25. новембра 1669. године - Дукала.

13. марта 1670.г. - Венеција, витез св. Марка.

10. августа 1670.г. - Јанковића двори.

ВИТЕЗ

Некако под јесен заврши се тај предуги Кандијски рат. Примирје наступи одједном, изненада, готово ниоткуд. Људи као да тек тада схватише колико су мали и безутицајни у свим тим великим и зановјетним дешавањима. Свеједно, радост примирја стиже у све крајеве. Руке као да саме и нехотице одбацише оружје, а приграбише мотике и остале кућне алатке. Кренуше обнове и кућни послови на све стране. Тако бијаше и у свој околини залива, у Будину, у варошици Митровића и у кући Стојановој.

Суморан новембарски дан. Густ облак се спустио до земље. Згуснуо се и смрачио толико да ни једној зраци сунца не дозвољава да ишта обасја.

Од залива подбурило, застудило, студен се и у кости увлачи. Земља се напила влаге, све се лијепи за обућу и ашов.

Свеједно, Стојану све то не смета. Он само жури да што прије заврши посљедње радове у винограду. Штија све брже, журећи да изгура и то неколико редова што је остало.

Између завијања буре, однекуд доприје и глас коња. Тихо зарза. Стојан подиже поглед и у дну винограда угледа коњаника како долази. Веома је млад, у одвећ накинђуреној униформи. Сједи на углађеном вранцу и све се осмјехује. Тек кад приђе ближе, Стојан у њему препозна млетачког гласника из Задра. Курир главног провидура.

Некако и нехотице сину му кроз главу: „Шта сад овај хоће? Да ме пусте бар неколико дана да се одморим од свега. Чим ми није мач у рукама, одмах су ми сви за вратом.“

Утом гласмик приђе, осмјехујући се све више. Како поздрави тако завуче руку испод доламе и извуче велику плаву коверту. Још док је пружао прозбори:

- Нису све вијести тужне и ружне. Мени је припала част да овај пут обрадујем и, вјеруј ми, и сам сам радостан због тога.

Велика свијетла коверта увезана позлаћеном врпцом и учвршћена воском злаћане боје, чијом готово цијелом површином доминира отисак печата, главног провидура у Задру. Изнад печата још пише име Антонио Приули.

Обичне свакодневне пошиљке се најчешће доставе у ролни, увезане врпцом и без икакве коверте. Како изгледа, овдје се ради о документу ког треба чувати да би трајао.

Како Стојан отвори коверту, из ње извири фино украшена подебља хартија на којој у наслову украсним словима пише „Дукала“... увјерење, свједочанство...

Стојанов поглед и нехотице зађе у слова и текст:

-Након изузетних битака на Брибир потоку (децембра 1668.г). и на Сињу (августа 1669.г.), одлучио сам се за сљедеће:

- За изузетан допринос током већ завршеног Кандијског рата, а посебно у ослобађању Задра и Равних Котара, а касније и великог дијела Далмације и Далматинске загоре, ненадмашном морлачком сердару Јанковић Стојану додјељујем ову Дукалу.

- За изузетно планирање и руковођење морлачком војском, предлажем унапређење Јанковић Стојана у највиши ранг официра.

- За све побједе у личним обрачунима са неколико турских војсковођа, проглашавам Јанковић Стојана јунаком Далмације, те га, на основу тога предлажем Дужду и Сенату у Венецији за додјелу Титуле „Витез Светог Марка“.

И молим Сенат да обезбиједи све потребне привилегије, које та титула садржи.

У дну текста потпис Антонио Приули и преко потписа печат главног провидура за Крајину и Албанију, у Задру.

Стојан није могао да повјерује. Колебао се сам у себи и није умио да докучи праву ријеч, ћутао је.

А кад кратко погледа доносиоца коверте, он се и даље благо осмјехивао. Док је коњ и даље сагнут чупкао траву поред винограда, а јахач се објеручке придржавао за ункаш, из тишине искрсну питање:

- Јесам ли растужио или обрадовао? Надам се да сам обрадовао и драго ми је због тога.

Стојан се само кратко осмијехну, а курир продужи:

- Добро и не мораш ми ништа рећи, ја сам већ радостан. И да ти пренесем још нешто: Приули је замолио да дођеш сутра прије подне.

Стојан потврди долазак, а курир повоцем закрену коња и подбоге га мамузом.

Више пута је Стојанов поглед прелазио са коњаника на коверту у земљавим рукама, а мисли су се само ројиле.

Шта сутра?.. Шта прекосутра?... Докле овако? Куда и чему све ово води? Докле ће се све то моћи носити? Унапређење доноси веће и сложеније обавезе.

Безброј питања се ројило, а ни на једно нема одговора.

У сваком случају, када задарски гласник замаче иза брежуљка и Стојан коверту затаче у рашље грма, покваси дланове и дохвати ашов. Та преостала десетина јутра, брзо бијаше иштијана и Стојан се упути кући.

Још с врата, дочека га Винка са питањима:

- Ко ти је то био горе?

- Задарски гласник.

- Шта сад опет хоће?

- Ево, погледај. Коначно, овај пут, неће ништа.

Винка отвори коверту и силно се изненади:

Је ли могуће да нешто наше или неког нашег испоштују?. Витез Светог Марка... Па то је највиша и најзахвалнија титула што је један човјек може добити у војничком смислу. И овлашћење да управљаш са неколико хиљада војника.

Мали Константин истрча из куће. Како заграби испред својих врата јурну право на Јандрина врата и упаде сав усплахирен:

- Ћићо, Јандре, ћаћа је постао витез.

- Ма. Шта велиш?

- Ћаћа је постао највећи витез. Ено дукале.

Истрчаше њих обојица и један за другим право на врата код Стојана. Јандре не може да вјерује па све са Винком завирује поново у дукалу, а када се стварно увјери, згули капу, сав се претвори у осмијех, те раширених руку прозбори:

- Знао сам ја, синовче мој, да ћеш ти догурати далеко, али оволико, нико није могао ни замислити. Давно си ти то заслужио, но никад се није могло рећи да ће то икад ико примијетити.

- Сутра морам у Задар, код провидура. Неће ми само честитати, већ ће и нове задатке додијелити.

- Па нека, све је то живот. Добро је да је твоје залагање и жртва већ једном примијећена, па сад, видјећемо како ће све тећи даље.

- Видјећемо.

Тог уторка, 26. новембра 1669. љета господњег, у варошици Митровића било је опште весеље. Скупили су се ту готово сви из Будима, па многи из Поседарја, па многи из Ражанца и Вињерца, али и из Задра. Орила се пјесма до касно у ноћ.

Сутрдан се Стојан рано спреми. Добро истимари и угланца коња и орму, а потом обуче најсвечаније одијело и упути се у Задар, код главног провидура.

Провидуров уред је био на истом мјесту већ годинама. Сјећао се многих детаља још из времена када је долазио са оцем Јанком. Ништа се није промијенило, само су се у омањем травнатом дворишту двије смокве разгранале више и стоно грожђе је продужено до краја дворишта.

На капији Стојан показа дукалу, остави коња код чувара и брзим корацима упути се у главни уред.

Како покуца и отвори врата, провидурово лице се разведри у осмијех.

- Ето прилике да се једном сретнемо и у ведријем расположењу. Након сваког рата, па и овог Кандијског, поред свих мука додијели се и понеко признање. Прије свега, желим да ти честитам на мушком држању!

Руковаше се срдачно, након чега провидур продужи:

- Такође желим да ти се захвалим на изузетном доприносу у одбрани од Турака у сваком случају. Анализирали смо све вас истакнуте сердаре у морлачкој војсци, али твоји доприноси су далеко изнад свих осталих. Не само да си одбранио Задар и Котаре, већ си Турке потпуно разбио широм Далмације. То је што се тиче твог руковођења и планирања, а што се тиче личних двобоја, то је посебна прича.

Већ сам Дужду послао захтјев, да ти се додијеле привилегије које заслужујеш. Овог момента те проглашавам сердаром цијеле Далмације, дакле твоја улога је Цапо ди Морлацхи, или вођа свих морлака, свих војника и војноспособних људи из реда српског и осталог немлетачког народа на територији Далмације.

Молим да ова задужења преузмеш без поговора.

Још неколико ствари сам договарао са Дуждом, Домиником Контаринијем, али не бих сада о свим детаљима. Мислим да ће даље надлежности прећи на његов ниво и он ће те о свему благовремено обавијестити. Надам се. Бар тако ми је обећао, а он када нешто обећа, очекуј да ће бити изузетно досљедан да све то и доведе до коначне реализације.

Током овог службеног говора Стојан је ћутао и размишљао о том Антониу, како је могуће да онај рођени официр, строг и набусит, одједном овако омекша и попусти, па још на крају да га пита које пиће жели.

Враћајући се кући више је размишљао о задужењима и обавезама, него о награди. На награде није ни навикао. Никад их није ни добијао, па их и не осјећа, нема представу како да их дочека, нити како да се постави. У сваком случају предвече дође кући више потиштен него раздраган.

У том зимском затишју од окршаја са Турцима, Стојан најчешће обавља задатке чувара реда у подручју Равних Котара и Буковице.

Петнаестог јануара, бијаше сриједа. Освануо мањи снијег. У неко доба пред подне, како Стојан изиђе у двориште, између шљива угледа коњаника како долази и размиче снијегом отежале гране.

Када приђе ближе, Стојан у њему препозна оног истог гласника из Задра. Још у доласку прозбори:

- Опет доносим радосну вијест.

Пружи повећу коверту и додаде:

- Ово је сада од Дужда, Доминика Контаринија.

Стојан отвории и погледа, кад овај пут крупним златним словима пише - Дукала.

У наставку текста стајало је редом: На основу приједлога проведитора Антониа Приулиа и Дужда Доминика Контаринија Сенат Млетачке Републике Јанковић Стојана проглашава Витезом Светог Марка. Такође сенат предлаже да се титула уручи у Венецији на главном тргу и главној свечаности посвећеној Светом Марку, на дан 13 марта, ове 1670. године.

Даље у потпису стоји: Сенат Млетачке Републике, Венеција.

Уручити: Дужду Доминику Контаринију, именованом Јанковић Стојану и Архиву Сената.

Када уђе у кућу, Винка га упита шта се дешава, а он само кратко одговори:

- Сад морам и у Венецију.

- Значи идеш на додјелу признања. Спреми се, па пут под ноге. Кад ти се већ свашта у животу издешавало, као ником живом, нека се деси и то. Уосталом, навикао си ти свуда пробијати лед и турске оклопе. Није то за тебе ништа нарочито, јер навикао си и на горе. Уосталом, нећеш се љуљати и жуљати у седлу до Венеције, ваљда ће се наћи једно мјесто у некој запрези, макар поштанској.

- Ма, јок, многи официри из Задра иду на ту прославу бродом, са њима ћу.

- Нека ти је са срећом, па видјећемо како ће све тећи даље.

Прође и тај јануар, прође и фебруар. Стиже и тај март и седмог марта ујутро Стојан порани у Задар. Тамо је свог коња оставио у штали, уз остале коње млетачких официра, а потом се упутио на брод. Ту на молу задарске луке стајало је мноштво млетачких официра. Многи су били са својим дамама. Кад се укрцаше на брод и посједаше, Стојану се некако јавише мисли да покуша повезати и упоредити овај одлазак у Венецију, са оним одласком у Стамбол. Било је ту ипак велике разлике. Сада руке нису биле везане и сједио је на удобнијем сједишту. Овдје су му се сви смијешили, а у оном одласку за Стамбол, многи су га везаног гледали мрко као звијери, што једва чекају да растргају.

У сваком случају и те мисли су му прекидали многи саговорници који хтједоше неке детаље о њему чути из прве руке. Па су у непресушном низу слушали о његовим доживљајима, и све што би више питали појединости би се множиле и тако у недоглед, све до Венеције.

Шести дан, 12. марта, стигоше у Венецију.

Ту га сви дочекаше пријатно како се није ни надао и то с великим уважавањем, јер једини он сутра прима такву титулу.

Сутрадан на главном тргу, непрегледан дефиле војске и господе. Дође и његових пет минута. Фанфаре означише почетак свечаног чина јавног проглашења и додјеле титуле.

Морао је прићи и клекнути док му је главни, мачем на челу благосиљао упис у круг најславнијих.

Тај мач на челу, можда и није стајао предуго, али за Стојанову нарав јесте. Јер да још само мало потраја, већ је ријешио да то све прекине, устане и смакне мач, јер доста је више мачева над главом.

Било како било и то се некако заврши, фанфаре најавише завршетак додјеле титуле, а онда други између присутних пружи Стојану доламу и капу као знак господске одјеће и уз то кожну торбицу са стотину дуката.

Приђе и трећи човјек што на подлози попут танког јастука, држаше оружје. Како приђе, тако прозбори:

- Ово је само за витеза.

У наручју се блистао витешки мач, сав опточен сребром и златом, а на ивици заштите око рукохвата, великим изрезбареним филигранским словима, стоје иницијали Ј. С. Ту поред мача стајаше још блиставија кратка пушка, шпанска кремењача, још финије опточена сребром, златом и драгим каменом. И на њеној дршци стоје филигрански иницијали Ј. С.

Некако ово задње Стојана највише и обрадова, јер бијаше саставни дио његовог живота и свакодневица његова. Бијаше нешто од чега се не растаје ни у сну, ни на јави.

Прође и све то, Стојан се двадесетог марта нађе опет у Митровићима. И овај пут га дочека велико весеље. Његовој титули веома су се радовали сви најближи сарадници, а посебно Цвијан Шарић, Јован Монастерлија, Вид Жеравица, Јован Синобад, Смољан Михаљевић, Смољан Смиљанић, Павле Унчевић, Вулета Рајчевић, Јаков Митровић... Као никад у животу радовали су се Матија Миљковић, Илија и Савица. Ово је био јединствен дан у животу стрикана Јандре. Његовом весељу није било краја.

Током зиме и прољећа, након завршетка рата и Турци су се умирили. Западно од Крке и Цетине осташе једина упоришта Надин и Трошењ, али у миру и без икакавог повода за борбу.

Стојан имаше све више обавеза у Задру. Често би, а понекад и свакодневно, јутром одлазио у град, а увече се враћао кући.

Десетог августа, док је био у близини просторија далматинског провидура Антониа Барбара, он позва Стојана у свој уред. Кад Стојан уђе Барбаро прозбори:

- Какав би то био витез, кад не би имао свој дворац?

Док је Стојан размишљао шта би та неодређена мисао могла значити, у његове руке стиже уролан папир учвршћен врпцом, пропраћен још једном чудном и неодређеном Барбаровом мишљу:

- Свакако си га и сам ослободио и за њега живот заложио. Колико видим бивши корисници се ту више никад неће ни враћати, свјесни да су били на туђем. Прочитај!

На папиру је крупним словима писало: За изузетан допринос у ослобађању Далмације од турске окупације, током Кандијског рата, а у складу са титулом, витезу Светог Марка, Јанковић Стојану у трајно власништво додјељујем дворе бившег аге Турића у Исламу Грчком. Уз дворе додјељујем и све припадајуће земљиште површине четири стотине гоњала.

Ова одлука је пуноважна. Све поменуте објекте и земљиште, дотични може користити као своју имовину, већ од момента уручења овог документа.

У потпису је стајало - Провидур Далмације Антонио Барбаро, 10. август, 1670. г., овјерено печатом.

Барбаро уз смијешак само пружи руку и кратко изусти:

- Честитам! Нека ти је срећно и берићетно!

Стојан се срдачно захвали и изиђе из уреда. А већ у дворишту спопадоше га којекакве мисли.

Шта да радим с тим имањем?

Пола га је порушено у ондашњем боју, а пола каснијим невременом и пљачком.

На ивици дворишта, готово испод прозора, ага је ту сахранио своје родитеље. Шта да радим с гробовима?

Многе бриге су надолазиле и редале се у недоглед. Али при повратку из Задра, Стојан ипак сврати у двориште бившег аге Турића. Онако на коњу, прође лагано све оборе и баште, а затим се упути и около у поље, све докле су допирале припадајуће парцеле.

На крају се опет врати у близину главне куће и застаде поред малог времењака извора.

Дуго је ту стајао и размишљао.

-Кад све сабереш и одузмеш, па, није то тако ни лоше.

Ипак се ту може изградити добро имање.

Одмах ћу ту уложити оних сто дуката и још нешто уштеђевине. И не само да ћу обновити, већ и проширити. Те дворе ћу умити као нико прије.

На тим рушевинама изградићу „Јанковића дворе“.

Како год буде, гробове старих Турићевих родитеља никад нећу дирати, нека им је лака црна земља!

Све је то тако поставила, подесила, намјестила нека виша сила, нека судбина или универзална вриједност која је изнад мене и мојих схватања, која од нас малих сићушних и непримјетних у мору пролазника тражи само једно заслужено поштовање.

Није човјек најпаметнији и због тога не треба да суди брзоплето и напречац.

Од човјека су увијек паметнији услови, правила, закони живота, опстанка, постојања.

Сутра ујутро крећем са обновом имања.

Нема више премишљања.

Узми то што ти живот нуди.

Не очекуј оно што нема, већ прихвати то што има.

Засучи рукаве и кући.

※ Историјски подаци:

По завршетку Кандијског рата, дана 25. новембра 1669. године, генерални провидур Далмације, Антонио Приули је писмено потврдио заслуге Стојана Јанковића у ослобађању Далмације од турске окупације. Том приликом је навео мноштво Стојанових јуначких подвига и ефикасног командовања у ослобађању Равних Котара и Задра. Стојан је својим четама Морлака не само одбранио Котаре и Задар, већ потпуно разбио турску војску. Том приликом је заробио многе Турке и заплијенио много плијена. Осим тога, успјешно је водио многе одбрамбене битке и изван Равних Котара, при чему је, у личној борби, побиједио тројицу чувених ага, агу Велагића у Рудопољу, Халагу-агу Пајалитовића на книнском пољу Косову, и Реџеп-агу Филиповића на Цетини код Сиња.

Неколико дана касније млетачки дужд Доменико Контарини издаје дукалу (диплому) којом Стојана Митровића предлаже Сенату за “витеза Светог Марка”, највећу државну војну почаст.

Свети Марко је заштитник Венеције, главног града Млетачке Републике, која се још називала и “Република Светог Марка”. Сенат је овај приједлог прихватио и одмах усвојио.

У јануару 1670. године Стојан је од тадашњег млетачког дужда Доменикуса Контарина добио писмено признање о проглашењу у „Витеза светог Марка“

※ Извор: Интернет, група аутора.

※ Историјски подаци:

Кад је 1669. године завршен Кандијски рат 1645 – 1669 у рату су Малта, Шпањолска, Сицилија и Кандија…), задарски генерални провидур за Далмацију и Албанију Антонио Приули писмено је посведочио о Стојановој храбрости, наводећи његова јунаштва, а млетачки дужд Доменико Контарини је издао дукалу (диплому) 1670. године којом Стојана Митровића предлаже Сенату за витеза Св. Марка (Свети Марко је заштитник Венеције, која се називала и Република Светог Марка), што је Сенат и усвојио, подаривши Стојану златну колајну у вредности од 100 дуката и посебну доламу.

Извор – Српско културно друштво СКД „Просвјета“ које је преузимало историјске податке од аутора Бошко Десница, др Стојан Бербер, Владимир Ћоровић, Бошко Сувајџић и др. ※

※ Историјски подаци:

Пар месеци касније (10. августа 1670) далматински провидур Антонио Барбаро, као награду за верну војничку службу, додељује Витезу Стојану Јанковићу куће у Исламу и додељује му инвеституру на четири стотине гоњала земље код истога места (иначе, гоњал је површинска мера, која је износила 2593 квадратна метра).

Извор: Публикација аутора Ненада М. Јовановића под насловом: “Кнез међу књижевницима и књижевник међу кнежевима” са освртом на књижевника Владана Десницу и његове претке, као и на истраживачки рад Бошка Деснице. ※

※ Историјски подаци:

У временима мирним Стојан Јанковић је настављао да врши службу у интересу Републике Светог Марка. Он је, на пример, заједно са ражначким и поседарским харамбашама био задужен да открива пљачкаше и убице на својој територији и да их приводи правди. Такође, вршио је пленидбу опљачкане робе и друге послове, који данас спадају у домен полицијске делатности.

22. јануара 1671. године је постављен за заповедника тврђаве Остворице.

Остало је упамћено да му се 1674. године родио син, Господар Ђурђе Алвиже (Зорзи Алвисе) и то из брака са првом му женом, Винком (Винца) или Вуком (Вуца) (у документима се помињу оба имена). Идуће године је се венчала и благородна Госпожа Јања (Анна Гианцовицхи), сестра Господара Стојана и то са благородним Дмитром Николићем (Димитри Ницолицх). Већ смо рекли да је Дмитар био брат славнога харамбаше Баја Николића Пивљанина. Њих двојица, са трећим братом, Петром, су боравили у Задру од конца Кандијскога рата до избијања Морејскога рата. Иначе, Јања Николић (рођ. Јанковић) је умрла врло млада. Било јој је свега двадесет и пет година, када је, 9. јануара 1680., пала и сломила врат. 25. августа 1675. се помиње и други син Витеза Јанка, Господар Никола (Ницоло). Тада су он и један од његових стричева (не зна се да ли Завиша или Илија) примљени у једну од коњичких чета задарске посаде.

Упамћено је и то да је Госпожа Манда, друга Стојанова сестра, 1676. родила мушко дете. Из брака са поменутим харамбашом Бајом Николићем Пивљанином (Багио Ницилицх) је рођен младенац Симеон. Те исте године (1676), Стојан Јанковић се по други пут оженио, али је то нешто дужа прича.

Извор: Публикација аутора Ненада М. Јовановића под насловом: “Кнез међу књижевницима и књижевник међу кнежевима” са освртом на књижевника Владана Десницу и његове претке, као и на истраживачки рад Бошка Деснице. ※

※ Коментар аутора:

У Далмацији, за вријеме Млетачке управе, дукалом се називало увјерење, свједочанство, диплома, па чак и допис овјерен потписом овлаштеног лица. Овај назив су донијели и користили провидури.

На главној државној свечаности у Венецији, уз највеће државне почасти, дана 13.3.1670. године Стојан Јанковић је званично проглашен у „Витеза светог Марка“.

Том приликом му је још додијељено:

- Племићка долама са позлаћеном колајном у

вриједности 100 дуката,

- Украсна капа какву носе само племићи на

свечаностима,

- Мач витеза са сребрном дршком,

- Кремењача украшена сребром и драгим каменом

- повишица плате на 20 дуката мјесечно.

По слободној процјени у данашње вријеме то је вриједност од 5000 КМ, Или око 2600 евра, с тим да је у оно вријеме, 20 дуката имало много већу куповну моћ, у материјалном смислу. То је мјесечна процјена вриједности његовог ангажмања у војном, политичком и организационом смислу на територији Крајине, што је било у рангу плата високих официра тадашње Млетачке Републике, или Републике Светог Марка.

Нови далматински провидур Антонио Барбаро је 10. августа 1670. године, својим указом и задарским документом, Стојану Јанковићу додијелио кућу и 400 гоњала земље. То празно имање у Грчком Исламу, претходно је већ годинама користио бивши турски ага Јусуф-ага Турић. Изузетни Стојан Јанковић, бранитељ Европе од поробљавања, као и хришћанства од потурчивања, добио је и ту велику награду, према тадашњим прописима о члановима реда витеза и племства.

Многи Жегарани, а са њима и Митровићи, вратили су се из Будина на своја огњишта у Жегар. Стојан се максимално ангажовао у обнови старих жегарских огњишта, као и свога родног. Такође је ужурбано радио на пресељавању своје фамилије у Задар. Због обавеза се и сам морао преселити ближе својим надређеним и гдје припада официрима високог ранга. На кориштење је добио једну официрску кућу, у „Рајској“ улици, и ту довео своју породицу.

У међувремену је радио на обнови имања у Исламу Грчком. Оронуле и у силним борбама оштећене објекте, Стојан је у наредних неколико година обнављао и проширивао.

У јесен 1676. године коначно је довео и ту стално настанио своју фамилију. Тада је објекте довео у коначну форму која се данас назива „Јанковића двори“. ※

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: