Безимена у крипти молитвеног

Елегантно и иритантно увукла је и десну ногу у ауто, стављајући наочареза сунце, брзим, спретним покретима. Црвена штикла је штрчала у односу на остатак ципела, али, ваљда је и то део њеног личног перформанса, који је за циљ имао да изазове погледе. Наравно, успела је у томе.

''Још данас'' мислила је. ''Још само данас''.

Чула је, успут, мушке коментаре, али, на њих се није освртала. Владала је. Временом, простором, људима. Била је јача и од себе, а победити себе је највећа победа.

Као да време лети, тако јој се чинило, тек, већ је била на адреси. Додирнула је таксисту по рамену, на семафору, држећи новац.

''Наплатите’’, рекла је. ''Ту смо''.

Црвене кожне рукавице и велики црвени цвет на реверу, идеално су се уклопили у исте такве штикле и разбили досадну црнину коју је имала на себи. И опет погледи и опет коментари, застајања... Али, она је владала.

''Још данас, још само данас'' -  помислила је.

Тешка, старинска, дрвена врата, шкрипала су, приликом отварања и врло брзо, мирис библиотеке запљуснуо ју је, као онда, у детињству, први пут...

''Млада дамо, кога тражите?'' - рекао је љубазан женски глас.

'' Тражим једну слику. Можда ми Ви можете помоћи?'' – питала је.

'' Галерија је преко пута, када изађете из библиотеке, онда идете''... – говорила је жена, брзо, језгровито, нападно.

''Хвала. Мени, заправо, треба Он'' - прошапутала је, више себи у браду.

''Молим?'' – зачудила се библиотекарка.

''Ништа, ништа, извините, хвала'' – рекла је више уплашено, скривајући очи испод великог обода шешира.

Окренула се и коракнула ка вратима, када је осетила руку на надлактици и тесну близину.

''Како се зовете? Кога тражите?'' - збуњено изусти библиотекарка.

''Безимена. И тражим Безименог...'' – једва је изговорила.

Волела је овај црни шешир, огромног обода. И ситну мрежицу која је прикривала очи, лице, све до браде. Њен стил је био њен. Храбар, јединствен, искачући из оквира свакидашњег, јер је она увек живела само у свом свету, који је сама за себе створила, измаштала. Тај спиритуални свет је био њен стварни, који се одлично утапао у свакодневни, дириговани, који је владао и покоравао све око себе.

Спуштајући мрежицу шешира, још дубље, како би сасвим сакрила лик, упутила се ка галерији. Не само ноге, тело јој је било тешко и дисала је тешко. ''Издржи! Победа ти је име'' - храбрила је себе саму.

Превише људи, на, не тако великом простору, тискали су се да виде изложбу слика. Шаренило њихових боја давало је веселост простору и догађају, иако су се слике недовољно виделе од глава људи, које као да су биле наслагане једна на другу. Гледала је, као лопов кроз стаклена врата, не би ли добила на времену...

Неколико телевизијских екипа чекало је на интервју аутора и извештавало о догађају. Хтела је све то да заобиђе, сачека крај, разилажење људи, али, хтела је још овај пут да покуша да пронађе ту слику и плашила се да би доласком на сам крај закаснила...

Дуго је тражи. И сада, када животу даје потпуно други облик, желела ју је назад. Свој портрет. Свој портрет...

                                                          ******************

''Бебо, ево, у ресторану, у току вечере, насликао сам те... Знаш, овде у Чикагу, увек тражим српски ресторан... И питају ме кога си то насликао? Ја кажем, моју најлепшу љубав...'' – присећала се најтананијег, милујућег мушког гласа.

                                                           *******************

''Уђите, слободно је, зашто стојите ту.'' – рекао је стари господин, тргнувши је из сећања...

''Полако, хвала, касније ћу.''  -  одговорила је.

Корак по корак се померала. Увек видљива, овај пут је желела да је етар. Ово је ко зна која изложба на којој тражи ту слику, кивна на себе што је се свесно одрекла оне тешке ноћи, покривене тешким речима...

У склопу начичканих глава, разних боја, у колориту седих, црних, наранџастих, жутих, кестењастих коса, шешира, жакета, камера, микрофона, далеко од времена, а близу срцу, угледала је, коначно, вољени лик...

Опет је Свету делио лекцију. Опет је аплауз примао као мелем, опет је око себе oкупљао људе... Познати сјај његовог осмеха, преплавио је цео простор, као највећи талас, као света аура, као сила гравитације... Опет јој је онај исти осећај у стомаку, небројено пута преживљен – да му је све то битније од ње...

Морала је да седне...Црвеном, свиленом марамицом обрисала је зној са чела и око носа, иако јој је било жао да је испрља пудером. Ипак...

Касно пролеће. Одавно је градска врева надјачала цвркут птица. Врапци су готово изумрли у градовима, али, свака нит зеленила враћала је наду да пролеће није подигло белу заставу и да није баш тачно да нам је двадесет и први век оставио само два годишња доба, лето и зиму. Кроз отворен прозор улазио је ваздух, обојен мирисом бензина, ипак, и такав, био је довољан да слабог подигне на ноге.

''Добро ми је, не брините. Све је у реду. Притисак ми је пао.'' - говорила је нервозно, саплићући се о сопствене речи и језик.

Брзо је устала и кренула поново ка вратима, јер није желела да фокус изложбе буде пребачен на њу. Као крхка срна, нестајала је међу људима који су се тискали, жаморили, желећи да дођу до аутора изложбе, прозборе коју, сликају се и све по реду... Успевала је да искористи такве моменте и обиђе поставку. Иза сваког стуба, ћошка, очекивала је да ће угледати ''слику љубав'' како ју је назвала. Реално и надреално се спајало и раздвајало у форми, стилу, колоритним композицијама. Теме су биле разне, а сваки посетилац изложбе је носио свој утисак. Њен утисак је био – празно. Питате се, зашто? Зато што није нашла оно што тражи. Свој портрет. Поуздано је знала да није продат. Зашто онда није овде?

Иза лишћа огромног фикуса, скривалa се, као на осматрачници. Дубоки удах је требало да значи тескобу у души, еволутивни времеплов једне љубави, која је зенит имала у исказивању уметничког дела. Сећа се, добро, да му је увек замерала – песму. 

                                                    ******************

''Напиши ми песму! Зашто ти је то толико тешко? Не волиш ме.'' – присећaла се тих момената.

''Волим те. Пусти ме, написаћу ти, када за то дође време, и то не песму, већ књигу, јер ти си моја, занавечна љубав... Само ме сада пусти.'' – сећала се тог гласа који је отварао све меридијане њене душе.

''Не волиш ме. Бар не довољно. Бар не како треба.'' - одговорила је.

''Волим те. Ти си моја занавечна жена. Написаћу ти... Само ме сада пусти.'' – понављао је.

У те његове речи није потпуно веровала. Видела је сенку. Увек је видела сенку над њима. Њој није била довољна таква љубав. Увек је видела његову окренутост ка прошлом и ка другим људима, догађајима, пословима и упорно је покушавала да дођу до њих самих, како би постојали мимо остатка света, за себе. Макар на трен.

                                                   ********************

''Госпођо, да ли сте за неко пиће?'' – тргао ју је непознат глас из тумарања по прошлости.

''Не, хвала. Идем. Слике су сјајне. Уметнички утисак је десетка, али, морам да кренем. Извините ме.'' - убрзано је говорила.

''Много ћете пропустити, а нас ћете лишити лепоте и отмености...'' – кокетирао је странац, текст, који је слушала цео живот и који јој уопште није ласкао, напротив.

Кренула је, остављајући га да прича и већ након неколико корака застала, јер је интервју са аутором изложбе био у току и морала би баш туда да прође, а то није желела. Није желела своју видљивост, није желела сусрет са њим, није желела медије. Давно се од свега склонила у свој свет, опасан другим мислима и осећајима. Осетила је како јој се дланови у тренутку зноје и покајала што је дошла. Слику свакако није нашла ни овај пут, ни на овој изложби, али је нашла океане својих закопаних емоција, које су притајено чекале својих пет минута. Бирајући најскровитије место, ако је то икако могуће у галерији, испод мрежастог вела шешира, узнемирена и дрхтавог тела, гледала је у човека. За све ту, био је велики уметник, а за њу, склупчана душа у њеном кревету, успавани Петар Пан једног времена, вечити путник који је покушао да покори Планету, вечити дечак, вечито шарених чарапа, који је скривао од ње да пуши, а она је то увек осетила и знала....

Ипак, другачији. Време узима више од онога што смо спремни да му дамо. Ослабио је, видно, оседео. Осмех... Ех, знала је, увек, да препозна када је прави, а када за јавност... Остала је залеђена, угледавши елегантни бордо шал, ноншалантно обмотан око његовог врата. Не! То је већ превише! Њен поклон њему, једне године, у једном другом времену, у једној другој димензији љубави...

Незаустављиво, исхитрено, потрчале су вреле сузе низ њено лице. Све је стало. Време, догађај, интервју, године отуђености. Све. Чак је имала осећај да је гледа, да све то њој прича, као онда, када га је позвала први пут у своју емисију. У тренутку се зауставила да не полети ка њему и свије у  гнездо исконске љубави, али је стварност била рационална и сурова.

Искористила је тренутак када се окренуо ка другој репортерској екипи и, буквално, истрчала....

Калдрма Старога града јој је блокирала штикле, али, трчала је... Бежала је од једног времена, болног, превише болног, на моменте, само, превише срећног....

Није имала дилему да ли треба да оде. Здробљена од  живота, у ком је све, осим љубави био успех, силно је желела да је прожима љубав и осећала ју је доминантно према Богу. То је она љубав која нас никада не запостави, која нема ни трунку егоизма, која не калкулише, која се не клацка, која је у нама, ако је спознамо.

Скинула је огроман шешир с главе и бацила на стилску софу у салону свог стана. Села је. Дуго је остала загледана у једну тачку на великом огледалу у златном, резбареном раму.

Пробудио ју је синовљев глас.

''Јеси ли сигурна?'' – питао је.

Њој се чинило као да ћути вечност и тек, након те вечности изговорила је ''да'- мазећи га споро и дуго по образима..

''Не брини, то је мој пут. Тако је записано'' - рекла је.

''Разумем. Важно је да то желиш и видиш као свој правац. Верујем да чиниш по срцу. Извини ако сам ја негде погрешио, ако нисам био довољно ту за тебе.''

''Пссст... Пссстт... Нико није у мом животу био довољно ту за мене, јер да јесте, вероватно би мој пут био обичан, површан, ограничен. Била бих ушушкана у својој зони комфора, безбрижна, заштићена... Вероватно не бих дотакла сав тај уметнички, духовни, спиритуални свет, суштински квалитетнији од овог диригованог, комерцијалног, конфекцијски организованог... Ја желим бит. Суштину. Чувај дечицу. И буди први и буди најбољи, као и до сада, али, само док ти то желиш. Више сам него благословена што си мој син, што си изабрао Бога и поезију, иако си и у правним наукама био најбољи. Увек, када те видим у црквеним одајама, у оним твојим одорама, као да ме сви Богови грле. Буди светлост. Као што јеси. Буди добро, као што јеси. Свакако, виђаћемо се. Не одлазим у смрт. Ти бар, највише треба да ме разумеш... Ти си Божје дете, Божји дар – говорила је, испрекидано, на час уплакано, на час шапутаво, али, говорила је...

''Мами...'' – прошаптао је, чврсто је грлећи и стежући уза се.

Салонац у Скадарлији, који је са пет година пожелела, долазећи први пут у Београд, за који се грчевито изборила након много година, утонуо је у сан. У полумраку, антиквитети на стилским полицама, здружено су плесали, као да су припремили опроштајни плес. Необарокна витрина је светлуцала, као на двору, јер су у њој дисали уметнички порцелани од каолина и фелдспата, ручно рађени, оивичени двадесетчетворокаратним златом. Обожавала је порцелан. Марко Поло га је, први донео на тло Европе, тачније, из Кине у Италију, идући путем свиле, као путописац и трговац, првобитно са оцем и стрицем, а онда сам. Тада је у Европу донео и свилу, сладолед, чај...

На европским дворовима су мислили да су порцеланске шољице израђене од шкољке и зато су их назвали '' porcela'' што на латинском значи, шкољка и то је остало до дана данашњег, иако није истина да је порцелан направљен од шкољке, већ, доминантно од каолина, беле брашнасте масе која је пронађена у подножју кинеске планине Каолин (кин. Као – линг, као висок). Првобитни порцелан је рађен од примитивне, једноставне глине и био је доста тамнији, крт, ломљив. Кинези, који га производе масовно од 13. века, су дуго чували тајну израде порцелана, као војну тајну. Обогатили су се извозом порцелана на европске дворове. Европски краљеви и аристократија су се утркивали ко ће имати најлепше и највредније колекције порцелана, који је важио, а и сада важи за – бело злато. Товари ''белог злата'' су стизали у луке у Венецији, Трсту, Амстердаму, све док 1708. године Европљани нису открили тајну израде порцелана и тако укинули монопол Кинеза. Тада су почеле да ничу и прве фабрике порцелана на европском тлу...

Баш такви, ручно рађени, у малим серијама, искрили су и те ноћи у скадарлијском салонском стану из 1925. године... Боже, колико је труда, зноја, времена требало, да овај салонац постане, готово, музеј... Адио...

Мјаук мачора, који је већ био мачји десетогодишњак, цепао јој је душу. Растакао је на пола...

Њен свет. Њена љубав. Њена крзнена пуфна. Њен живот, протеклих година... Као да је знао. Канџицама је, угњездивши јој се у крило, убадао у колена, буквално, цвилећи. Једино, што јој обећава живот је, да га поведе...

Седела је загледана у једну тачку, док је неколико латица лала отпадало са своје дршчице у вази и падало на лакирани дрвени, стилски сто са интарзијом... Ах, кад се сети... Купљен, у једној антикварници у Верони, давних дана, филмски транспортован до Београда, био је прави музејски експонат у овом салонском стану... Успомене... Успомене...

Све је успела да заврши пред одлазак, осим те слике. Тај портет јој је остао рана која крвари. Није имала лек за зацељење. Кажу да време лечи? У то није веровала.

 II део

Јутро. Град је добијао обрис макете и губио се у даљини. Јутарња магла је својим плаштом обавила тачку на планети, коју је толико волела. Бескрајно волела. Београд. Са свим својим врлинама и манама. Та нераскидива љубав, која се једино могла упоредити са родним Смедеревом, била је готово истоветна. Два бисера на обалама Дунава, тако близу, да се стапају у загрљају. Овде Калемегдан, у Смедереву Тврђава, Ђурађ, Проклета Јерина... Историја, која исијава из сваког кутка древне Србије, хиљадугодишња. Можда, баш као таква, сметња, онима који су у време када се овде јело златном и сребрном кашиком, били дивљаци, или чак, непознати свету.

''Возите полако'' – рекла је возачу. ''Хоћу да уклешем сваки тренутак... И молим Вас, рекли смо... Фадо.''

Не, није говорила португалски. Није разумела ни једну реч, али откако је спознала себе, разумела је ту најтужнију музику на свету. Била је део ње.

''Да, наравно.'' – одговорио је возач.

Много јој је значило што је ћутао, могла је да лебди у свом свету. Није му знала ни име, тек, све је од ствари упаковао у ауто, стао на свако одредиште и ... ћутао. Тишине су, некада, гласније од свих звукова. А ово је њена тишина.

Крајолик је будио живот. Тек озеленела трава мирисала је на детињство и двориште у Смедереву, мајку, дом... породицу. Та породица је носила свој крст и имала своју карму, трагичну, на крају. О томе ћемо у неком другом роману. Није имала коме да се врати ту. Остао је само један град, детињство, некадашња престоница и кости оних које је волела.

''Станите.'' – рекла је.

''Овде?''– питао је возач.

''Да. Сачекаћете ме десетак минута. Може?'' – питала је и излетела из аута, не сачекавши његов одговор.

Срце јој је јако откуцавало, да га је и сама чула у ходу, умножавало се и цепало на много мањих...

Ноге од олова и душа од болова. Тако је то изгледало док је корачала, кажу најуређенијим гробљем у Србији, до споменика и гроба, који су вечни помен и дом. Мајка и отац, заједно. Онако, како нису могли последњих година живота. Овде у миру. Без повишених тонова и поларизованости...

Гледају је са слике на споменику, смеше се...

                                                      ****************

''Дођи овамо! Ооо, како си бунтовна и своја! Стани!'' – говорила је мајка маленој девојчици седам година старој, која је окупила децу из краја и војнички их организовала у некој новој уличној игрици коју је смислила за све њих.

''Биће то неки војник девојка када порасте.'' – говорио је отац.

''Да, она све може сама, храбра је, неустрашива, борбена, она је чудо.'' – дивила јој се мајка.

''Она је вођа.'' – кратко је рекао отац.

Девојчица, црне косе, с двема кикицам на глави, црвеним машнама, у црвеној, краткој хаљиници са белом кецељицом око струка, дотрчала је до маме и рекла:

''Написала сам ти песму за Дан жена. Назив је, ’’О мајци.''

Није ни слутила да ће много година касније та песма бити споменута у свим књигама, као почетак њеног поетског пута.

''Мама, знаш ли како ме зову?'' Главнокомандујућа''.Бићу, војник када порастем. Може ли девојчица да буде војник, мама?'' – наставила је да прича унедоглед...

''Може девојка, девојчица не. Али, забога, па све твоје другарице желе да буду учитељице, докторке, само ти хоћеш да будеш војник.'' – одговорила је мајка.

''Јооој, па то те и питам. Браааавооо! Значи девојчица може да буде војник!'' – брбљала је

 '' Главнокомандујућа''.

******************

Ставила је два огромна букета цвећа на надгробну плочу, прекрстила се, упалила свеће и у име брата и сестре... Цео живот је заротирао тог тренутка, у ковитлацу протутњао кроз душу, тело, мозак, сва осећања...

Требало је кренути, јер, ваљало је стићи пре мрака...

Фадо, који је миловао сва чула, изнова је враћао на јучерашње вече и галерију. Болело је. Као посечен живац испод нокта. Болело је, као све године уназад. Болело је као срећа, недокучена до краја. А шта је срећа? Отрцани, сервирани сег савременог друштва за испуњењем, богатством, егзотичним путовањима, луксузним аутомобилима... Шта је срећа? Измишљен појам као одредница савременог човека. У православљу, срећа је, заправо, мир и благостање. Мале ствари, а суштински, смисао живота.

Да, она га је те вечери, у диму скадарлијске кафане и питке староградске, кафанске песме, на Преображење, видела као своју срећу. Као обличје, које је сам Бог послао, са свим својим благодарјем. Човек који је за собом вукао васиону, васељену, с једне стране, и човек, ког је здробила судбина, с друге стране. Не слични. Сродни су били. Сродни. Почетак његове реченице, завршавала је она, интересовања, посао, уметност, све је било, готово идентично... Касније, испоставило се да су и исте одевне боје облачли, иако се нису договорали... Сродни. У љубави, сродностима, истоветностима, али и у том малом проценту различитости, такође – сродни.

Пред очима јој је опетњегов лик, од синоћ. Када то време узима, а када даје?

Та њихова растаначка ноћ, као зли дух годинама кружи над њеном главом, не дајући јој мир и благостање, или како би по новом рекли – срећу. Хришћански је да је човек саздан и за патњу, бол, искушење, трње. Није живот само срећа. Христ је наш спаситељ из бола и патње, не из среће.

Она је желела обичне ствари. Све друго, ''гранде'', већ је имала, стекла. Али, буђење у једном топлом загрљају, ком су сви анђели света даривали милошту, вино за двоје испред камина... Реалан свет на траци, која се зове живот, јер сви смо с картом неповратном... Е то је недостајалао. Посвећеност... Украли су их други. Други људи, догађаји, тренуци, којима је Он континуирано био посвећен много више него њој...

Буђење је било трагично и крах. Та спознаја је била, за њу, маљ у њен потиљак, од кога се, кажу, никада до краја није опоравила. Заобиђимо тренутке о којима се тешко говори. Заобиђимо све. Оставимо огољено. Суштину.

Оставимо све, осим његових очију, од јуче. Из галерије. Очи су остале исте. Осмех се мало спарушио, брада и коса поседели. Више је сличио неком античком мудрацу, из Већа стараца са Агоре, него оном вечитом дечаку и Петру Пану. Дошло јој је да здроби свет и каже ''окрени ауто, враћамо се на адресу...''. Али, жар је, ипак, било могуће исконтролисати. Шта то значи? Да је мало остало од љубави? Равнодушност?

'' Равнодушност је, а не мржња, крај сваке љубави. Мржња се може заменити обновљеном љубавњу, можда и јачом него ли пре мржње. Равнодушност се ничим не може изменити'' – написао је Добрица Ћосић у свом Грешнику.

Али, зар би је толико болело, и сада, да је равнодушна? Сетила се Пучинијевог Турандота и позоришта. Тада су држали руку у руци, скривајући се испод кишобрана, који се скоро деформисао од кише. Потоци воде под ногама, над главом, потоци емоција испод кишобрана. ''Валцер поручника Нидригена'', већ нису гледали заједно.

''Да ли Вам је удобно? Још мало, па смо стигли.'' – рекао је возач.

''Све је под контролом.'' – рекла је војнички '' Главнокомандујућа''.

III део

И отворише се оловно тешка врата. Фреске изнесу из човека нешто што притиска и у тренутку унесу вечни мир...

Прекрстила се, шапћући себи у браду, која се није добро видела од мараме на глави. Вероватно је то била молитва.

Химна љубави:

1. Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно, које јечи или кимвал који звечи.

2. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.

3. И ако раздам све имање своје и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.

4. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се.

5. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу.

6. Не радује се неправди, а радује се истини.

7. Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.

8. Љубав никада не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.

9. Јер делимично знамо, а делимично пророкујемо.

10. А када дође савршено, онда ће престати што је делимично.

11. Кад бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах, а када сам постао човек, одбацио сам што је детињско.

12. Јер сада видимо као у огледалу загонетки, а онда ћемо видети у лице, сад знамо делимично, а онда ћу познати као што бих познат.

13. А сада остаје вера, нада љубав, ово троје, али од њих највећа је – љубав.

Нико није знао у ком је манастиру. Тако је хтела. Из корпоративних састанака и црвених ципела са високом потпетицом, из галерија и књижевних скупова, са телевизијских екрана, из свега реалног, отишла је, сасвим, у духовно. У силно жељени мир. Ни сама није знала колико може. Као и увек где је битисала, дала је нови ореол средини у којој је дисала. Тако је било и сада.

У огледалу је лик био исти, а другачији. Увек су јој говорили да је време за њу стало. И сада би се то могло рећи, само што јој је сада на лицу, мир. Мир као најјачи бедем. Мир, као спокој. Има ту и нешто бора и нешто седих и непресушне љубави, као разговорника судбине, никада ожељане, никада до краја дате. Цео живот је стао у огледало. Не тако богато и рустично, као у њеном салонском стану у Скадарлији. Обично. Са танким, дрвеним, рамом и крстићем, који је на кожној врпци висио на десном ћошку огледала. Тај крстић, са кожном пантљиком, неодољиво је подсећао на онај, освештани, који је Он носио око врата. Увек, када је спуштала главу на његове груди, додиривала је тај крстић и померала га у страну. Пољубила...

Овде се много ради. Посла на претек. Рано се устаје. Долазе људи, утеху и мир да нађу. Да се сретну са собом. Неки се интересују и како могу да остану. Цик зоре буди пурпур праскозорја а тешко небо над нама укаже прави пут. Као на платну, осликана је природа у свој својој рујности, рађању, с пролећа, преобликовању и умирању на јесен... Зими не остаје ништа, осим белог покривача и тиховања. Зар није такав и живот. Људски. Човеков. Човека, као раба Божјег.

 ******************

То јутро, није било као и друга. Чим је отворила очи, видела је, да на ћошку огледала не виси дрвени крстић на кожној пантљици. Узнемирила се и скочила. Почела је да га тражи по поду, враћа слике претходног дана.. А онда, ударац прозора у саксију, дао је одговоре. Немиран ветар је ковитлао ту ноћ, и прозор, који је остао на пола отворен, кривац је што се тај немирни ковитлац увукао у собу и срушио крстић са огледала. Нашла га је испод кревета. Али, ту није крај. Њихова слика са Златибора, коју је она давно урамила и коју је држала крај узглавља, пала је од ветра и стакло се разбило, остављајући срму. Укочена у овој стварности, пред зору, када још ни петлови не закукурикаше, савила се да подигне и спасе слику, успомену, реликт, амајлију... Прво што је видела, био је њен крвави длан. Поточићи крви који су се сливали ка лакту. Знакови поред пута.

Јутро је већ одавно зори скинуло хаљину. Са плутајућим облацима сунце се борило као на бојном пољу и побеђивало је баш сваки облак који се усудио на јуначење. Обећавало је сунчан дан.

''Тражи Вас један господин.'' – тихо је, нагињући се к' њој, рекла једна искушеница.

''Господин? Мене? Немогуће...''

Журно је кренула, мислећи да некоме треба помоћ, или било шта друго у духу вере и манастирског сестринства. Одоре су јој се вукле по трави у врту, док је у руци стезала бројаницу. Негде, на пола стазе, застала је, осетивши тренутну слабост и убод посред груди. Леђима окренут, с ноге на ногу гегао се човек. Некада њен човек. Одједном је почела тешко да дише, а тај дах јој је одјекивао у ушима као да се пролама кроз планине и опет враћа у долине. У трену се окренула и брзим кораком, скоро трчећи, кренула назад.

''Стани! Стани! Не идеш никуда!'' – викао је.

Подне се приближавало, као у неким старим небеским кочијама и носило још покоји преостали облак. Врт, као рајски, исијавао је душевни мир. Али, тај мир, сада је порушен. Испустила је бројаницу, која се расула у делиће, по трави, цвећу, бетону. Рамена су јој се увукла ка грудима, а врат упао у рамена. Тешко је и убрзано дисала, још теже гутала... Тоне бандаша јој се сручило на душу, очи, вид. Васељенске силе су је, истовремено, гурале у провалију и извлачиле из ње. Свет је стао на длан.

''Стани!'' – приближавајући јој се, говорио је познати глас.

Боже, колико је само волела тај глас.

После толико времена, погледи су им се срели. У првом тренутку, није га видела најбоље, од суза, које је надљудском моћи заустављала да не кану. Није се насмешила, није рекла ништа. Стајала је на ветру у својим одорама, са остатком бројанице у руци.

Узео је њену руку, пољубио и дуго остао у том положају, док је она стајала у грчу, као сфинга, још увек не схватајући шта се дешава.

''Како си?'' – мало преплашеним гласом је изговорио своју чувену просту реченицу, којом ју је, иначе, будио свако јутро, оних дана, када су веровали да свет припада њима. Да љубав припада њима. Да будућност припада њима.

Сузе су незаустављиво потекле и она се поново окренула, као пируета, кренувши назад.

''Стани! Донео сам ти оно што тражиш, све ове године! Молим те стани! ''

У пола корака укопала се, зауставила, не само она. Стало је време, године, живот. Све. Сведена на ниво мишљења, у том тренутку, ни тим пољем није владала. Патња је избор? Не, истина тражи пут. Истина је увек жива. Тешке чизме на ногама слободе носили су обоје.

''Спољашњој лепоти додала си унутрашњу.'' – рекао је, као да не зна шта би друго казао.

''Гозба небеска се спрема.'' – промрмљала је као одговор.

''Нешто си рекла?'' - питао је.

''Не, не... Ништа. Питам се само, колика је реч под капом небеском?''

''Можемо ли бар на тренутак да седнемо, ево, овде, на клупу. Донео сам ти нешто, што знам да тражиш све ове године. Знаш, видео сам те у галерији. Заправо, нисам те видео, опазио сам контуру жене, како хода... Не, не хода, већ, лебди, међу сликама. Иако си лице сакрила, знао сам да си то ти. Да. Само ти можеш да ходаш, а лебдиш, да, само ти исијаваш дамство у сваком свом покрету. Знаш, многе жене носе шешире, али, само ти светлиш, само ти носиш ту ауру, којом покориш свет, на месту где се појавиш...'' – говорио је песнички, лирски. Свака реченица је била један емотивни стих, најлепши, који јој никада до тада није посветио.

''С колико година закашњења си све то спознао? А умеђувремену, то више нисам ја. То је нека друга жена о којој ти сада говориш.'' – хладно је одговорила.

''Не буди цинична. Нити ти приличи, нити приличи месту где си.'' – брецнуо се.

Узео јој је дланове на тренутак и ставио у своје, али, она је брзо извукла руке из његових, устајући. Задржао ју је у седећем положају, стављајући јој руке на рамена.

''Није прошао ни један дан а да нисам мислио на тебе. Нас. Ја само знам да се смејем за сликање, иначе, моје срце нема осмеха. Крив сам, али, не осуђиј ме. Опрости. Често ни самога себе не разумем. ''

''Саможиви деструктивац.'' – мрмљала је себи у браду.

Он је наставио да прича, правећи се да не чује њена заједљива убадања...

Док је говорио, полако је из умотаног, белог папира извлачио слику. Њен портрет, који је сликао у једној српској кафани у Чикагу. На њему нема бора, нема седих... Црна, дуга, таласаста коса, уоквирила је осмех на бледом лицу жене. На реверу, лево, велики цвет, и кратак потпис аутора

са десне стране. Траг у времену и неке даљине, које су биле много ближе него многе њихове близине, касније.

То време, које сећања ломи, ту, на врху света од тескобе на души, све то, као да се десило неком другом, не њој... Можда некада, али сада, није имала снаге да евоцира успомене. Гледала је мушкарца ког је препознавала, по цртама лица, мимици, по облику јагодица на прстима, по наглашеним обрвама и подочњацима, по гласу, који је волела више од свега на свету. Гледала је човека за кога је била спремна у ватру, у смрт. Гледала је човека који је никада није разумео, који никада није био ту, за њене осећаје, ове или оне ситуације, гледала је човека који је увек био у коферима, оптрчавајући Планету, у човека, коме је све друго, било најчешће, испред и изнад ње... Гледала је у човека, који ју је одистински волео, али, на свој, чергарски, начин, њој недовољан, њој невидљив, њој болан и поражавајући. Човека, који није знао да дели са њом тренутке, човека који се радије давао свима, који је скупљао људе, као бисере у огрлици, човека, који је навраћао у њихову везу, између два пута и две тачке на Планети. Гледала је у човека који ју је скривао од свих,  да би је, како је говорио, сачувао за себе. Човека, који је целом свету даривао љубав, остављајући само за њу, мрвице. Преклузија љубави у том тренутку...

Није знала шта да каже, шта да уради. Посматрала је свој портрет, држећи га у рукама, не верујући да је стварност. На умотаној руци, коју је јутрос посекла, по завоју су се оцртавали трагови крви.

''Како деца?'' – питала је, да би прекратила непријатну тишину.

''Донео сам ти слику. Разумеш? Твој портрет, који сам сликао за тебе, онда...'' – говорио је.

''Како деца?'' – поновила је.

''Добро су. Долазе овога лета и сви смо еуфорични због тога... '' – казао је са осмехом.

''Лепо.'' – изустила је.

''Адресу ми је дао твој син, тако сам те нашао. Диван млади човек... '' – причао је, тек да нешто каже.

''Тако је једино и било могуће да ме нађеш.'' – рекла је.

Извадио је из џепа мантила мањи пакет, умотан у украсни папир.

''И ово је за тебе.'' – насмешио се.

''И то? Шта је то?'' - питала је не могавши да претпостави.

Умотани пакетић јој је ставио у крило и дубоко, до сржи, гледао у њене зенице, тражећи нутрину, душу, коју оних година није дотакао.

Покушала је да га отвори, али, већ је држала слику свог портрета у другој руци. Видевши то, пожурио је да јој помогне да скине украсни папир... Руке су им се на тренутак дотакле. И клупа и врт и небо и земља, све је одлетело у ковитлацу, испред њених очију. Појавила се књига.

''А то је?'' – питала је.

''То је моја збирка песама теби посвећена.'' – кратко је рекао.'' Увек си била љута што ти нисам написао ни песму, што сам читао песме писане другима... Сада, ево је књига за тебе... Када прочиташ, видећеш да и нисам толико лош, колико си ме критиковала...'' – наставио је.

'' Тајна'' – прочитала је наслов.

''Да, '' Тајна'' – поновио је њене речи. Заћутали су, држећи заједно књигу и портрет на њеним крилима.

Неко је морао да прекине претешку тишину. Насмешио се и наставио да прича о обичним стварма, својим путовањима и свим осталим ''игрицама'' из живота, које су за њу биле без суштине, уколико двоје нису сачували љубав под заједничком капом огњишта. Учинило јој се, да први пут, у његовим очима види потребу за њом. Био је онакав, каквог га је увек желела да види. На тренутак, само на тренутак, је заборавила где је, шта све стоји између њих. Онај давни осећај блискости, избрисао је све што их је делило.

Читао јој је песме из књиге ''Тајна'' и плакали су заједно. Шетали су бајковитим крајоликом, не осећајући ветар, сунце, глад... Говорио јој је о својим плановима, таксативно, по данима и сатима, као некада...

''Зашто ми нисмо успели? Знаш ли? ''– питао је одједном и прекинуо бајку.

''Зато, што сам те сувише волела, а ти ниси умео да примиш толико љубави. Ниси знао, ни могао да узвратиш, а ниси је ни имао само за мене... Зато што си остајао заглављен у прошлости, као у живом блату, зато што сам ти увек била после свих, као зидна тапета коју и не приметиш на зиду, све док се не поцепа и почне упадљиво да боде очи...

''То није тачно! Теби никако нисам био добар. Теби моја љубав није била довољна, увек си се жалила и тражила још доказа још и још.''  – бранио се.

''Псст... '' – ставила му је руку преко усана. ''Није то више ни важно. Живот је прошао... Како твој притисак? Пијеш ли лекове још увек?''

''Волим те.'' – рекао је.

''Вероватно ти је терапија од онда, одавно промењена.  – настављала је.

''Волим те.'' – понављао је.

''Служи ли те још онај мерач за притисак? Мало морбидно за рођендански поклон, али, било је нужно.'' – присећала се она прошлих дана.

''Волим те.'' – упорно је понављао...

''У ком делу града сада живиш?  – окретала је причу на друге теме...

''Не живим. Волим те...'' – био је упоран.

''И ја тебе.'' – прошаптала је, повијене главе, једва говорећи.

Већ је ноћ спустила своју мастило боју на свет. Покоји цврчак се чуо из траве. Одавно је требало да се врати у своје одаје и сада је већ била уплашена да је траже...

''Морам да кренем.'' – рекла је.

''Сачекај још мало, још само мало.'' – замолио је.

''Ја теби немам шта да поклоним, нисам знала да долазиш.'' – говорила је држећи у рукама свој портрет који је Он сликао и књигу коју је посветио њој. ''Ево ти овај остатак од бројанице, јесте се покидала, али, дугачка је и од тог остатка можеш направити бројаницу – наруквицу. За успомену. Освештана је...''

''Ти си мени толико тога поклонила, да сам богат човек. Пребогат. А понећу и бројаницу.'' – рекао је нервозно. ''Ја сада путујем у Америку и враћам се за три месеца. Чим се вратим, опет ћу доћи. Буди мирна и спокојна. Буди јака. Такву те знам...''

''Хм... Значи не знаш ме, али, добро...'' – тужно је одговорила, знајући да, ко зна када ће доћи. То је код њега тако... Чергар, вагабундо... Понеће га нови ветрови, идеје, људи, занесени планови, пројекти, фестивали... Још само то и још само ово... А живот не чека. Веровала је да ће доћи, али не када је рекао, већ, како га вихор понесе. Некада... Можда некада...

Пољубио ју је у чело, додирујући јој образе, слане и мокре од суза... Био је то дан другачији од других.

Нестали су, како су се и срели...

****************

Живот пише романе. Можда и ова космичка прича једнога дана буде преточена у књигу, а можда су овакве приче већ написане и прочитане.

Дуго времена након те посете није могла да пронађе свој мир. Узалуд је пред иконом Исуса Христа шапутала '' Потребан си ми..''.  Свет ће постојати и живети и без нас и када сутра не наставимо живот. Неко га проживи, а да га срећа и не додирне. Она је бар имала додир. Тренутак, који је испунио живот. Много је писала, па ће и то, веовала је, користити другима...

Прошло је три месеца, и још једном три месеца и још неколико пута по три месеца. Ни гласа од Њега.... А време неумитно лети и не опрашта...

*****************

Умрла је тихо, сасвим нечујно. Сасвим супротно од оног, како је већину свог живота живела. Умрла је, верујући да љубав, ипак, постоји, али је релативна ствар, тј. ствар перцепције. Сви је другачије видимо, доживљавамо, дајемо и примамо. И ако се двоје не нађу у истој равни, онда је закључак да љубави нема, или да је недовољна.

Деловало је као да је заспала. Кажу, од непребола. Повукла се, сасвим, углавном у молитвама, без жеље за храном, разговором, без интересовања за свет око себе. И писала је, писала, писала. Није примила љубав каква јој била потребна за живота, сва срећа, да је Господ саздан од љубави, па ће је, њему одлазећи, спознати, али, у другој димензији. Отишла је са књигом ''Тајна'' у рукама, читајући је, по ко зна који пут. Кажу, да је све песме из Тајне знала напамет, али, ипак је ритуално, свако вече, стављала наочаре и читала. Осим те књиге, крај узглавља, стајала је слика, онај њен портрет из Чикага, који је Он сликао, затим, њихова заједничка слика са Златибора, онда, слика вољеног сина и вољеног мачка и сасвим, сасвим, пожутела, слика мајке...

Градска чаршија је месецима након тога, врвела од приче и чланака о свему. Била је гладна детаља ове несвакидашње жене, љубави, приче... Небом и данас лебде анђели, чувајући успомену на 'Безимену''. Шта је живот, но невидљиви сег од идеала? Шта је живот, ако не спознаш тренутак, ако мислиш ''сутра је нови дан''... Шта је живот, јер он стварно прохуји са вихором...

Он је дошао на њен последњи испраћај. Дуго је плакао, али, Он иначе, често плаче. Овога пута, плакао је због ње. Тешко препознатљив, сетан и тужан, гледо је у њеног сина.

''Волео сам је. Много сам је волео.'' – једва је изустио. Загрлили су се. Наставио је неразговетно и кроз сузе да говори:

''Свакако сам хтео са тобом да се видим и поздравим, јер одлазим, селим се...  У Америку, код деце. Планирао сам да те потражим, ипак смо били ''тим'' једно време... Личили смо на породицу, у којој  ти је мајка била срећна када смо били скупа.'' – присећао се.

Дуг загрљај двојице мушкараца који су волели једну жену, један, као мајку, други, као жену, био је искрен, болан и снажан.

Небом је упорно летела бела голубица, тик, изнад њихових глава. Крвљу натопњена земља се хладила. Није желела класичан ковчег, гробна места, укопе и слично. Хтела је простор, велики простор, да може да се вине. Жеља јој је испуњена.

Син је прочитао, по њеној жељи и песму:

Праштај Марија

... За цветна поља

што су гробља била.

За сузе,

што ниси ронила, но лила.

За сатен.

Што није био свила.

За драга, а не мила...

За терет љубави што понела си.

За данас,

али и када старост по нас дође.

За запис душе у сенци кактуса.

За све што буде и све што прође.

Неко тихо плаче.

Није то плач. Цвили.

Праштај Марија, за оно што јесмо

и за све што никада нисмо били.

Черга је љубав и зато скини,

маску џелата са свога лица.

Праштај Марија, рекао си,

мала је соба, зграда, улица,

да опрост твој у њих стане.

Ти бројиш године, а не дане...

За сватове наше,

зване и незване.

За романе неисписане.

Децу нерођену, што ниси дала.

Рекао си:

Праштај Марија,

јер, све си знала.

И куда води и шта ће бити,

кад душа бол ко вино испија.

Све ми опрости, сем љубави.

Нисам заслужио, ал' -

Праштај Марија...

Теби, који никада нећеш разумети ове стихове и ове речи...

У Београду, лета Господњег 2023

Марија Викторија

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: