детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЈУНАК ИЗ ПЈЕСМЕ, ЛЕГЕНДЕ, НАРОДНОГ ПАМЋЕЊА

Читајући рукопис романа Јанковић Стојан II Јована Шекеровића Јоје

Ранко Павловић

Није лако од стварне, па још историјске личности, нарочито кад је давно заузела високо мјесто у народним пјесмама и причама, једнако као и у историјским документима, градити литерарног јунака. Шта се, како и колико може одбацити од онога што је народ смјестио у легенду? Шта се може додати, а да звучи увјерљиво макар онолико колико и народна предања? Како продријети у душу његових савременика, па га посматрати кроз визуру њихових схватања? Да ли га, описујући његове подвиге на основу провјерених чињеница, треба спуштати на земљу, или га оставити да са висина које није сам изабрао посматра себе доље међу онима који настоје да потргају ропске ланце и успну се на пропланке слободе?

Вјероватно је ова и слична питања сам себи постављао Јован Шекеровић Јоја док је писао први дио добро прихваћеног, прије неколико година објављеног романа Јанковић Стојан, па можда и када се латио пера да, с мјеста и из времена у коме га је оставио на крају свог дјела, на подстрек многих читалаца, настави пратити ратни и животни пут ускочког јунака који се истргао из легенде и, праћен мноштвом сабораца у тргању турских и латинских јармова и ланаца, наставио да моћно корача питоминама и кршевима слободарске Крајине и Далмације.

Истргавши свог јунака из епске пјесме, живе легенде и народног памћења, Јован Шекеровић Јоја, на самом почетку другог дијела свог дјела, у виду нечег што би се могло окарактерисати као мото, читаоца обавјештава да ће ово бити прича о борби за опстанак, „о једном народу и његовом времену“, о народу који је, „прогоњен, прогнан и оптужен, смогао снаге да преживи, да из сузе извуче пјесму, сломљеним крилом полети, уздигне се“. Ко је Јанковић Стојан? Ко је тај слободољубиви јунак за кога би се могло рећи да му дио живота обухваћеног периодом од 1661. до 1678. године, који и јесте у фокусу интересовања другог дијела романа, протиче између одредница „роб“ и „господар“? Аутор и ту свог могућег читаоца не оставља у неизвјесности. Он је, пише такође на почетку, чобанче, сердар, витез, племић, господар, срце свог народа. Све то и много више од тога.

Други дио романа о Стојану Јанковићу Шекеровић је подијелио у четири поглавља („Окупација“, „Ропство Јанковић Стојана“, „Баштина“ и „Дукала“), а свако поглавље садржи по пет инвентивно насловљених цјелина с назначеним конкретним временским оквирима и локацијама у којима се одвија радња. Стиче се утисак да се писац побринуо да читаоца ослободи трагања за чињеницама које су подлога за романескну причу, јер је основне елементе дао већ у поднасловима цјелина које би се могле читати и као засебне приче, мада су уткане у компактну, хронолошким поступком испричану цјелину.

У првом поглављу описани су догађаји који се одвијају углавном на подручју кроз које протиче Зрмања и у чијем центру је книнско Косово. Шекеровић увјерљиво описује битке које Јанковић против турских зулумћара води заједно са својим ускоцима и хајдуцима. Побринуо се да добро проучи и пластично представи на којим просторима су вођене те битке, колико је у њима било учесника на једној и другој страни, колико је на бојишту остало слободара који су чували своја огњишта а колико њихових непријатеља, какво је оружје коришћено, какву је стратегију и тактику Стојан осмишљавао са својим најближим сарадницима, какве су буре и маестрали раздирали и смиривали душе житеља тог подручја на коме су але са Запада и Истока (Османлије и Латини) кидисале на поносни и често поробљавани српски живаљ у том вишевјековном крајишко-далматинском „рату и миру“.

Друго поглавље, у коме је описано ропство Јанковић Стојана, читалац би могао доживјети и као цјелину за себе, као кратки роман у дужој епској романескној кажи. Народ је у пјесмама које представљају драгуљ у српској епици оставио врло занимљиво свједочанство о томе шта се догађало или се могло догађати у том периоду Јанковићевог живота (за који није прецизно утврђено колико је трајао), а Јован Шекеровић Јоја настојао је да у књижевној форми изнесе више чињеница него што их је могао дати народни пјесник. Од заробљавања на Цетини до спровођења у Стамбол, преко Ливна, Сарајева и турских санџака, све до Босфора, читалац на неки начин, и сам „путујући“ кроз јасну и прецизну Шекеровићу реченицу, у колони која спроводи сужње, упознаје крајеве кроз које пролази и прати прецизно описане догађаје. Сужањство у мрачним, влажним и пацовима испуњеним подрумима стамболске „проклете авлије“, испитивања, иживљавање стражара, тежак робијашки рад и друге мрачне слике, романописац зна „освијетлити“ и лирским пропламсајима, попут овог: „Врабац је једина веза са спољним свијетом. То мало крилато и слободно створење треба видјети, јер оно доноси наду, подсјећа да живот постоји. Да није још те птице, у овом мемљивом мрачном подруму, поред несносних пацова и мрзовољних бића на двије ноге, заборавило би се да икакав живот постоји.“

Опис Стојановог и Матијиног бјекства из турских казамата, уз елементе акционо-авантуристичког романа, мјестимично је „прошаран“ путописним сличицама, а за сам долазак у завичај, након „свих путева који су водили у Крајину“, сужњима који су се ослободили турског ропства судбина је приредила бој са зулумћарима. Послије таквог увода у треће поглавље, насловљено „Баштина“, Стојана сусрећемо у настојању да обнови своје винограде и да се посвети породици, али потврду претпоставке да има крајева у којима човјеку није суђено да живи у миру налазимо на нужности да се воде битке за ослобађање неких битних стратешких тачака, што наравно не може проћи без Стојана који је у свему главни актер.

Ослобађање Жегара, Крупе, Брибира и многих других дијелова Равних котара не само да ће тим крајевима донијети макар краћи период мирнијег живота, него ће код Млетака ојачати Јанковићев углед, па ће му исказати највеће почасти, а радњу, у четвртом поглављу, уз сталну тежњу главног јунака да се враћа завичају, пренијети на подручје Сиња, Задра, па и дубље у Млетачку Републику. Стојан ће постати витез, млетачки великодостојник, племић, али – знајући неке историјске чињенице и Шекеровићеву радозналост, можемо претпоставити да то неће умирити ни Јанковића ни романописца, па можемо очекивати и нови наставак (или наставке) овог романа, при чему ће, надајмо се, аутор бити језгровитији, штедљивији на ријечима.

Ваља истаћи да је Јован Шекеровић Јоја врло пажљив према свом читаоцу. Он га не оставља да без помоћи лута у трагању за чињеницама које би га могле интересовати. На крају сваке цјелине сваког поглавља он укратко даје историјске изворе из којих је могуће црпити податке који чине приповиједну нит овог дјела, наводећи наслове дјела и њихове ауторе, а све завршава и сопственим напоменама у којима износи и неке дилеме. На крају налазимо и попис 68 ликова другог дијела романа и рјечник мање познатих ријечи и израза.

Шекеровић се потрудио да своју причу саопшти јасном, проходном реченицом. Посебну пажњу заслужује његова тежња да користи језик, нарочито рјечник, примјерен времену одвијања радње. Будући да се радња највећег дијела романа одвија у његовом ширем завичају, који он очито безмјерно воли, читалац ће наићи на више описа, првенствено пејзажа, који покаткад зазвуче као пјесма у прози. То ће увјерљиво илустровати неколико примјера које овдје наводимо.

Ево како, на примјер, описује априлско јутро на почетку првог поглавља:

„Изнад орошене и уснуле полутаме, предјелом синула румен, сва се магли и пресијава. У безброј дугиних нијанси зора руди, дан бијели, грањива.

Озарена тишина све купа и умива, праменовима измаглице брише, па опет помаља, као да поново рађа. Из бјеличастог вела мјестимично израњају пропланци и по њима преостали стогови сијена. Мјестимично лебде шиндрани кровови и сламнати чардаци, док се из њих нечујно пропињу баџе, зидани димњаци и танани праменови дима. Однекуд допиру звуци пробуђеног стада и зов чобана. Доље код млинова вода пршти, шуми, једва чујно наноси и замотава, лакомицу прелијева, лавежом се паса поиграва.“

Или, као у описима српских романтичара и реалиста:

„Овамо, с друге стране, Далмација се просула у свој својој плавкастој топлини, помијешала мирис зрелих смокава са сланкастим повјетарцем. Даљине још плавље. Одвлаче поглед бескрајном равнином Јадрана. Просто те маме да у одбљеску хоризонта пребираш по недокучивом.“

Ево и једног андрићевски интонираног описа моста код Ливна, при повратку из стамболских казамата и послије попришта битке коју је Јанковић водио са турским харачлијама:

“У средини оста камени мост, обасјан праменом посљедњег зрака предвечерњег сунца. Необично бијел, сав бљешти сред окупаног зеленила и мутне бујице. Све то надвија умивена румен, што се за одбјеглим пљуском тек упали, а већ гасне, са сумраком тамни.

Оста мост да пркоси зубу времена и невремена, да одолијева бујицама, кишама, приликама, неприликама. Остаде да сјећа и подсјећа на времана прошла, на времена давна. Остаде да бесједи и приповиједа о људима и догађајима, да ћутећи прича још неиспричано.”

И да завршимо врло лијепим описом јутра на Брибирској главици:

„Из модре таме пурпурни зраци ударили хоризонтално. Безбројне стријеле одапете, па све више кидишу, незаустављиво пале и топе, све пред собом пробијају, режу, сијеку као најоштрије сјечиво.

Сијеку и брда и долове.

Ту и тамо, заривају се у падине, па кад не успију даље, ту само бљеште и цвиле, док све не запале. Мркло и тамно плаветнило побјегло иза падина, па отуд бљеску би да пркоси, а ноћцом би да снива.“

Други дио романа о епском (и стварном) крајишко-далматинском јунаку завршава се турским зулумом и битком поред турске утврде Трошењ, послије чега Јанковић Стојан у наручју држи уплакано дијете које је мајка избацила кроз прозор да би га сачувала од гладног зликовачког ханџара.

Не чини ли се да се послије овакве сцене прича мора наставити?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: