О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ТАМО СУ НАЈЉЕПШЕ БОЈЕ

Валентина Берић
детаљ слике: КРК Арт дизајн foto:Aleksandar Gospic


ТАМО СУ НАЈЉЕПШЕ БОЈЕ



Има један свијет у коме вријеме стоји. Само тамо си свој на своме без оног осјећаја отуђености и неприпадности. Није занимљива улога странца, још мање прогнаника, а ни она гдје те зову повратником на свој праг. Зашто ниси само и једноставно становник свог мјеста које је запамтило твој први корак иако су те околности натјерале на разне промјене, не тако лијепе и не тако пожељне.
Знам свакој литици боју, свакој стази дужину, знам зашто сунце нигдје не грије тако топло и зашто се звијезде на небу смију. Знам и бури правац кретања када ме спутава и надјачава се са мном показујући ми ко има већу моћ. Не инатим се, а и зашто би када ми прија њен загрљај. Па кад бацим поглед тамо у даљину док Динара чека рађање новог сутра сузе ми засјаје у оку. Широка равница отвореног срца одавно стоји пуста. Ни трага ни гласа животу који је некада испуњавао. Стојимо и гледамо се у нашој непрепознатљивости. Била сам дијете када ме је рука неправде дотакла. Отето ми је право да бирам под чијом капом небеском желим да се будим. Ускраћени су нам сати и дани заједничког одрастања. И године прођу у тишини бола која те прати увијек јер увијек си у дефициту онога што је могло бити, а није и никада неће. Вратим сјећање на заспалу прошлост коју хоћу да видим у садашњости. Покушам, затворим очи и путујем. Мирис давно изгубљне среће поново је са мном. Трчим пољем док ми се коса мјеша са жутим класјем. Вири ми само глава у тој оази плодова који су настали захваљујући вриједним рукама свих оних који свој путоказ виде на овом пространству. Срце ми ради убрзано као да се коморе и преткоморе свађају која ће побједити у овој трци. Само ми се чини јер заједнички добују од радости што смо заједно. Свако годишње доба је препуно задовољства које је проистекло из рада вредних руку. На коју год страну да се окренем у срцу сам завичаја. „Кад би овако било заувијек“ мислим у себи, али ћутим не говорим, јер све што кажем други ми украду.
Непосредно у мојој близини живе људи којима ништа није тешко. Уморно изборано лице, руке обиљежене ожиљцима тешких послова, али осмјех на лицу никад није нестао. И она добра ријеч са којом не оскудјевају да те почасте, да те награде и испрате да их носиш читав живот дубоко у себи. Такав је мој народ, када га руше иде само напријед јер назад ионако нема коме. Шетам путевима одавно зараслим од бола и чистим сузама све оно што ми заклања видик до сретне прошлости. Крај бунара широка смоква, одмах недалеко од ње трешња, виноград у одсјају првих јесењих соната док се ласте спремају за неке топлије крајеве. Све што желиш све ти је на дохват руке. Небо у својој раскоши плаветнила је само у мом крају овако моћно и њежно. И први облак који по њему оставља цртеже мами ми осмјех на лице. Не зовем га, не тражим га, сам дође. У дланове скупљам мирис завичаја са којим умивам лице и молим Бога „само нека траје“. На овој земљи богатој каменом чија снага је несаломива, жеља да се живот врати тамо гдје је прекинут је непролазна. Још од оних невиних јутарњих година, када се одрастало и учило да је земља и мајка и дијете, схватиш да можеш проћи читав свијет али само једно мјесто је твоје. Мало или велико, познато или непознато чини дио тебе као што је нога или рука. Ако ти нанесу само једном повреду више ништа није исто. Остане ожиљак испод којег је сакривена рана, увијек свијежа и отворена, крвари без видљивих трагова. И боли јуче и данас и сутра јер не можеш вратити вријеме кроз које пролазиш као залутали путник. Станем онако са стране поред себе и гледам живот коме нису дали да живи. Прикрдам се нечујно на прстима да ми не прекину и овај ход ка срећи, а знам да неке жеље никада неће дочекати рађање. Као несуђено дијете, као неухватива нада остарит ћу осиромашена у тим сновима. Вратим се у своју стварност, на своје тло натопљено сузама, на камен јачи од туђих руку које су га отргле из мог загрљаја и стварам живот из почетка. Зашивам напукла сјећања да их не изгубим, да их могу оставити у насљеђе, да они који дођу посље мене никад не забораве одакле су им коријени. Кренем, станем, одлазим и враћам се осуђена на сталне растанке. Тамо одакле идем остављам дио себе, тамо гдје идем тражим онај други дио да се склопим коначно у једно цијело. Лажу сви који кажу да вријеме лијечи ране. Не постоји то вријеме које може вратити живот тамо гдје су га прекинули. Срце ми каже све дај, јер само једно мјесто је завичај, али разум појачава тоналитет јер од те љубави не може да се живи.
Вјечити сањари, вјечне луталице, вјечити трагачи изгубљених година. Моја равница спава чекајући да је пробуде из сна. Знам, траје исувише дуго. Уморна, препуштена неким новим лицима вјерује да није и не може све бити тако црно. Отуђена јесте али отргнута није. Тамо гдје је сунце златно, гдје је мјесец ноћни сапутник, тамо гдје зоре пјевају најљепше пјесме, тамо гдје камен буди емоције, тамо гдје су тијело и душа у свом одијелу тамо се враћам и ја. Могу отићи, могу ме отјерати, могу ми забранити љубав коју јој дајем али никада ме неће раставити од ње. Ту гдје сам постала, ту ћу и нестати. Моја равница је мој почетак и мој крај.






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"