детаљ слике: КРК Арт дизајн

Мој парћупан Мишан

Парћупан је далеки предак, старији и од десетог кољена. Када сам дошао до родслова моје лозе, он ми је некако запао за око. Године које сам посматрао биле су период досељавања мојих предака на простор Кордуна. Бијаше то негдје пред крај 17. века. Мишан Шаула бејаше млад момак, окружен многобројним члановима породице. Његов отац Калањ био је на гласу, посебно у старом крају гдје су живјели.

Они су се давних година из Херцеговине доселили у равније и питомије крајеве код двије велике ријеке, на простор ушћа Врбаса у Саву. Мишан је увијек жалио за тим крајем. Говорило се да мајка не може вољети дијете колико он воли Посавину.

Морали су да оду јер Турци похараше земљу тих година. Претјераше Угаре преко ријеке Саве, а насеља у којима су живјели моји преци припадоше Османлијама. Е, вала, није им се више живјело.

Чули да се добива пуста, јалова земља и посједи у Хабзбуршком царству и кренуше на пут без повратка. Калања су већ схрвале године. Мишан му је био најмлађи син, поред још четворице старијих. У Херцеговину није било повратка иако су долазиле добре вијести, да је све више добрих локалних домаћих бегова, потомака потурчених очева и дједова, који другачије и боље гледају на рају, сељака, кмета. Међутим, православни живаљ је на њих гледао са више мржње него према поробљивачу. Због њих стари крај поста недођија.

Калањ је био син јединац у Доброчина и Живе. Доброчин је био писмен и нагодан међу људима и дао је Калања у наук. Шегртовање. Љубав га је тргнула више од науковања,млад се ожени и породи силну дјецу са три жене. Доброчин му није замјерао јер је био сав срећан што му је син јединац обновио читаву лозу која ће сигурно оставити потомства у вијекове.

Велико племе Доброчиново у Херцеговини страдало је од куге. Почистила их као коса младу траву. Старац Ананије, који је био познат трговац у забрђу, рачунао је да потомке гурне у Дубровник да би избјегли кугу, али куга се из тог смијера ширила и он им даде на вољу да се распу на сјевер, одакле су стизали абери да куге нема и да живота има.

И тако Доброчинов дјед Богић Шаула дође у Посавље гдје му се родише синови Здравиша и Живота. Здравиша млад страдаше у неком турском зулуму, а Живота се ожени и доби сина Доброчина и четири кћери.

Доброчина сахранише поред његове Живе уочи Ђурђевдана, оне године кад сила удари на силу и настрада јадна раја од које многи осташе без огњишта и одоше у прогонство западно од Посавине на кордунску земљу која је у то вријеме била немирна граница са Турцима и Крањцима, а која се увијек могла преобратити, сад на страну једних, сад на страну других.

Али, ипак је Аустрија полагала тапију на своје посједе иза којих је стајао Бечки двор, не марећи за турске провале, све док је било крајишника граничара који су по цијелом Кордуну, од Сиња до Белог Манастира и даље до Карпата, имали своје чардаке, карауле и посједе. Била је то граница са много рупа и требало је населити још много породица чија би покољења провела живот на граници, бранећи Европу од најезде Османлија.

Калањеви синови, дошавши у нове крајеве, посједе племића Будачких који изгубише земљу и град још у 16. вијеку, насељаваше се са осталима све до посједа Скрадских, који су исто били пусти јер их је племкиња Бабоножићка изгубила у бици са Турцима прије него што је пао град Будачки којег је похарао Ферхад паша са својим јањичарима у прољеће 1576. године и од опљачканог богатства изгради џамију Ферхадију у Бањој Луци. Земља бијаше пуста и јалова, запуштена, пуна камена и купине, ситног раслиња и сва обрасла у ресан. Дошло леђа из Босанске Крајине која ће својим знојем натопити ту запуштену земљу и учинити је плодном.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: