детаљ слике: КРК Арт дизајн

Анестезија

Често грлим дрво глога.

Као болесном јагњету,

оно ми оштрим трњем,

пусти крв.

Искапљу живе гује

из крвотока ми каменога.

После ме успава

опојним мирисом, белим.

Да ми се камење,

свикло на хладан додир,

не уплаши зрака сунчевога.

Девојка са брда

Понела сам у пртари врућу погачу,

У лончари, смок пун Сунца моје мајке.

Успут сам видела жабе, у језерини скачу.

Брда ме оседлала и узде од ненаписане бајке,

рукама колутача кукурузних,

заденула међу уздахе девојачке.

Небо је и сад будно, стреса кликере,

у потоке пуне ракова и птица...

Самолекнице ме мазе, док шуме вевере...

Осмех греје ме, од пета па до лица!

Камен

Речни рак се крије под каменом, мекан.

Оклоп му постане тесан.

Одбаци га, чека.

Рањив, да нова љуштура очврсне.

Змији је кожа тесна. Не расте.

Свуче је трењем о камен.

Свлак прсне.

Сколути се тако подмлађена,

испод истог камена и чека.

Дрхти у тами, свесна да је лак плен, тако мека.

Живимо срећни, рак , змија и ја.

Чувам им место кад пролеће окасни.

Слушамо нову кожу како сврби.

Сањамо, нежност нас чешка.

#slika6341#strana2986#

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: