се на турском језику каже „домовина“, „слобода“, „моји коријени“, „мој народ“?

И даље сви ћуте. Након кратке паузе, Стојан продужи:

- Поријекло се каже: - менсеи, домовина – ватан, слобода – озгурлук, моји корјени – коклерим, мој народ – халким. Тај језик сам учио у ропству, дакле, док сам био турски роб. Морао сам грчевито брзо учити, јер да не знадох шта ми ко каже, не бих ни послушао, а тада не бих ни преживио. А у ропству сам био због тога што сам бранио себе, свој род и народ, домовину, постојбину, љубав предака, коријене, породицу... Да ли сам чинио нешто грешно, погрешно или наопако? Је ли ти не требаш да браниш своју кућу и породицу? Наравно да требаш. А да ли и због чега требаш да нападаш моју кућу и породицу? И шта мислиш да је не браним, ти би је збрисао са лица земље и постојања у једном даху, у једном замаху. Не би се обазрео ни за чијим јецајем ни сузом. Иако не мрзиш. Довољно је да те је натурио и послао онај ко мрзи. Чак не мора ни то. Довољно је да има личну корист из тога и ето ти несреће за многе у његовом дјелокругу. Ту се сва прича завршава.

Сви су и даље ћутали, па Стојан продужи:

- Ни језик не познајете народа и државе за чије интересе се залажете. А то чините из петних жила и толико да сте у стању и животе одузимати свима од реда, иако вам нису ништа криви, иако их и не познајете. Спремни сте да судите о свему за шта нисте надлежни и да отимате све што нисте дали. Спремни сте да будете изнад Бога. Он ће да поставља, а ви ћете да рушите. И још ћете да му се молите, он ништа неће примијетити. Лијепо, богами. И веома разборито, нема шта. Тај вам тамо, хиљаду километара далек, чијим језиком не умијете ни прозборити, који вам је овдје само палио и робио као и мени и који вас поваздан наговара на зло, он вам је пријатељ и комшија, а овај што вам је уз прозор, чији језик говорите, он вам није ни пријатељ ни комшија, већ непријатељ? А?!

Гледао је у очи редом све с лијева на десно и назад,

сви су ћутали, док се Стојан обрати опет оној тројици испред себе:

- Када човјек дозволи себи да из било ког разлога иде у туђу земљу чинити насиље, дозволио је себи мржњу, јер само она може бити покретач таквог зла. Будући да је мржња ђавоља ствар, човјек је дозволио и свом унутрашњем ђаволу да свом душом и тијелом овлада, те да уз помоћ свих распуштених демона само смишља и чини зло, које ће се, кроз освете враћати и враћати, све док и њега самог не сустигне, сломи и уништи. Гријех је и помислити зло било коме, а камоли још чинити га, то је несагледив гријех. Али чинити то још свом ближњем по језику и сродству, то је највећи гријех што га човјек може починити у животу свом. Знам ја да сте подговорени. Знам и којим путем и због чега. Али како се ни једног тренутка не сјетисте да је срамота од своје главе правити чивилук, на који може да качи своје знамење ко год наиђе? По вашем мишљењу и то је веома „људски“, зар не?

Ни ту се у заносу не заустави:

-Обичном и иоле разборитом човјеку остаје да се највише плаши неразборитих. Јер су поводљиви. Јер у недостатку жеље да се упознају са што више животних непознаница, вјечно живе у страху од непознатог. У том страху, једва чекају да се негдје или неком приклоне, у циљу заштите, па макар били и слуге. Обично и постану слуге, често увучени у много шта што не ваља, па чак и у злочине, не примјећујући да су већ тада постали живо робље, при чему и многе друге око себе гурају у пуко ропство, али и у гријех и смрт. Будући да премало знају о било чему животном, мало знају и о кривицама, а о својој понајмање. Вјечно глуме неку невиност и траже оправдање. Своју кривицу никад не признају, ни себи ни другима. Због тога нам и јесте тако како је.

Неколико тренутака их је гледао нетремице, а они су само ћутали, онако погнутих глава, не знајући шта да одговоре. Онда се Стојан одједном обрати својим најближим сарадницима:

- Видите ли ви то? Нису вриједни ни мача ни харача. Нису вриједни ни казне ни поправки. Нити икаквог даљњег објашњења. Ничег! У тој страној освајачкој војсци има натјераних људи из наших крајева, који нису зли и ником не мисле зло. Нека се сви заједно по овом сивом камену далматинском боси врате у Босну. Нека им то буде успомена и опомена земље далматинске, коју ни криву ни дужну дођоше газити, робити, палити и у црно завијати. Нека се и сами увјере, како ли је газити Далмацију. Нека им само још гаће не дозволе да се осрамоте потпуно, јер и они су људи, само с погрешним ставовима. Да не би сутра поново били опремљени да нас нападају, све коње и оружје им узмите, а хаљине спалите. Сву им храну њихову вратите и дајте да не гладују успут, јер далеко им је до њихових кућа.

Остали сарадници су Стојана гледали нетремице и све у чуду, док он поново не проговори:

- Гријех би било чинити криво. Противнику увијек треба понудити храну, а одузети оружје, јер никад не знаш кад ће опет доћи да те њиме уништи.

Све се некако нађе у чудно замуклој тишини, која је већ сва звонила, без обзира на то што ту бијаше толико људи. У свој тој тишини Стојан видје да упитни погледи траже још одговора и појашњења, па настави:

- Да нам више никад њихове хаљине душманске не погане нашу земљу прадједовску. А и они да се осјећају као новорођенчад. Још једном чисти, од свег осталог око себе, лошег, туђинског, одрођеног, отрованог. Само да знају, да и поред свих њихових злочина, дајемо им прилику да се поправе, да још једном почну из почетка, као дијете што почиње. Дозволите им да у колони полако пређу преко моста, на „свој терен“, да се увјере како мостови не служе само за раздвајања, освајања, уништавања, већ и за спајања и сарадњу. Дозволите им да иду слободно као људи и да са собом понесу свог преузвишеног.

Не прође ни четврт сата, а кроз прозирну завјесу дима од запаљене туђинске одјеће, бјеласа се мноштво бијелих тијела и још бјељих гаћа. На благом повјетарцу само лепршању изнад мноштва босих ногу у покрету. Мноштво огољелих тјелеса мрда, спотиче се и посрће босо по оштром камењару сињском. Огромна је колона људи без кошуље, хлача и обуће, а сваки у једној руци држи свој завежљај хране. Уљуљано, полако, тихо, нечујно, сви се извлаче са уског моста и одмичу колским путем према Сињском Обровцу, одакле ће даље према Ливну и Гламочу.

Како ли ће сва та колона изгледати након неколико сати мучног босоногог хода и израњаваног спотицања по оштром камењу? Да ли ће бар неко од тих људи успут наћи икакву одјећу, обућу, или бар поњаву да умота стопала?

Све то Матија гледа, гледа, а онда одједном само прасну у смијех и кроз сузе проговори:

- Можеш мислити како ли ће све изгледати када та колона утрапа у чаршију. Након свих оних силних поклича, вриштања и њиштања у поласку, кад се врати овако босих ногу, у лелујавим гаћама, без иједне ријечи, и то у сам врх освајачке ударне игле. Можеш мислити колико ће бити зијевања свих осталих када их угледају, а нароћито код њихових жена. У необузданом чуђењу, разглавиће вилице, толико да их ни хећим неће намјестити како треба...

Ни ту Матијина машта није намјеравала стати, те он продужи још и у стиховима:

Шта се оно преко поља бијели,

чији ли су свати невесели?

Што се једном и вјетрић не смири,

док све гаће пронесу везири?

Талас незадрживог смијеха проломи се масом, али само због Матијиних ријећи, а не и због слике коју гледају. Јер ипак су саосјећали са тим људима, са тим тренутком несрећним, какве доносе ратови и сукоби. Осмијех се сам од себе затоми у горкој суровости, у трену спознаје да никад нису ни видјели нешто слично.

Овакво нешто, једно и једино, у животу свом, у стварности и у машти, у идеји и одлуци само једног човјека, а опет у свачијој. Од овог момента та идеја изгледаше као једина која је у тој ситуацији могла искрснути као одмјерена и усмјерена у смислу поправки свега што не ваља.

Тек тада спознаше још једну људску посебност тог једног човјека, који необично позитивно утиче на све око себе.

Утом се и Стојану оте наглас још једна његова помисао:

- А, шта бисмо са њима? Да их заробљавамо и хранимо? Је ли? Хранити толико непријатељских уста... Због чега? Боже сачувај! Па, то све не би имало никаквог смисла. Да се огријешимо? Је ли? То још више нема смисла. Да их њихови опјевавају, а нас да све више мрзе. Боже сачувај! Не треба нам то. Доста нам је патње, мржње, бесмисла, и без тога. А ово ће имати већег позитивног одјека, него да смо било шта друго чинили, јер вратићемо их живе и здраве њиховим породицама, што смањује мржњу и напетост, али поред тога наводи и на размишљање. Много је већи учинак када су сви живи и здрави, а њихове их жене и цуре задиркују доскочицама: И ви би с нама у кревет? Ви, таква господа у гаћама?

Стојан заста тек да удахне, па настави:

-Можда их то натјера на размишљање више него било шта друго. Да се већ једном пробуде из сна у ком су заборавили на много шта разумно, па и на саме себе. Да у том буђењу спознају да су кренули мачем и харачем на праунуке својих прадједова, на свој род и народ, а за интересе туђина, који им не даде ништа друго, до лажна обећања. Да схвате како су се огријешили о саме себе и о своје постојање. Да се сјете и осјете како су добили живот на поклон, и то управо од оних којима га дођоше одузимати. У сваком случају, ако и не пожеле размишљати о томе, ми смо опет на добитку и у предности. Једна предност је та што се дуго неће опоравити и опремити за нови поход, а друга што ова генерација неће имати вољу ни да крене. Из страха да не доживи исто.

※ Историјски подаци:

Стојан одрубио главу Реџеп-аги Филиповићу код Цетине (Филиповићи — српска потурчена породица из Гламоча — били су, као што је већ речено, чувени турски јунаци).

Провидур Антонио Приули је и 25. новембра 1669. саставио посебно писмено посведочење о ратним заслугама Господара Стојана Јанковића. Званично, витешко достојанство је Сердару Стојану Јанковићу додељено у Венецији 13. марта 1670. ''Стоиам Митровицх, зардар де Мурлацхи'' постао је ''Кавалиер'' и додељена му је ''уна цолона д’ “оро цон медаглиа ди Сан Марцо”…

Извор: Публикација аутора Ненада М. Јовановића под насловом: “Кнез међу књижевницима и књижевник међу кнежевима” са освртом на књижевника Владана Десницу и његове претке, као и на истраживачки рад Бошка Деснице. ※

※ Историјски подаци:

25.11.1669 Провидур Далмације Антонио Приули свједочанством потврђује Стојанове јуначке заслуге у борбама за одбрану Котара и Задра. Стојан је својим четама Морлака, не само одбранио Котаре и Задар, већ потпуно разбио турску војску, заробио многе Турке, заплијенио много плијена, побиједио тројицу чувених ага... Подстакао је велико одушевљење код свог народа и код Млетака.

Извор – Српско културно друштво СКД „Просвјета“ које је преузимало историјске податке од аутора Бошко Десница, др Стојан Бербер, Владимир Ћоровић, Бошко Сувајџић и др. ※

※ Историјски подаци:

Кад је 1669. године завршен Кандијски рат, задарски генерални провидур за Далмацију и Албанију Антонио Приули писмено је посведочио о Стојановој храбрости, наводећи његова јунаштва, а млетачки дужд Доменико Контарини је издао дукалу (диплому) 1670. године којом Стојана Митровића предлаже Сенату за витеза Св. Марка (Свети Марко је заштитник Венеције, која се називала и Република Светог Марка), што је Сенат и усвојио, подаривши Стојану златну колајну у вредности од 100 дуката и посебну доламу.

Као Стојанови подвизи у рату помињу се том приликом следећи: погубио је Али-бега Дуракбеговића, одсекао главу Реџеп-аги Филиповићу код Цетине (Филиповићи — српска потурчена породица из Гламоча — били су, као што је већ речено, чувени турски јунаци), посекао је Агу Велагића у Рудопољу (Велагићи су и данас велико место код Босанског Петровца) и Халагу Пајалитовића на книнском пољу Косову и "многе друге", стекао више робова и "душману нанео знатне штете".4,5

Августа 1670. године Стојан Јанковић за своје јунаштво добија од Млетака као награду знатне комплексе земље (400 гоњала, што је преко сто хектара; гоњал — 2593 м2) у Равним Котарима и куће у насељу Ислам Грчки, што је претходно припадало Турчину Јусуф-аги Дурићу. Пошто је при турско-млетачком разграничењу следеће године Ислам, у који се Стојан био преселио, припао Турској, он добија заузврат кућу у самом Задру, у Рајској улици (Рагасико).

Дружи се у то време са Бајом Пивљанином када се овај 1674. године преселио из Истре (куда је са својим хајдуцима био измештен из Боке Которске, а према споразуму Турака и Млечана) у Задар и са њим се орођује удавши сестру Анку за Бајовог брата Митра”.

Извор – Српско културно друштво СКД „Просвјета“ које је преузимало иеторијске податке од аутора Бошко Десница, др Стојан Бербер, Владимир Ћоровић, Бошко Сувајџић и др. ※

Detalj Sinjskog polja,GalerijaOPG Jagnjić, foto,Nikica Ugrina RadaR

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: