О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


МРАВИЊАК

Велимир Савић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Мравињак


Може да ме критикује ко год то хоће, баш зато и боравимо у форми огледа, есеја, која увијек подразумијева Слободу сопственог погледа и размишљања (а тек посебно у овом, новом облику разговора када су и писац и читалац истовремено ствараоци) али ја сам онај који је увијек и с душом подржавао индивидуализам као човјеково интимно опредјељење и врхунско достигнуће. Зато је Слобода за мене увијек почињала великим словом.
Ова поставка не трпи да је додирује Ниче, његова филозофија (коју иначе - као врло оригиналну цијеним), а ни његов натчовјек. Не, није ми то постулат, да је човјек у бити сам или саможив, али сам крајње озбиљан кад тврдим да се врхунски резултат постиже само ако си се довољно спознао, посветио себи, а самим тим и развијао сопствене могућности (наравно на задовољство свих осталих - за које неће бити обавезно да буду дио твог живота).
Примјер Николе Тесле то изванредно поткрепљује.

Постоји ли негдје чељаде које бар једном у животу није стало на мравињак! Неко ће то осион, можда урадити и намјерно, но мени буде увијек жао када се то деси... али ствар се поправити не да. Један свијет је срушен, небо је пало на оне који су то градили. Кад је већ тако, погледај шта се унутра дешава. Чврста организација! Једни носе јаја, други вуку некакве туђе ларве - шта ли су, трећи уклањају лешеве, четврти се по неком правилу мувају тамо - овамо... Е, видиш - имам непреварљив осјећај да нека непозната сила са људима поступа баш тако!

Обара небо на нас!

Куге, колере, шпанска грозница, револуције, општи ратови... нови свјетски поредак... Бојим се да то све не иде на добро! Оно што је занимљиво, те катастрофе имају чврста правила, претпостављиве су, карактеристично се преносе, шире се концентрично, у таласима. У прилично нађубреној глави ко зна каквог никоговића, посађена фикс идеја (па макар он био само осредњи собосликар и акварелиста у покушају) нарасла је у катастрофу. Зачет ко зна гдје, леталан покрет - ужурбана карлица његове мајке податна под рукама оближњег Јеврејина - заплесала је у опсценом ритму музике уздаха праћена пенетрацијом малог Адолфа кроз кључаоницу.
Човјечанство ће скупо платити тај симуловани инцест! Исфрустрирани фирер окренуо је наш свијет наопако доказујући да је Земља само равна плоча са које нас је нетрагом побацао. Не могу избрисати језу коју у мени изазивају оне величанствене бакљаде у Нирнбергу. Како да их заборавим кад ме и данас добро организовани скупови - савршене манипулације колективизмом, непрестано на то подсјећају?
Невјероватно је како зло лако налази своје сљедбенике. Мирни људи остауљају суоје фине послове, занемаре свакодневне радости, пољубе своју и оду да кољу туђу дјецу.
Забога, то раде организовано!

Да простиш, кад год су ми нудили нешто што је колективно, кад год нисам могао одлучивати сам, увијек би ме тако... (што народ пјеснички каже) поштено зајебали. Стога, уздахнуо сам дубоко и приграбио Слободу да пишем и разговарам с вама есејом у најслободнијој форми, док се ово небо (које никад плавље било није) руши на нас. Унутра је... чврста организација. Једни вуку своја јаја, неки чувају туђа, други су се само учаурили, трећи уклањају лешеве, а ја сам ваљда од оних који се, по неком правилу, мувају тамо и овамо...

Ко год да је тај, стао је на овај мравињак и обориће на себе наше небо.
Неки кажу... нису намјерно - но ствар се поправити не да!

Из књиге есеја Велимира Савића “Сеанса”






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"