|
|
|
 | Валентина Берић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
НЕМИР
Сан неће на очи. Гриље плешу при ударима олујне буре. У соби самоћа појачава гласноћу. Превише суза, а премало среће је ноћни покривач чију хладноћу осјећа од када зна за себе.Одмах ту са лијеве стране шавови пуцају по ко зна који пут. Никако да прихвати наметнуте путеве и погрешне стазе. Цијели живот бјежи од оног што је у стопу прати као сјена неухватљива. “Зашто не одустане од узалудне борбе” често чује у пролазу. Нико нема довољно храбрости рећи истину у очи, али свако има право да коментарише туђе одлуке. Чудан поредак вриједности, чудни неки закони, чудни неки људи који су се изгубили у простору и времену још чуднијег свијета који срља равно у пропаст. На тренутак застане. Заробљена, несхваћена, отуђена и одбачена у вртлогу неморала, злобе, поремећене свијести и подсвијести, искривљене слике праведности зарони у прошлост и пробуди интактно дјетињство. Поред њеног прозора прође невоља као витка и нечујна дама обучена сведено и са стилом. Не окреће главу, не подиже погледа, сигурна да је заштићена добротом јер не носи гријех на леђима. Кратко траје. Навикла да не очекује, тако је разочарење мање, туга је слабија. Реалност је неизбјежна, а она оно што се не појављује и не постоји, прежали и преболи као болест која се одболује једном у животу. И када би је питали „зашто“ само би се насмијала и рекла: „када би руке имале оног кога желе да загрле, када би срце имало онога кога воли, када би усне имале кога желе да љубе, када би душа имала оног за ким вапи да се радује, када би очи гледале оног за ким сањају живот би писао ноте чија би пјесма одзвањала свијетом, а сретне пјесме пишу нестварне руке.Још једна ноћ куца на врата. Уморна је од толико мрачних људи и свијета у мраку. Дуго траје лутање и од свега што је видјела сузе саме теку.Велики свијет, страдање још веће, невини губе неповратно вољене, терет се умножава, а умор савија кичмени стуб. Ноћ црна, да не може бити црња, сјече сате и дане ножем остављајући крвави траг. Она је нада, она је жеља, она је чежња, она је страх, а он је немир који буди бол.
|
