детаљ слике: КРК Арт дизајн

Мравињак

Може да ме критикује ко год то хоће, баш зато и боравимо у форми огледа, есеја, која увијек подразумијева Слободу сопственог погледа и размишљања (а тек посебно у овом, новом облику разговора када су и писац и читалац истовремено ствараоци) али ја сам онај који је увијек и с душом подржавао индивидуализам као човјеково интимно опредјељење и врхунско достигнуће. Зато је Слобода за мене увијек почињала великим словом.

Ова поставка не трпи да је додирује Ниче, његова филозофија (коју иначе - као врло оригиналну цијеним), а ни његов натчовјек. Не, није ми то постулат, да је човјек у бити сам или саможив, али сам крајње озбиљан кад тврдим да се врхунски резултат постиже само ако си се довољно спознао, посветио себи, а самим тим и развијао сопствене могућности (наравно на задовољство свих осталих - за које неће бити обавезно да буду дио твог живота).

Примјер Николе Тесле то изванредно поткрепљује.

Постоји ли негдје чељаде које бар једном у животу није стало на мравињак! Неко ће то осион, можда урадити и намјерно, но мени буде увијек жао када се то деси... али ствар се поправити не да. Један свијет је срушен, небо је пало на оне који су то градили. Кад је већ тако, погледај шта се унутра дешава. Чврста организација! Једни носе јаја, други вуку некакве туђе ларве - шта ли су, трећи уклањају лешеве, четврти се по неком правилу мувају тамо - овамо... Е, видиш - имам непреварљив осјећај да нека непозната сила са људима поступа баш тако!

Обара небо на нас!

Куге, колере, шпанска грозница, револуције, општи ратови... нови свјетски поредак... Бојим се да то све не иде на добро! Оно што је занимљиво, те катастрофе имају чврста правила, претпостављиве су, карактеристично се преносе, шире се концентрично, у таласима. У прилично нађубреној глави ко зна каквог никоговића, посађена фикс идеја (па макар он био само осредњи собосликар и акварелиста у покушају) нарасла је у катастрофу. Зачет ко зна гдје, леталан покрет - ужурбана карлица његове мајке податна под рукама оближњег Јеврејина - заплесала је у опсценом ритму музике уздаха праћена пенетрацијом малог Адолфа кроз кључаоницу.

Човјечанство ће скупо платити тај симуловани инцест! Исфрустрирани фирер окренуо је наш свијет наопако доказујући да је Земља само равна плоча са које нас је нетрагом побацао. Не могу избрисати језу коју у мени изазивају оне величанствене бакљаде у Нирнбергу. Како да их заборавим кад ме и данас добро организовани скупови - савршене манипулације колективизмом, непрестано на то подсјећају?

Невјероватно је како зло лако налази своје сљедбенике. Мирни људи остауљају суоје фине послове, занемаре свакодневне радости, пољубе своју и оду да кољу туђу дјецу.

Забога, то раде организовано!

Да простиш, кад год су ми нудили нешто што је колективно, кад год нисам могао одлучивати сам, увијек би ме тако... (што народ пјеснички каже) поштено зајебали. Стога, уздахнуо сам дубоко и приграбио Слободу да пишем и разговарам с вама есејом у најслободнијој форми, док се ово небо (које никад плавље било није) руши на нас. Унутра је... чврста организација. Једни вуку своја јаја, неки чувају туђа, други су се само учаурили, трећи уклањају лешеве, а ја сам ваљда од оних који се, по неком правилу, мувају тамо и овамо...

Ко год да је тај, стао је на овај мравињак и обориће на себе наше небо.

Неки кажу... нису намјерно - но ствар се поправити не да!

Из књиге есеја Велимира Савића “Сеанса”

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: