детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗЛАТОКОСА ЊЕН ФРАЈЕР И ШТЕТОЧИНЕ

Као и свако вече и тад су сви виђенији момци и девојке из насеља били на истом месту испод уличне светиљке. У пола импровизоване забаве управо кад се штимовала гитара за незваничну химну краја ‘Монy… монy’ прикупљали кључиви са привесцима на једну гомилицу како би звечали гласније из руке спретног, за ритам талентованог дечака, вадиле шибице и упаљачи да улепшају амбијент предвечерја и пре него што су они упаљени као да је нешто севнуло са не баш ведрог неба пуног звезда и истовремено потмуло загрмело. Можда није било са неба јер по распоређеним звездама види се јасно да још увек нема баш опасних облака, вртели су главама зачуђени присутни момци и девојке. Недоумицу је прекинуо громогласан звук долазећег мотора, до тад још невиђене ‘љуте’ машине што би рекли млади! На момка за воланом са необичном кацигом који кочи и спретно заноси задњим точком да би се упаркирао поред ивичњака нико не обраћа пажњу јер је девојка која се возила са њим већ скинула своју заштитну кацигу. Златна риђа коса и дуга нога која је закорачила, превисоком штиклом на уским црним чизмама до изнад колена а испод црног шорца припијеног уз кукове као из Холивудског филма на модри асфалт предграђа изгледају нестварно. А тек очи које светлуцају у полумраку изгледају као да је са друге планете или бар да је баш сишла са победничког трона избора за мис света. Шта света, галаксије бре! Он је скинуо кацигу и рукавице, погледао на свој огромни сат на руци, намигнуо са осмехом и подигао руку у знак поздрава па су се сви знатижељни погледи на тренутак пренели на њега а женски ту залепили док она једном руком спретно распакује своју црну виолину а другом поправља усталасалу косу кроз коју знатижељно проматра и мерка окупљене док он пажљиво скида гитару са широких леђа. Тишину прекидају први звуци баш њихове химне. Како су знали? Ниико нема времена и не размишља о томе јер брже боље морају да прате складан извођачки:

- Coman…coman… jeeee …jeeee… Mony Mony!

Нагнута над виолином која пресијава или боље рећи усијава, незнанка развлачи гудало лево десно док јој се сад ослобођена коса до појаса њише као застава у ритму познате хит арије с почетка осамдесетих година двадесетог столећа. Вероватно случајно? Док пева једног по једног слушаоца ‘оверава’ продорним погледом до последњег, пардон последње јер не прескаче женски део публике, и сви мушкиарци мисле како је ‘златокоса’ њега, баш њега гледала посебно љубко смешећи се слатко слала прикривене сигнале симпатије. А публика, шта ради она? Сви до једног тихо скоро шапатом не трепћући као омађијани певуше омиљену песму да не наруше величанствен звук инструмената и пријатане гласове који допиру до њих, увлачећи им се кроз уши у срца и даље у крвоток ширећи им тако пријатну топлину по читавом организму, користе шаке, стопала и тело да би цели припадали очаравајућем ритму који их је обузео. Да ли су дрско хипнотисани? Не би требало да јесу јер се они певајући сада ослобођени све гласнијеповремено загледају, слежу раменима у чуду које их је задесило, одмахују главом на безброј тренутно неважних питања:

- Ко су незнанци откуд и зашто се десило све ово?

Локални гитариста ненаметљиво басира на две жице пратећи необични музички пар и бива награђен дужим осмехом захвалне лепотице, певачице, свирачице и све више играчице са бујном златном косом која сама по себи таласањем мења облике разоразних фризура. Басирао би он три дана и три ноћи без предаха само за још један такав поглед и осмех. Сигуран је у то и тог момента се тако нешто подразумевало.

- Come on everybody!

Командује коврџави даса после мале микрофоније акустичних инструмената који имају метални призвук што тог тренутка никога не чуди док усталасала дружина не штеди дланове? Почиње луди роцк анд роллс плес.

Није се знало да је то њихова прва и последња ипак мало продужена песма те вечери док је мушкарац све тише певајући седао на свој мотор тим пре што се његово додавање гаса идеално уклопило у појачано басирање локалног свирача и звечање кључева из руке најмлађег дечака. И кад је она ускочила на задње седиште као на козлић из фискултурне сале песма није престајала. Умешни моториста направио је један мали поздравни круг око њих, додао гас и чудесни двојац је нестао без трага и гласа када се завеса од огромног беличастог дима из ауспуха разишла. Локални гитариста није одустајао да спретно преплиће прстима по жицама гласније певајући, притом спонтано прешавши са бас на ритам секцију све време држећи укочени погледа у правцу у коме су нензнанци исчезли. Наставили су осокољени младићи и девојке своју уобичајну журку ништа не питајући као да се није догодило то што се управо догодило. Петнаест минута после тога.

- Изгледа да ће киша.

Рече неко из групе. Разишли су се ћутке као по команди а кад су стигли до својих домова већ су били ‘чисти’. Заборавили шта се у ствари десило. Само су сви до једног знали да је то вече било лепо да лепше не постоји и као да су одједном од тад постали бољи и срећнији људи испуњени однекуд дарованом енергијом и љубављу.

То је била последња планирана посета за тај дан нашег ‘музичког пара’. После брзе вожње ушли су у празан кућерак на периферији града. Свако вече мењају пребивалиште и благовремено им се јавља куда да иду, где да се склоне, које уточиште је безбедно да не би били откривени од ‘штеточина’.

- Је си се испразнила драга?

Пита моторциклиста ‘златокосу’ са очигледно успореним покретима и полузатвореним вишебојним очима. Најпре је отворио прозор у соби, пољуби је у мали носић и завуче руку испод блузе док јој је помагао да се спусти на кревет уједно напипавајући хладне кичмене пршљенове.

- Сад ћу и ја да се искључим само да предам извештај у централу.

- К олико су ‘бип штттеточине’ бииип била аккктивноое денас бииип?

- Пита она исцрпљено завијајући као стара оштећена грамофонска плоча већ спремна за искључење и ново напајање.

- Много, не питај. Један бомбаш самоубице у Ираку, десетине убистава невиних свуда по свету, јавно силовање у Индији…причаћемо сута. Одмарај душо, сутра радимо дуже са најмлађима јер злостављање деце не да не јењава већ је у порасту.

Притиснуо је један пршљен и из другог је истот момента излетела кратка опруга коју је он механички померио на 'офф'. Клик. Златокоса је утихнула лежећи на кревету укључена на самонапајање енергијом из свемира и само су јој капци повремено давали љубичасти светлећи одсјај и сигнал да се батерија обнавља. Погледао је на сат са широким екраном на својој руци, исчитао придошли текст, укуцао неколико шифри па легао и он.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: