детаљ слике: КРК Арт дизајн

Копија измишљене приче

     Празни дани. Сиви дани. Дани без..., ма исто започиње крај и почетак или обрнуто, најмање важно је. Једино тачно је да је исто, слично, да понавља се и да . Ништа. Крај, нема даље ? И празни поглед испуштен у вече, неми урлик уроњен у модру реку... И слично доба дана које као да игру наводи скривени пајац.

      М., је вукао кораке. Били су сигурно, убеђен је спорији него пре. Гушио га је неки непријатан осећај у грудима, није то бол, знао је и осећао је да није. То је хронично стање и свакога дана у гашењу бекства пробуди се, кружи, опомиње га. И он зна да то је . Бекство од бекства. Од рађања новог празног дана, од тачно избројаних корака, од нескренутих погледа хода по команди и... Од кавеза коме полази у сусрет са муком, бежи од њега и враћа се и тако... Скоро стално.

      Учинило му се да кроз шкрипу точкова, кружи глас. Буди га, зауставља. И чини му се сличан избрисаном и нежељеном гласу који је ставио у боцу, затворио и одгурнуо од обале у плитку реку да оде.

      Тај глас, био је тих и препун осмеха када би на мразу шкрипао попут његових корака. Понекад био би пун мириса крошњи и успављивао би га. Био је и врео, ужарен  на граници... Тада га је избрисао, на корак од . Не зна зашто, али му срце је сасвим мирно када се сети . Више није му веровао.

       „ Умало да настрадаш.“

        „ Када?“ настављао је ход не обазирући се.

         „ Како када, пре неколико минута. Да те нисам пробудила из сањарења, ауто би те покупио и ... Али ја сам ту. Не знам зашто, чак заборавила сам да постојао си, и одједном потражила сам те. Нигде те није било, као у земљу да си пропао. Али била сам упорна. Нисам ноћима спавала, тражила сам те да бих ти рекла...“

         „ Хм. Глупости, не познајемо се и ти си онај глас који мења боју, глас преваре, глас који ме из дана у дан сусреће изненада. „

           „ Волим те. То сам желела да ти кажем, да те много и највише волим и ...“

        „ Не сери. „

        „ Али ја те волим и спремна сам на све. Сада то осећам. „

         „ Ха ха ха, која глуост. Одјеби. Склони се.“

          „ Не верујеш ми? Хоћеш да понизно молим? Да људи гледају како си зао и суров?“

           „Истина, то сада осећам и скроз сам уверена у то.“

            „ Сада.“

           „ Па да. Ја живим у овом дану у којем ходам, који сам украла, живим у бекству и потери за тобом. Звезде су сјајне и кроз маглу шаљу ми поруке, да овај тренутак мора постојати. Сутра, не знам шта је то. Заборавила сам на такву могућност. „

            „ Да, као и било који дан који је био сада. Дан који је започео плачљивим јутром, дан који је кружио препун одбачености. Да дан када је била потребна илузија, из које би ... Негде у сећању, памтим те дане . Када би нечији кораци саплитали моје, када је змијска кожа додиривала ме. Када би заспао миран, спокојан... Да знам и наредне дане са укусом отрова . Нема их. Избрисани су.,“

           „ Зашто не желиш моју искрену љубав ?“

           Мирис кише спирао је речи. Укус...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: