детаљ слике: КРК Арт дизајн

Примирје 1672 – 1676

Задар, Равни Котари, Буковица, Брибир...

Господар у служби, или слуга у господарству.

ГОСПОДАР

Двојак посао двоструко више исцрпљује сваког човјека, па и Стојана. Класична војничка улога заповједника и главног и одговорног за сва дешавања на Брибир главици, захтијева пуну активност током цијеле седмице, тако да је тај недјељни дан одмора, код куће с породицом, или на имању с радницима, сваки пут једва чекан. Али и ту се нагомилане седмичне обавезе тискају, једва чекају свој ред, тако да и тај један дан одмора више личи на радни дан.

Понедјељком ујутро Стојан долази у Задар да прими обавјештења из протекле седмице и наређења за наредну седмицу у цивилним обавезама и у улози главног надзорника за спровођење реда и мира на подручју Равних котара, Буковице и свег округа задарског.

Већина дана редају се једнолично и монотоно, без ичег занимљивог за једног Стојана, који је навикао на изузетно буран живот. Њему бијаше занимљиво једино кад доведу у ред неку од просторија у кругу зидина Брибиирске главице. Ту градња никад није ни престајала. Поваздан се нешто зида, малтерише, покрива, а сваки други или трећи Далматинац је зидар и градитељ. Довољна је само замисао шта да се ради и одмах креће акција. Тако је већ за неколико првих мјесеци, а нарочито након прве године, сва тврђава на Брибир главици синула у обнови. Сви уважени гости и официри дивили су се Стојановом домаћинском односу према свему што је у дјелокругу његових обавеза.

Из све те једноличности, понеки дан ипак бљесне својом посебношћу и настојањем да се сврста међу оне за памћење.

Једног дана, негдје почетком јесени 1673. године, Стојану стиже необично писмо. Коверта боје слонове кости, омотана је и укашена плавкастом траком са позлаћеним нитима. На полеђини финим филигранским словима пише Петер Цхивран.

Петер је тада већ био генерални провидур, а у писму се обраћа посве обично и наклоњено. Између осталог, у тексту пише сљедеће:

„Поштовани конте Јанковић, обавјештавам вас да се у мојој породици припрема велико весеље. Наиме, жени се мој најстарији син Алвиже и на моје питање, кога планира за кума, он ми је, као из топа, казао ваше име. Још додаје да би му била велика част и понос да има великог витеза за кума. А и мој лични став је да би тај чин још више учврстио везе и повјерења између наших двају народа, односно између Млетака и Срба.

Надам се да не намјераваш одбити и да ћемо се ускоро сви радовати. Молим да ми што прије јавиш своју одлуку, да ли писмено, или усмено када дођеш у Задар.“

Док је стајао на зидини брибирске тврђаве загледан у даљину, Стојан је размишљао на свој начин: „На светковине и празнике нисам навикао. Нисам ти ја за такве ствари. Нека то чине они који уживају у томе, они који умију да се веселе по цијели дан и ноћ. Али, било би веома непримјерено не прихватити. Дакле, без обзира на то што можда нисам рођен за велике прославе и весеља, уз дужно поштовање прихватићу. Таман ми се указује прилика да прошетам своју доламу и шешир, да припашем своје витешко и свечано оружје, тек да не зарђа.“

Прекосутра, чим стиже у Задар, Стојан покуца на врата службене просторије главног провидура, и уз извјештај са Брибира, изрази пристанак и захвали се на позиву у тако уважену улогу.

Ћивран је био веома радостан и док је точио вино, посебно је наглашавао да је то породично весеље, те очекује да и Стојан обавезно присуствује са својом породицом.

Предвече Стојан коначно бану и на врата свога стана, те породици саопшти позив на највећу задарску свадбу и најугледнију улогу у том догађају.

Дјеца као дјеца, они су се већ силно обрадовали, посебно мала Анастазија, али Винка остаде некако неспокојна.

- Шта ћемо обући, црни Стојане?

- Шта и остали народ.

- Лако је теби тако рећи, ти већ имаш одјећу за све прилике. Уосталом, вама мушкарцима ваља цио живот носити једно те исто, као униформу. Тако сте и навикли. Али шта с нама женама, Шта да обучемо ја и мала Анастазија?

- До тада је остало још двадесетак дана и имаш довољно времена да са дјецом обиђеш кројаче и сашијеш нешто прикладно за ту прилику.

- Тако је. Себи и Анастазији припремићу по хаљину, шешир и сандале, а дјечацима кратке хлаче, ципеле, бијеле кошуље и меке бићве, куповне.

Мислим да ће то бити прикладно.

- Ето, већ си пола посла урадила и видиш како је све једноставно када крећеш плански и без панике.

Прођоше три седмице, дође и та субота, Јанковићи се обукоше најсвечаније и стигоше на велику прославу. Бијаху ту веома лијепо угошћени и прихваћени, исто као и најближа родбина, јер кумови су за свако поштовање. Посебно бијаху срећни и захвални родитељи младожење, не скривајући своју наклоњеност фамилији изузетног витеза далматинског.

Винка је све вријеме била заокупљена хаљинама и накитом других жена, а дјеца колачима.

Прође и тај дан у незаборавном весељу, породица Јанковић се све слободније осјећала у тој новој градској средини и у својој улози.

Наредна цијела година, за Стојана бијаше веома напорна. Једне седмице борави на Брибиру и води бригу о свим војним потребама и обавезама у коњици брибирској, као и у цијелој тврђави. На крају, кад треба да наступи одмор, он прелази на задарске обавезе, чување реда и мира, на подручју Равних Котара и Буковице.

Без обзира на то што има удобну кочију и изванредног јахаћег коња, цјелодневне обавезе су исцрпљујуће. Једва каткад стиже да обиђе радове на имању у Исламу Грчком, да утаначи с мајсторима шта треба, да им остави напојницу, а они нека набављају и купују шта већ треба. Због његове честе одсутности, радови и не иду предвиђеним током. Будући да у таквим обавезама не стиже на свако мјесто свог имања, приморан је да попусти, нека послови теку својим током.

Сљедеће године, некако с прољећа, породица Јанковић утаначи крштење дјеце. Будући да Ђурађ и Анастазија још нису крштени, договорише са кумом Алвижом Ћивраном (Алвизие Цхивран) и крштење обавише у православној цркви св. Пророка Илије у центру Задра.

Према тадашњој млетачкој традицији, из изузетног поштовања према куму, мушком дјетету се уз основно име и презиме, додјељује и кумово име, тако да је на велику радост кума, мали Ђурађ у крштеници добио своје пуно крштено име Ђурађ Алвиже Јанковић. У млетачким записима из тог времена остаде записано: Дјурад Алвизие Гианцовицх, фиглио ди Стогиан Гианцовицх, еди дона Винца, суа цонсорте (супруга кавалира). Такође, у крштеницу уписаше и малу Анастазију Јанковић, те и то све обавише уз велико весеље и радост многобројне родбине и пријатеља.

Ово примирје, за Стојана постаде некако монотоно и напорно. Не донесе ни мира ни одмора, колико је било за очекивати и колико би било сасвим разумно и логично. Није ту било незадовољства с постигнутим у личном животу и са мјесечним примањима, већ је био исувише жељан одмора. А поред тога и многе друге његове личне жеље морале су стално да чекају. Све се сводило на неку пуку службу у којој човјек нема ни тренутка времена да одахне, да се посвети себи и својим настојањима, да осјети живот, а не само да служи.

Ето, још од лани чекају ограде на имању у Исламу Грчком, па сви виногради. Још собе нису ни окречене, а кад ће породицу коначно смјестити у свој дом, богзна.

О свему том животном, Стојан је стално размишљао, док је предано радио и обављао све своје задатке, надајући се да ће се ипак једног дана све посложити и доћи на своје мјесто.

Сљедеће године пред јесен, код Митровића, Јанковића изнад свих обавеза и догађаја, као најважније искрсну велика свадба. Обје Стојанове сестре пристадоше на удају, и то у истом дану и још за два брата рођена.

Деси се управо онако како су се њих двије много пута шалиле. Деси се као судбина, или као призивано, да се и шала обистини. Младожење су Митар и Бранко Николићи, али у Задру и околини познатији као Митар и Бајо Пивљанин. Обојица су већ до тада стекли наклоност, поштовање и углед околине, Митар својом службом у млетачкој коњици, а Бајо улогом сердара задарског. Загледаше они двије сестре рођене из угледног дома Митровића и сад су у намјери да то и крунишу вјенчањем.

А све бијаше од почетка на добром путу и са добрим намјерама, јер се и упознаше у добрим околностима, кад сви чинише добра дјела. Браћа Николћи бијаху на помоћи добром пријатељу Стојану, да што прије дође до дома својега, а сестре Митровић то исто чињаше брату рођеном.

Једног посве обичног пријеподнева, у својим задацима чувања реда и мира, Стојан се нађе у сред села Каменица.

Да ли га ту доведе судбина, или Станоје, покрадени домаћин у својој муци и невољи. Након позива, Станоје га дочека на улазу у село, упозна са више детаља и са мјестом одакле би се могло кренути у покушај разоткривања случаја. На крају додаде:

- Узе ми лопов четири најбоља јагњета, која сам канио оставити за прираст и развој стада. Четири баш најбоља, као да ми моју животну муку жели учинити још гором, не да ми напретка, уназађује ме, као да ми се подсмјехује и руга.

- Можеш ли ми показати гдје је било стадо у тренутку крађе, и одакле да кренемо?

- Ево, то је мјесто гдје свакодневно држим овце. Ограђено је и нема никакве могућности да саме изиђу четири, а остале не. Ујутро сам их пустио из овчињака, као и сваког јутра прегледао ограду и увјерио се да је све како треба. Затим смо се сви у породици спаковали и отишли на славу. У кући ми је остала стара мати, сама, са слабим слухом и ногама, нисам ни рачунао да би требало да шта обилази и надгледа. Лопов је уједно и докоњак, увијек има времена да води туђу бригу, да комбинује и смишља, па се тако досјетио да је моје стадо без надзора и закључио је да крене у акцију.

- На кога сумњаш?

- На Јовунџу.

- Због чега га тако зовете?

- Тако га сви зову. Отац му даде сасвим пристојно име Јово, али он га својим понашањем наружи дозлабога. Не знам ко му даде тако прикладан надимак, као да је мене питао. То је један крупан човјек, препун снаге, али ни у шта паметно да је употријеби. Ништа неће да ради. Друштвено је веома неприкладан, незграпан, супротност је свему, нигдје се не уклапа и живи мимо сав свијет.

- Можеш ли ми рећи још коју ријеч о њему?

- То је један особењак, запуштени нежења, готово бескућник. И оно мало куће и окућнице што му од оца остаде, не гледа. Чешће пијан преноћи у грабику, него у кући. Има тамо у шумском долу, поред потока, дрвени сто и двије клупе, што му је још отац направио, ту он проводи вријеме поваздан са својим другаром Лазијом. Ту они кад пију, кад спавају. Понекад се виде како ложе ватру, нешто пеку на ражњу, некад дивљач, некад домаће и стално говоре како су купили, или зарадили радећи у другом селу, а никад их не видиш да нешто раде.

- Хоћеш ли ми показати то мјесто?

Станоје ћутке крену и зачас се нађоше у вијугавом завученом долу, поред потока, који је кривудао између стољетних грабових стабала. Ониже благе падине под густим крошњама дрвећа, бијаху прошаране већим громадама камена кречњака. Залеглом тишином разлијеже се симфонија мноштва невидљивих птица. Насред мале заравни стоји прастари сто с једном откинутом даском, на коме још стоји нешто посуђа и остатака хране.

- Ево, то је тај његов простор у ком радије обитава него у кући рођеној, удаљеној тек двјеста корака. Тамо у углу, испод невелике стијене, ватриште је са два камена за ослањање ражња и још неколико сличних около за сједење. Ако је то већ тако, ту би доље низ поток требало бити мјесто на ком се припрема ражањ. Ту би се могле налазити и кожице, које можда још није стигао нити марио бацити даље, спалити, или на неки други начин уклонити као трагове, да не одају.

И, тек што кренуше низ поток, за око им запе ражањ прислоњен уз дрво, на једном мјесту нагорио и по изгледу кориштен више пута. А кад приђоше ближе, примијетише да се и по мирису осјећа недавно печење. На неколико корака са једне велике хрпе грања, Стојан подиже двије горње са још недовољно увелим лишћем и рече:

- А ове двије кожице, јесу ли ти познате?

Станоје приђе и потврдно климну главом, а Стојан продужи:

- Сад нам је већ доста тога јасно и могли бисмо да потражимо тог чудног домаћина ове чудне долине.

- Могли бисмо овом стазом до његове куће, па можда га ту негдје и сретнемо.

Тако и кренуше према његовој кући. И тек што бануше из шуме, на стотињак корака испред себе угледаше човјека како на стази стоји окренут бочно и погледом пребира нешто у даљини.

Станоје шапну да је то онај кога траже и потом још тише настави говор.

- Смио бих се кладити, да нас је све вријеме посматрао из прикрајка и схватио све због чега смо ту, само се сада прави као да нема никакве везе с тим. Видра је он, Стојане, и риједак препредењак. Зна на чему земља стоји, а прави се да не зна ништа. Веома је разборит човјек, само опет с друге стране, није сав. Јер да јесте, не би себи дозволио тако неуредан живот, не би се бавио тако нечасним радњама, не би то чинио првим комшијама.

Док су му лагано прилазили, он се наједном окрену и као зачуди, а када га поздравише, лежерно отпоздрави и прозбори:

-Бог дао добро, људи! И којим добром, у овим мојим пустим сокацима?

Будући да су се већ договорили да у овом случају разговара само Стојан, да комшије не улазе у препирке и размирице, те он сам и одговори:

- Радовало би и нас да је неким добром, но изгледа да нисмо те среће. Јуче је овом твом комшији украдено четворо одрасле јагњади, па кренусмо преко села да приупитамо мјештане знају ли шта о томе.

- Душе ми моје, не знам ја ништа.

- А ово фино мјесто, поред потока, иза нас, ко га користи и повремено ту борави?

- То фино мјесто може користити ко хоће, нико му не брани, а и ја ту повремено боравим.

- Јуче око поднева, ту су пристављена два ражња, а иза поднева, печења је било у изобиљу. Иако је ноћас сву ноћ падала киша, са ражња се осјећа мирис недавно печене јагњетине.

Јовунџа је Стојана гледао нетремице, већ прилично нервозан и готово ознојен у свом савладавању и грозничавом размишљању. Мјерио га је од главе до пете, његову високу и витку фигуру, Тамну одјећу, беспријекорно чисту кратку пушку за појасом, витешки мач, необичног рукохвата и заштите око њега, мирну руку која је нехајно држала поводац прекрасног вранца, и испред свега Стојанов сталожен, али проницљив и прилично оштар поглед.

На колико ли је само мегдана стао и коликко ли је силеџија прегазио!

О било каквом противљењу ту нема ни говора, јер тај човјек испред њега не даје никаквог повода, а осим тога шта би год грубо и силом покушао, не знаш како би сљедећег трена прошао.

Већ се Јовунџа дебело колебао у себи, јер је, изгледа, сатјеран у ћоше, саплетен како се није ни надао, нарочито када Стојан настав даи говори:

- Будући да смо под оном хрпом грања пронашли двије кожице, које је овај твој комшија препознао, све је већ јасно као дан и молим те да се уразумиш. Ако желиш да будеш поштеђен свих непријатности у вези с тим, а нарочито приче по селу и цијелим овим крајем, врати овом човјеку двоструко, једном робу за робу и други пут робу за невољу. Ако нећеш, има и других начина, на примјер, да одмах кренеш са мном у задарски затвор, па кад тамо одрадиш и овце и своју храну и сва залагања других људи око тебе, онда ћеш моћи ићи кући. Немој да одуговлаћиш са одговором и смишљаш га као за малу дјецу, уразуми се.

Јовунџа је једно вријеме кршио прсте и нервозно се колебао, а онда, увидјевши да би све друго изгубило смисао, одједном попусти:

- Добро, господару, видим како је. Направио сам грешку и сад се из ње ваља чупати.

- Једном се нећеш ишчупати никако, како размишљаш. Чинити тако нешто у свом најближем комшилуку, и још мислити да ћеш остати неоткривен, па ти стварно мислиш да сви други не знају ништа. Како имаш душу узимати од ових што црнче и поваздан раде да ишта створе и скуће између ових проклетих ратова, док ти лежиш у својој хладовини и смишљаш кога ли ћеш кад опељешити. Зашто не наражњиш своје овце, па да сви будемо мирни. Имаш и у твом стаду дебеле јагњади, и то довољно да их користиш и продајеш и још да ти остане. Да не улазимо у још неке друге детаље и око стварања твога стада...

Јовунџа се силно изненади, јер није могао ни претпоставити да ће овако директне, оштре и у брк изговорене ријечи овдје чути. Други људи се обично суздржавају, из разних разлога.

Стојан још дода:

- Примораваш ме да ти тако скрешем, нагониш ме, тражиш ми то, а и ја бар тако да наплатим своје ломатање по овим гудурама и доловима, да бар неку задовољштину нађем, ако ли је уопште има смисла ту тражити и очекивати. Врати овом човјеку осам оваца, и да смо сви мирни и задовољни!

Утом се огласи и Станоје:

- Ма, не мора ми вратити двоструко, довољно је и четири исте тежине, само да се ово једном оконча и да смо мирни послије свега.

Тада и Стојан покуша да закључи:

- Добро, како год се договорите, нећу вам сметати у томе, само се договорите и да знамо да смо овај случај окончали.

Неколико сати касније, током повратка кући, Стојана су опсједале многе мисли. Док је вранац неуморно каскао, непрекидно су се низале и надовезивале једна на другу.

Што више окупатори наваљују и ту се задржавају, све више и кваре много шта, а људе највише. Ево и у вријеме примирја, преступа и преступника је све више.

Људи губе осјећај слободе, а одмах уз то и повјерење да ће му његово лично залагање донијети корист. Више пута прогоњени и ускраћени за своју љетину, све више стријепе и губе повјерење у дуготрајније послове, као што је сезонска производња хране. Појединци све више прибјегавају бржем начину прикупљања хране, макар то било и крађом. Људе је све мање срамота понашати се ружно и наопако, а окупатору то све више одговара, јер у хаотичном и безнадежном стању лакше му је владати.

Још да се нисмо сабрали у једну те исту мисао и циљ, изродили потомства више него што их душманин може уништити, како би тек онда било.

Иностраном агресијом и унутрашњим јавашлуком давно бисмо ми већ били прегажени и заборављени. Не би се нама ни за траг знало. И то би избрисали, колико су гладни зла и туђе невоље. Човјеку је живјети часно и кад живот искушава. Док нечовјек и не хаје, јер му ништа није свето.

Опет, када све сабереш и одузмеш, остаје ти само да се питаш има ли још игдје у свијету да живот човјека искушава толико и тако, као у Крајини, у овој мојој постојбини. То траје већ вијековима, па и данас, непрекидно, као нигдје.

Али човјеково је да буде човјек, па докле, дотле. Бар потомство да сачува. Бар будућност да постоји. Само, шта ли ће и живот голи, ако нигдје ништа нема? Ако нема ни о чему, ни по чему. А још уз то, прописују ти све они што ништа не раде, шта смијеш и не смијеш, шта требаш и не требаш, колико шта кошта и коме за шта да се обратиш. Ако ти униште слободу, домовину, имовину, право на поновно кућење, куд ћеш онда? Куда да идеш и шта даље да радиш? Живот кмета и чивчије није живот. То је пуко ропство које призива на буну, а у бунама се гине, напречац и одреда.

Како човјек да превазиђе сва та искушења?

Како и потомство да одржи? Шта ли ће и докле уопште у овом оволико суровом, да не кажем поганом свијету? Како ли ће у том толико недозваном, развратном и распојасаном свијету, у ком су неки од главних уређивача најскривенији, јер већ знају унапред да су најпоганији. Себи су приграбили сву власт и имовину, сва права, правила и правду, све преваре и обмане, те још за личне интересе чине највећа зла, а своје жртве оптужују и проглашавају највећим кривцима.

Похлепа их заслијепила тако да од ње више ништа и не виде. Тако радећи, све више утичу на већину оних што ни о чему не брину, који из скромности на све ћуте, а будући да је ћутање и одобравање, нехотице и несвјесно итекако потпомажу, пресуђују да тако и остане. А будући да су мало чега свјесни, не виде да својим понашањем подржавају да прав човјек буде крив, а криви да буде прав. Тако свесрдно помажу да свијет буде још више извраћен, као да им је такав љепши, бољи, као да ће се у таквом све љепше осјећати и боље сналазити. Нити их ти проблеми дотичу, нити их је због тога срамота.

Као ни оног несрећника данас, што комшију првог пљачка.

Господару, господару! Како ли се данас само снисходљиво улагује, када му постаде прпаво. Како ли ме само раздрагано ословљава тај убоги преступник, ситни лопов, неуки јадник, који се нада да ће једног дана лоповлуком стећи углед и поштовање околине. Како ли би он радо да загосподари ичим, макар дјелићем туђе имовине, макар са четири туђе овце, макар једним ручком.

Могу мислити колико ли он само бијаше осион и надмен у тренутку пљачке. Ма, био би он у стању свашта учинити, можда и убити тог ко би га случајно примијетио. Колико ли пута у таквом тренутку људи побјегну главом без обзира, из стријепње да моментално не постану жртве као свједоци.

А како ли само пузи када му бијаше прпаво. Када ме је угледао и схватио да је откривен, да више нема оправдања, залегао је по поду као поњава, кад рекосмо чије је стадо пљачкао, гдје и с ким је ражњеве окретао, гдје је сакрио кожице, које је власник већ видио и препознао.

Само што не пуже по земљи када је осјетио да би у моменту могао доживјети велике непријатности, само да је још продужио правити неприлике.

Али из страха да се то не деси, одмах је кренуо да се повинује. Нарочито када сам му рекао да отето мора вратити двоструко, ако уопште жели да га и убудуће сматрају човјеком. Изненада је пристао на све. Навалио је чак да ме зове у кућу на ручак и није престајао док му нисам рекао да не желим да ручам опљачкану јагњетину.

Вјероватно, сирома’, и није имао шта друго да ми понуди, док је моментално застао и то више није ни помињао, када је схватио да бих радије био данима гладан него чинио мимо својих принципа и схватања. Он, јадан, мисли да сви имају његове погледе на свијет око себе, да сви размишљају као он и виде све око себе исто као он.

Докле ли све човјек може ићи у својим глупостима, када је неразборит и нема никакву умну моћ да изваже и закључи шта је шта и куд шта дође.

А ти си приморан да све то гледаш и стално се рвеш с таквима. Довољно је само да дјелић нечег тако негативног видиш, и већ си уморан од свега. Уморан си и од саме помисли да ти такви много шта одређују. Да ти многе дане кроје, у по мира уносе немир, да те растуже и насикирају и кад не би требало.

И још те називају господарем.

Господару, господару…

Колико видим, ја сам господар само сопственог става и мишљења о појму господара, или о свему томе у шта ме је овај живот увалио.

Да сам којим случајем стварни господар, свуда би завладао потпуни мир. Наступила би потпуна слобода за сваког честита човјека на овој планети. Нико више не би био ником слуга ни роб, нити би морао неког да трпи. Свако би се издржавао од својих умних способности и свог рада. Нико не би смио правити користи од рата на рачун било чије несреће или туђег рада. Све би било јавно вредновано.

Ту рата више не би смјело ни бити. Супротстављене стране не би смјеле устати иза стола за преговоре док се не договоре. Преговарачи би ми били први кривци за све остало што би се мимо плана догађало, па нека се мисле како ће и докле.

Лако им је слати туђе синове у крв и смрт за своје интересе.

Своје би они слали прве, мајчин сине, своје!

Своју би они дјецу рођену у прве редове, а испред њих свих и они лично први на нишану, па нека онда виде и окусе како је.

Нека онда планирају, причају, убјеђују, преговарају и буду господари.

Ех, да ли сам само мало господар, како бих им радо показао.

Али, будући да они знају моја размишљања, никад ми неће ни дозволити такву улогу, већ само овакву да њоме замажу очи и мени и овом моме намученом па распетом роду и народу, да се тиме мало задовољимо, али истинску слободу коју као сав нормалан свијет заслужујемо, неће нам препустити никад, јер не уклапа се у њихове планове.

Кандијски рат је већ одавно завршен, а ни један освајач, ни источни, ни западни, не иде својој кући, не излази из моје Крајине, не оставља нас на миру и у миру.

Нису они ту зато што воле нас, већ што воле себе и своје интересе.

Само је питање тренутка кад ће букнути неки нови сукоб. Народ је одвећ израњаван, понижен, ојађен. Довољан је и најмањи непромишљен потез неког појединца, на било којој страни, и ето ти проблема на све стране. А неразборитих је напретек свуда и у сваком тренутку спремних подржати проблем, без имало размишљања. Има чак и оних који би веома радо поткресали проблем и у томе тражили неку своју задовољштину, интерес или освету, не мислећи ни најмање о посљедицама.

О, Балкане мој, како ли ћемо и докле нас двојица?!

Вранац наједном застаде, као да му сама рука нехотице затеже поводац.

Са десне стране пута зачу се чекић гдје удара дрвене клинце на горњем вијенцу цркве. Двојица неимара тихо разговарају док предано раде на постављању горњих веза у крову цркве св. Георгија, коју је Стојан дао градити поред Јанковића двора.

Двије жене из комшилука, ту поред пута, управо завршавају постављање ручка на трави, за четири особе, за два мајстора неимара, за свештеника и за путника намјерника. Нису ни слутиле кога ли ће имати за намјерника, па кад га угледаше, готово углас изустише:

- Господару, хоћете ли ручати са нама?

Стојан клизну из седла, пребаци поводац преко доње гране на оближњем стаблу и приђе.

Сљедећи тренутак више није ни личио на претходни, нити је био напет притислим бригама. Ведрила га је једна сасвим друга, много пријатнија слика живота, у којој се гради и ствара. То ново стварање већ је и свештеник Обрен наздрављао и благосиљао:

- Данас срезујемо кров, а сутра већ покривамо овај наш свети храм. Нека нам је срећно и берићетно! Нека нам је од твог срца и у твоје име, Стојане наш, који си све ово осмислио и започео на добробит свих нас, а потомака највише! Нека нам Бог услиши жеље, подржи срећу и с нама се радује на љета многаја и за вјеке вјекова! Уздравље!

※ Историјски подаци:

У временима мирним Стојан Јанковић је настављао да врши службу у интересу Републике Светог Марка. Он је, на пример, заједно са ражначким и поседарским харамбашама био задужен да открива пљачкаше и убице на својој територији и да их приводи правди. Такође, вршио је пленидбу опљачкане робе и друге послове, који данас спадају у домен полицијске делатности.

Извор: Публикација аутора Ненада М. Јовановића под насловом: “Кнез међу књижевницима и књижевник међу кнежевима” са освртом на књижевника Владана Десницу и његове претке, као и на истраживачки рад Бошка Деснице. ※

※ Историјски подаци

1672 породица станују у Задру. Записано у цркви с.в Петра да је Стојан с Винком присуствовао крштењу као кум.

1674. задарски православни парох Атанасије Триоло крстио је, у цркви светог Илије у Задру, Ђурђа Алвижа, фиглио де Стогиан Гианцовицхи, еди дона Винца, суа цонсорте (жена кавалира). Млетачко име Алвиже надјенуто је дјетету из почасти према куму Алвижу Ћиврану (Цхивран), сину генералног провидура Петра Цхиврана...

1675. забиљежено име Стојанове жене... исти парох крстио кћерку Анастасиу – забиљежено: фиглиола ди Стогиан Гианцовицхи е ди Вуца, суа цонсорте ... По свој прилици, право супругино име је Вука или Вукица...

Негдје у исто доба удају се обје Стојанове сестре, (Анкица и Манда) за два рођена брата из Задра, Митра и Бају Пивљанина...

Извор: Бошко Десница „Стојан Јанковић и ускочка Дајмација“, стр 168. ※

※ Историјски подаци:

Наиме, извесно је да је Стојан сам убио своју прву жену Винку (или Вуку, како се помиње и у крштеници њихове последње кћери, Анастасије, од 26. фебруара 1675), али сви аспекти тога немилога догађаја нису потпуно историографски расветљени. Нешто се, ипак, зна! Наиме, неки списи сведоче да је 10. јуна 1676. у кући у Рајској улици у Задру, Господар Јанко затекао своју несрећну жену где чини прељубу са једним мужевљевим пријатељем. Поменутога прељубочинца љубоморни муж рани из кубуре, али овај успеде да побегне. Несрећна жена, пак, остаде на месту свога сагрешења, покошена трима ударцима сабље, која је до тада пресудила толиким душманима. Разјаренога супруга, Витеза Јанка, по овоме сведочанству, рука правде није стигла. Др. Бошко Десница, на основу искуства и породичнога предања сматра ову верзију догађаја сасвим вероватном и могућном. За нас је ово довољно да као такву и ми примимо ову верзију те давне драме. Наиме, према сазнањима др. Деснице, Стојан је Винком био ожењен још пре 1666. и свога ропства. У Задру они станују вероватно од 1671., а сигурно од 1672. године. Као што смо видели, из овога брака је Стојан имао децу: Николу, Ђурђа – Алвижеа (италијански додатак народном имену је понео у част кума, Алвижеа Ћиврана, сина генералнога провидура Петра Ћиврана) и Анастасију. Иначе, поменути (најстарији) син, Господар Никола Јанковић, је погинуо у Леванту 1687. године, као пуковник пешачке регименте сакупљене од стране његовога оца. Млади живот Господара Николе је још један од камичака у мозаику заслуга благороднога дома Јанковића, који је овај уградио у венецијанској борби против мрскога Турчина, што кидисаше кроза све те векове на све ''што се Крстом крсти''. Но, ипак се не можемо отети крајњем утиску да су и ту Срби пролили море своје јуначке крви за туђе интересе! Како било, према свима расположивима податцима, биће да је се несрећни удес Госпоже Винке одиграо 10. јуна 1676. године. Но, према традицији очуваној у господској кући Деде–Јанковића, трагичноме догађају се даје нешто другачији и, рекло би се, наивнији вид. Наиме, удова и кћи (Госпожа Јелисавета) последњега Деде–Јанковића, Конта Илије, пренеле су предање (очувано у фамилији Десница), како је један Стојанов кум свратио његовоме дому када овај није био ту. Кум је намеравао да путује у Млетке и свратио је да упита куму, Госпожу Винку, треба ли јој шта из престонице. Она је тада, наводно, наручила пар млетачких папуча и малко задигла сукњу да му покаже на какву обућу мисли. На ту сцену наилази импулсивни и љубоморни муж, прекаљени ратник и убија жену у наступу беса. Уза све дужно поштовање према предањима фамилије Митровић–Јанковић–Деде–Десница, ову причу морамо сматрати дирљиво наивном у настојању да очувају добро име и част давно преминулог претка, Госпоже Винке Јанковићеве. Уосталом, не пева ли и сам генијални Његош да је ''ћуд женска смијешна работа'', да ''не зна женско ко је какве вјере'' и да ће хиљаду ''промијенити вјера, да учини што јој срце жуди''?!

Како било, Господар Стојан склапа брачни уговор са својом новом изабраницом већ 24. августа 1676. године. Брак је склопљен још 16. августа, а нова Госпожа Јанковић је Антонија Реци из задарске, грчке, римокатоличке породице (Реци или Реззи, према оновременим документима).

Занимљиво је да је се брат Стојанов, Господар Завиша, венчао већ идућег дана (17. август 1676.) Госпожом Маријом Ласе (Мариа Ласе), у истоме храму Светога пророка Илије у Задру.

Витез Завиша (Зависса) се у документима из архива поменутога храма помиње као Сава (Сабба Гианцовицхи), али су га у породици, од миља, назвали и Савицом или Завишом. Он ће бити, такође, једна од врло значајних личности које је овај благородни дом подарио своме народу. Гусле су певале и о овоме српскоме Витезу.

Но, вратимо се Стојану и његовом другом браку! Већ идуће године (након венчања), тј. 1677., рађа им се син Јосиф (Јосепхо).

Недуго затим је породица увећана још једном приновом. Госпожа Јања Николићева, Стојанова сестра, рађа сина Николу.

Извор: Публикација аутора Ненада М. Јовановића под насловом: “Кнез међу књижевницима и књижевник међу кнежевима” са освртом на књижевника Владана Десницу и његове претке, као и на истраживачки рад Бошка Деснице. ※

※ Историјски подаци:

Изгледа да Јанковић за своје недело није одговарао властима, односно да је имао сведоке о оправданости свога поступка, јер се исте године (26. августа истог љета…) оженио са Антонијом Реци (Реззи), Гркињом, грко-католкињом по вероисповести (православци који признају папу за врховног поглавара), са којом је имао децу Магдалену, Јанка, Марију и Слободана 9*, који су рано поумирали, али и сина Константина, који га је наџивео.

Вукица Јанковић је по свој прилици изгледала као Пенелопа, док су мемоари записали ову породичну драму као књижевно дјело вриједно представе у читавој Млетачкој републици… Покрадени су мемоари и записи… Вукицу су забиљежиле и епске народне пјесме.

Извор: - Бошко Десница -„Стојан Јанковић и ускочка Далмација“ страна 166.

Породични стан у улици „Рајској“, Задар...

Породична драма дана 10 јуна 1676, поподне... ※

※ Историјски подаци:

Са женом Винком (или Вуком?) изродио је Стојан синове Николу и Ђурђа и кћер Анастасију. Јуна 1676. године, а према хроници Задранина Теодора Риналдија, у наступу љубоморе убио је супругу, коју је, наводно, затекао како греши са неким његовим пријатељем: љубавник је, иако рањен из Стојанове кубуре, успео да побегне, а жена Стојанова је издахнула након три ударца сабљом. О самом чину остала је прича код потомака Јанковића, односно Десница, да је наводно Стојан био без разлога љубоморан, јер је његов кум уочи одласка у Венецију био дошао да се опрости и поздрави, али пошто Стојана није било код куће он се тада заприча са Винком и приупита куму шта да јој из Венеције донесе, а она му, задигавши сукњу, показивала обућу какву је желела и то баш у моменту када је бануо Стојан!4

Изгледа да Јанковић за своје недело није одговарао властима, односно да је имао сведоке о оправданости свога поступка, јер се исте године оженио са Антонијом Реци, Гркињом, грко-католкињом по вероисповести (православци који признају папу за врховног поглавара), са којом је имао децу Магдалену, Јанка, Марију и Слободана 9*, који су рано поумирали, али и сина Константина, који га је наџивео.

Извор: интернет страница - „Ризница“ с освртом на рад др Стојан Бербер, учитељски факултет , Сомбор. ※

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: