детаљ слике: КРК Арт дизајн

Нема ту лове!

“Нема ту лове,” мало гласније назначи млађани Бата свом средовечном комшији Вити, док се овај бријао у свом купатилу, свог једнособног стана.

“Погледај боље”, одговара 60 годишњи инвалид, премештајући се са краће десне на здраву леву ногу. “Паре су сигурно тамо”.

Звецкају тањири из креденца, преврћу се чаше и чиније, завлаче прсти у шоље, пипа се све што је опипљиво али сем заостале прашине новца за још један излазак, луди провод, прелепу манекенку и нову позајмицу стрпљивог комшије једноставно ‘неееемааа.’

Није журио добри Вита док је стављао љути ‘питралон’ на свеже избријано и углачано лице. Жмурећи је чекао да отрпи оштро штипање лонсиона после бријања по образима. Сусрети са младим комшијом, студентом, су му иначе добродошли да попуне празнину самачких, пензионерских дана. И он је некада посебно пре саобраћајке која му је оштетила десни кук, био магнет за девојке и изгледао тако свеже и атрактивно као његов млади комшија. Воли да се подсети на своју младост и сличне авантуре, па да их упореди и преживлава поново. Када је најзад дошао до тајног места где се чува уштеђевина која претекне од скромне пензије и где га је цупкајући на прстима чекао нестрпљиви ‘Дон Жуан’, глумио је изненађеност:

“Не ма!, види стварно, ццццц”!

Цокће устима, преврће очима па прекрсти руке као нека наивна снаша са салаша која је зором преко плота чула шта се синоћ десило у селу.

“Па, мајку му стару, ту би требало да су новци које си ми уредно враћао све ове године”! - рече чика Витомир театрално сремачким нагласком, али оста озбиљан читајући постиђеност са руменог Батиног лица. Хтео би да га нема тог тренутка лепи Батица, пролази прстима кроз плаву косу поправљајући фризуру као да је ту проблем, стеже усне али нема праве речи мада би пре свега желео да пропадне у земљу што се каже али… Лекцију је научио за цео живот.

“Нема ту лове”, рече ми другар из студентских дана, када сам му показао кратке приче које намеравам да објавим и док губим добру позицију и пешака у 'Италијанској партији' размишљајући да није баш много паметно пити француски коњак и играти шах у исто време.

“Нема ту лове”, сад рече измењеним сремачким гласом свог ‘дон Вита’.

“Немаааа"! - нагласи још једном, као да поново претура и гребе прстима по празној Витиној чинији и неумољиво спусти свог црног топа скроз до осмог поља, дајући ми неодбрањиви – мат. Одбацио је моју идеју као неисплативу кад сам објашњавао како желим да радим оно што волим, рекреацију коју смо са толико ентузијазма заједно студирали. Јер лова је важна. Као новопечени психотерапеут врло добро је упућен у хроничну беспарицу у Србији па је праштао посебно млађим пацијентима који остану кратки за лову, или кад он одради гратис тамо где процени да треба погурати случај, помоћи, климањем главе са разумевањем као да још увек намирује Витину чинију из креденца.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: