детаљ слике: КРК Арт дизајн

Јуни, љета господњег 1678.

Брибир главица

КАМО СРЕЋЕ

Из модре таме пурпурни зраци ударили хоризонтално. Безбројне стријеле одапете, па све више кидишу, незаустављиво пале и топе, све пред собом пробијају, режу, сијеку као најоштрије сјечиво.

Сијеку и брда и долове.

Ту и тамо, заривају се у падине, па кад не успију даље, само бљеште и цвиле, док све не запале. Мркло и тамно плаветнило побјегло иза падина, па отуд бљеску би да пркоси, а ноћцом би да снива.

Сложило се модро и пурпурно у најдивније, неописиво њежне и беспријекорно равне пруге овог чудног јоргана од магле. Све се нешто једва примјетно таласа и миче, као да устаје, док се испод свега разлијеже најпријатнији мирис јутарње свјежине.

Можда би све то и устало да га не држе непрегледни редови тајанствених копаља. Као гаргеше из вуне, избили одоздо па стрше, већ отишли у небо и не дају да се ишта миче. Све су то свили, ушили и за поље приковали непрегледни редови витих јабланова, притегли толико да ни ослонца нигдје не видиш, да се управо осјећаш као да лебдиш и пловиш на том чудном, тајанственом и најњежнијем ћилиму од магле.

У првом тренутку човјек не би знао ни гдје се налази, да тај њежни прекривач по средини не разрезује танан косијер и још на крају у небо пропиње купасто брдо, на чијем врху сав озарен бљешти Мачков камен.

Грањива.

Островичким пољем грањива.

Узалуд се око труди, одоздо од Каменог моста и Брибир потока ништа се још не види. Даље, између кућа, кроз пурпурну маглу допире одјек мноштва потковица. Оде сва једна сердарија младих коњаника и коња. Одоше овог јутра без Стојана, да се сами увјежбавају.

- Нека их, нек се сами уче - помисли Стојан. - Кад ће, ако неће сад? И самоћа је наук. И сопствена одлука је наук. Како ће се осамосталити, ако им тутор стално виси над главом? Како ће се осамосталити. Како ће превазићи своје грешке, ако их не спознају сами. Потребно је да то кроз праксу увиде и препознају, да им нико не сервира и да их нико не критикује, па да у отпору не забораве размишљати.

Можда ће им самокритика бити највећи наук. На нама старијима је да им омогућимо да спознају своју самобитност и да се здруже с њом, а не да је одбацују.

Стојан мало застаде, размисдли, па настави монолог:

-Младим заповједницима сам рекао да постављају замке и изненађења гдје год стигну, а да ништа не говоре. Да наводе те младиће да сами доносе закључке и планове. Јер сада могу да погријеше небројено пута, али у стварности, очи у очи с непријатељем, неће бити мјеста ни за једну грешку. Данас у поље иду сами, да се увјере и ослободе од сопствене грешке и мог надзора, а сутра ујутро идем кришом другим путем, да их све надзирем.

Стојан још мало постаја на рубу зида и кроз прамење магле видје да колона ујаха у поље, те према плану и реду, упути се у ливаде и грмаре, управо тамо гдје је некоћ са својим ускоцима дочекао турску извидницу и ослободио двоје младих чобана.

Ондашњи кочијаш, млађани Мишљен, сада је заповједник дијела сердарије.

- Надам се да је довољно оштроуман и способан – говори у мислима Стојан сам себи - да све обави како ваља. Прекалио се толико пута. Израсло је из њега право момче, одважно и поносито, проницљиво и разборито, куражно довољно да свакој невољи пркоси, да сваком у својој јединици стане на црту, а Турчину на мегдан.

Није згорег остати још који трен и припазити шта се доље дешава. Опет се магла нешто више комеша и намиче. Наједном, сав видик заклони потпуно.

- Тако ти је и у животу, помисли Стојан - И ту ти се често заклоне видици, па све нешто изгледа магловито, нејасно, тајанствено, неизвјесно. Ма колико се трудио, не утичеш на све, и не докучиш све. Понекад не докучиш ништа и не утичеш ни на шта. Опет, има случајева када утичеш катастрофално. Добро је кад имаш прилику да се поправљаш, па опет поправиш и тако гураш даље. Али, кад си утицао лоше, а више нема прилике за поправку, е, то је зло. Не одлучујеш сам. Постоји нека виша мјера или моћ, која много шта распоређује и наводи да буде баш тако како је. Нека виша сила, или ум, који је све створио, па тим и управља. Нити ти шта знаш од свега овог живота, нити много шта можеш предвидјети. Ко би се надао да ћемо јуче сахранити Анкицу. Препуна живота и радости. Ни мрава није згазила. Ако ти није подарила осмијех, није ни тугу. Тек јој је било 25 година. И, ето, кад оно нешто хоће. Да простирући рубље падне са неограђене терасе и сва се поломи. Оста мало дијете без мајке. Оста и Митар удовац. Онакав човјек. А ваљда ће успјети отхранити дијете. Помоћи ће му Манда. Она ионако стиже на све стране. Само, сатраће се. Покушава све сама. На Бају се и не ослања много. Он, онако својеглав, ђе пукни, ђе сини, питање је како ће то све тећи и код њих и ко ће докле... Нека им је Бог на помоћи!

Стојан никако да растјера мисли које су га сколиле:

-И кад настојиш најбоље, деси се да није добро. Кад се само сјетим мог случаја. Сви други у мени виде успјешног човјека, а и ја се не осјећам баш срећно. Не треба душу гријешити, имам свега, и није то у питању, али у неким детаљима требало је да будем бољи. Имадох срца за сав свијет, па чак и за непријатеља, а породици – шта остане. На крају баш тако и испаде. Да бар имам прилику да поправим ишта од тога што ме притишће и тишти. Камо среће да је сада и Винка са нама. Камо среће. Камо среће да ми тог дана ништа није требало, да се не вратих, да ништа не видјех. Данас бих ја био много срећнији човјек. И дјеца би ме љепшим очима гледала. Али сад, шта је – ту је. Не замјерам им. То је њихова мајка, њихова икона, њихов светац. Кад се само сјетим. Да сам бар знао вратити љубав за љубав... Сад имам све, а немам ништа. Немам то што се не може платити ни новцем, ни успјехом, ни дворцем, немам љубав људску, искрену, из срца. И да ствар буде још гора, до мене је. Некоћ сам пажњу и срце разбацивао на све стране, дијелио и шаком и капом, чак и непријатељима. Данас сам жељнији срца но икад, него многи други. Ваљда се то тако дешава у животу, „гобеља у блато, гобеља из блата“.

Стојанове мисли су се само ројиле.

-Сад имам дворац, Николу, Ђурђа и Анастазију с Винком, Магдалену и малог Константина-Јанка с Антонијом. Сви смо уселили у свој комотан простор, дворац, тврђаву, имамо свега, али ноћу не могу да заспим. Дјеца ми ни једне ријечи не пребацише, али у очима им видим шта мисле. Довољан ми је само један њихов поглед и ето ти цијелог дана неспокоја. Да не бих направио и другу грешку, према Антонији сам пажљивији двоструко више него према Винки. А она ми узвраћа управо супротно. Као да ју је послала нека равнотежа или невоља, да ми се свети. И Антонија ми свакодневно изгледа као да ми се за нешто свети. А нема за шта. Учинио сам јој живот као у краљице, само да би била хармонија у кући и да би дјеца била срећна. Довео сам јој двије кућне помоћнице. Има хаљина и одјеће препуне ормаре, ни провидурова нема више. Али џаба и то. Као да ми се свети, и она и живот. Хладна је као камен сиви кад застуди. Не значим јој готово ништа. Осмијех на лицу јој видим једино када се дјеца нешто са мном шале или када су против мене.

-А каква ли ми је Винка била – салијећу нове мисли Стојана. - Кад год бих се враћао кући, прво с врата пита – јесам ли жив и здрав, јесам ли гладан, завирује колико ми је ознојена крагна. Она би да и на ратишту будем углађен и чист. Па ми одмах спрема ручак и чисту одјећу за купање и пресвлачење. Све је то она стизала у оној нашој не баш комотној кући у Будиму, и у оном нашем стану у Рајској 16. Све је то она стизала... Каква је била првог тренутка када се сретосмо, таква је била и задњег тренутка, када ме је испраћала. Остао јој је поглед и осмијех исти као ономад кад ниже извора Каришнице закорачих у набујалу воду и спасих јој јагње што га вода понесе… Еј, животе, животе...

Наједном Стојан осјети да је сунце давно огријало и роса већ устала. Пожури да погледа шта се дешава доље у пољу, принесе дурбин оку и стаде пребирати по детаљима. Формација је увјежбавала све према упутствима, какве је официрима дао на поласку.

Одједном, иза леђа зачу како пијесак шкрипну под обућом. Окрену се, кад његов курир, сав усплахирен и у журби, не часећи ни часа, само изусти:

- Невоља код Трошења... Развио се бој између турске посаде на караули и мјештана. Ту су и Илијини ускоци, али изгледа да их нема довољно. Има мртвих на обје стране, а и куће горе. Горе Крнете!

- Од кога си то сазнао?

- На капији је један Крнета. Он је донио вијест и тражи помоћ.

Стојан пожури на капију. Кад тамо на коњу младић са двије пушке за појасом и трећом у руци, сав нервозан и у невољи, чека, а коњ му се окреће, као да ће сваког часа окренути назад, и сјурити низ падину, кроз Брибир, па право кући.

- Момче, како можемо помоћи?

- У великој смо невољи. Преклињем за помоћ у људству, иначе ћемо сви погорјети и изгинути.

Није ту било времена за пропитивање, до Крнета и Трошења, има галопом пун сат, а толико коњ ни не може. Значи, пакуј одмах сто људи и на коње у највећој журби. Истог момента наредбу пренесе заповједнику прве коњичке јединице, нареди узбуну и пожури и сам да се спреми што прије, припаше оружје, и истрчи на зараван за постројавање.

Када истрча, курир је већ чекао са својим и његовим коњем. Остаде још само да види да ли и остали стижу на вријеме како су увјежбавали за овакве случајеве.

Јединица се окупи пред капијом, чак и прије него што се тражило у вјежбама. Како се насукаше сви пред капију, тако кроз њу и јурнуше. Обрушише се низ плећину у Брибир, па пречицом право ка мјесту догађаја, колико их ноге носе.

Тек сада Стојан нађе времена да још једном разабере. Откуд сад Илија тамо? Шта је у ствари радио тамо? Да није можда баш он све ово закувао? Препун је својеглавости, бијеса, ината, жеље за потпуним ослобођењем од Отомана. Окупатора не може очима гледати.

Шта ли се све тамо дешава, може само нагађати.

Само нек остане жив и здрав, а остало ће опет некако.

„Додуше ако је Илија ту чачкао Турке у по мира, готови смо и он и ја. Ни Бог нас не спаси робије“, размишља Стојан. „Какве ли је нарави, није искључено да нам запржи такву чорбу. Ко ће коме, ако неће свој своме? Да, да кад ти не буде више никог расположеног за проблеме, наћи ће се неко твој. Тако је то у животу. Уосталом, увјерићу се једино на лицу мјеста. Само да остане жив и здрав. И бар да ми Савицу не вуче са собом.“

Стојан још јаче подбоде коња.

Пролетјеше и Надовезе.

Од Крнете више ништа није могао чути. Тај је ишао напријед, јурио као да га вјетар носи. Ваљда је толико жестио коња у страху за своје укућане и кућу.

Пролетјеше и долове, избише на вис и бануше пред Крнете.

Од сопственог и коњског даха, ништа нису могли ни чути. Само су с другу страну варошице одјекивали повремени пуцњи, а у даљини се видјело неколико стубова дима, тананих и окомитих, од горевине у гашењу. Десно су се уздизала још три црна дима у највећем куљању, тек запаљених објеката.

Стојан пола јединице усмјери лијево, а пола десно, у нади да обухвате све непријатељске положаје. Себи остави средину . Како кренуше људи с бокова, крену и он, опрезно, према средини насеља, да би што прије нешто поближе сазнао о дешавању. Курир оста с њим, као и још три коњаника у залеђини. Заповједници крила рекоше да ће све информације дојавити преко својих курира.

Заласком међу прве куће, Стојан спозна стварност.

Ни збијено, ни раштркано насеље у питомим пропланцима дим обавија, као да га скрива. Неколико околних кућа, стаја и обора тутњи у пламену, у свом стравичном нестајању, као у страшном суду.

Неколико погинулих Турака лежи по сокаку, а око њих и по двориштима још више погинулих мјештана.

Усред те невоље нађе се и један старији чича, мјештанин, само се окреће око себе, брише сузе, крсти се.

- Све оде, дјецо моја. Све оде као да га није ни било. Одоше и животи и тековине. Оде омладина, дјецо моја драга.

Стојан застаде у недоумици, да ли да чичу ишта пита. Кад обриса сузе, старац прозбори, дрхтаво, молећиво, захвално:

- Нека вас, дјецо моја, Бог вам срећу дао! Помозите, спасите што се може, ако је још ишта остало.

Видјевши да је могућ разговор са чичом, Стојан упита:

- Чујем да је Илија Митровић, Јанковић, овдје са својим ускоцима. Да није можда он ударио на Трошењ и све ово закувао?

- Ма какав Илија, напао, узроковао, ни говора о томе, сине мој! Не гријеши душу!

Утом с лијеве стране дојури курир и кратко обавијести:

- Већ смо их потисли и одбили назад према њиховој утврди. Колико чујем по пуцњави, тако је и на десној страни.

- Добро, пренеси да средином тренутно нема никога од непријатеља и јављајте сваку промјену.

Оде курир, а Стојан се поново обрати чичи очекујући појашњење.

- Какав Илија, мој брате, то су учинили Јелини синови.

Онако јетки што им Турци убише ћаћу, а јутрос натрапаше на њихову јагњад, и кад троје повукоше у караулу, ови код стада повикаше и запријетише. Турци не оставише јагњад, већ се један обазре, показа им средњи прст и опали на њих. Они не осташе скрштених руку, већ припуцаше на њих, одмах падоше двојица. Кад потегоше и друге пушке оборише и трећег Турчина. Сва тројица осташе непомични. Јагањци побјегоше и вратише се у стадо, али са карауле осу паљба и сви Турци пуцњавом нахрупише на ову двојицу. Млађег ранише, сустигоше и убише а старији побјеже. То видјеше сви ту у њивама, потегоше оружје, наста бој. Све ја то својим очима видјех са брежине, од оваца. Зачас се цијело село дигло, неко је отрчао по помоћ у Кистање, кад тамо Илија са својом дружином у механи...

Чича обртиса сузу издајницу, па настави:

-Одмах је са свима својима дојурио на коњима и, право да ти кажем, спасио нас је. Да не бијаше њега у првом налету, све би нас Турци сравнили са земљом. Он је спасио и немојте криво помислити на њега и гријешити се.

Стојанова заштитна група од четворице коњаника оде мало напријед, те за њима продужише и тројица саговорника. И док на једном мјесту застадоше, из оближњег густиша винове лозе, зачу се плач неког дјечака, па за њим дрхтав глас:

- Немојте ме убити! Немојте ме убити!

Иза грма винове лозе устаде дјечак сав у сузама. У самртном страху, зури у Стојана, у курира, у чичу, па опет истим редом назад. Беспомоћно стријепи, сав дрхти, наизмјенично погледа у очи, па у руке придошлица. Видио је он малочас шта руке могу, шта људско биће може. Изгуби се свако повјерење, разби се о ужас, сасу се као да га није ни било. У неописивом страху дијете се укочило, само још дамари мичу. Иза укочене вилице опет се извали онај исти молећиви вапај:

- Немојте ме убити!

- Дијете драго, шта ти душмани учинише?! – оте се Стојану и нехотице.

Дјечак га је и даље укочено гледао у очи, у једно па у друго, а онда као да се мало разабра. Тек сада схвати да ови људи носе исту одјећу као и његов отац, као и сви остали у његовој околини, схвати да пред њим нису Турци, већ спасиоци.

Са усана, већ слијепљених од суза, извали се незадржив јецај, кренуше испрекидане ријечи:

- Све по-би-ше и по-палише... Били смо у кући, за до-ру-чком...Сједили смо око стола док је мама доносила цицвару. Усред тишине врата се отворише нагло, појави се космат Турчин, сав разрогачен од бијеса, силно дрекну, још силније опсова: „И брата ми убисте, све вам влашко на камару сложим!“ У истом трену за њим нахрупи и упаде још неколико Турака.

Само се сјећам како ме мама објеручке зграби испод пазуха и избаци кроз приземни прозор. Хтјела је нешто рећи, али није успјела. Само што ме спусти на земљу, јекну болно. Њене руке отпустише и она се свали на под у унутрашњости кухиње. Наста запомагање и врисак. Успио сам се довући у овај грм и скрити. Недуго затим, из нашег крова сунуо је дим. Око наше куће све захвати пламен, а и даље, око свих осталих кућа редом.

- Како ти је име? – упита Стојан

- Душан.

Стојан га само дохвати испод пазуха и подиже у наручје, а дрхтаве рукице се стегоше око његовог врата.

И док се очај стапао с криком, а јецај с уздахом, незаустављиве сузе су квасиле везену крагну Стојанове кошуље. У том незаустављивом јецају, некако се и нехотице прстићи почеше држати све сигурније.

То мало и невино биће, ником криво, тресло се од страха. На Стојана је преносило невјероватан осјећај, али и мноштво незаобилазних дјетињих питања, која би најрадије поставило одраслима, када би умјело:

- Хеј, ви људи одрасли, знате ли уопште шта чините? Знате ли ви уопште шта је живот? Умијете ли икако да га живите и оџивите као људи?! Бар толико и тако како вам је дато. Или у вашим премудрим главама не може никако без зла и невоље. Има ли ту икакве наде за нас, за вас, за будућност и иког живог и срећног у њој? Дозвољавате ли ичему да постоји, како је и дато? Дозвољавате ли икоме да се радује, живи и ужива у свом постојању? Дозвољавате ли икоме да не буде ваш слуга роб, кмет, или нека друга ваша жртва на било који начин? Дозвољавате ли иком да има своју слободу, како му је и дато.

Да ли је то све дјечак питао или се Стојану чинило, али су и даље одзвањала питања:

-Дозвољавате ли иком ма и да помисли колико сте лажни, колико обмањујете и себе и све око себе, у свом убогом постојању, у ком не знате ни да постојите, док не учините зло. У свом пуком безумљу не умијете ни да промислите колико уништавате већ створеног, ради своје похлепе и тричавих принципа с којим ни сами не знате шта ћете. Бескрајно су вам лажне све ваше бесједе и молитве, ако ли већ узрокујете и дозвољавате толике пропасти. Чим себи дозволите да у вашој болесној похлепи све нестаје и још се због тога не умијете ни стидјети ни бојати, чак ни проклетства, које свакодневно сустиже.

У свој тој изнуђеној помисли, човјек с дјететом у наручју, само се стресе.

Немајући више ни одговора ни идеје, како уопште помоћи том малом невином, а толико повријеђеном бићу, Стојан га је само нетремице гледао. У општем кошмару са сопственом муком, али и сузом, и нехотице га само још јаче пригрли и пољуби...

※ Историјски подаци:

Стојан, пак, наставља да напредује у служби. Ново признање од Дужда доживљава, када је, 22. септембра 1678., одлучено да буде уписан са пуном платом у једну од далматинских коњичких чета и то са једним од синова. Доцније, пред непосредном опасношћу од новога турскога напада, Стојановој непосредној команди су потчињени Главари Поседарја, Вињерца, Стариграда, Радовина, Будина, Љубча и Ражанца (19. фебруар 1679).

Особит успон Стојанов представља и именовање за врховнога поглавицу Срба у Млецима од 26. јуна 1681. године.

Извор: Публикација аутора Ненада М. Јовановића под насловом: “Кнез међу књижевницима и књижевник међу кнежевима” са освртом на књижевника Владана Десницу и његове претке, као и на истраживачки рад Бошка Деснице. ※

※ Историјски подаци:

Млетачки дужд Алоисус Контарини издао је дукал, датиран у Венецији 22.09.1678. године, који наређује далматинском про-видуру Петру Валијеру да Стојана Јанковића и једног његовог сина упише са пуном платом у једну од коњичких јединица на територији Далмације. Исти је млетачки дужд (1681) именовао Стојана Јанковића за поглавара Морлака, са мјесечном платом од 25 дуката.

Извор: Бошко Десница „Стојан Јанковић и ускочка Дајмација“. ※

※ Примједба аутора:

Током упоређивања историјских података од неколико историчара, добија се прилично нејасна, конфузна и збуњујућа слика периода седамдесетих година 17. вијека, с освртом на Јанковић Стојана.

Тај нејасни однос података, нарочито на релацији Островица - Брибир, повлачи читав низ питања, на која ваља наћи одговор у циљу потпуног расвјетљавања стварних догађаја.

У Островици нема трагова тврђаве, осим у близини, на Брибирској главици... Да ли је у Островици била уопште нека тврђава и како да нема трагова?

Да ли је тада организационо Брибир припадао Островици, или Островица Брибиру, па се тврђавом Островицом могла називати Брибирска тврђава? (Та могућност постоји, као логична, нарочито откад сам тај крај лично обишао.)

Ако је све то било на Брибиру, због чега би се писало и говорило да је на Островици?

Ако се битка код Брибир потока, помиње 18. дец. 1668. г. постоји могућност да је и Брибир главица ослобођена од Турака исти дан, или најкасније у прољеће 1669. г. Логично је да су на тој изванредној стратешкој тачки Морлаци и Млеци управо ту формирали своје упориште и поставили Стојана ослободиоца за команданта.

У подацима се не помиње турско запосједање Брибир главице... Ако је та изванредна стратешка тачка била употребљива Србима, и прије њих ваљала свакоме, зашто не би и Турцима? Претпоставка је да су и Турци имали своје упориште ту, бар до прољећа 1669. г.

Према различитим подацима из историје, да ли је Стојан у периоду од 1671. до 1681. г. био командант, „Островичке тврђаве“ или Брибирске тврђаве и брибирске коњице , или и једно и друго (након чега га је 1681. г. замијенио млетачки официр Антонио Зено?

Да ли је ипак могуће да је постојала тврђава Островица чији је Стојан био командант до 1678. када се све њене формације пресељавају на Брибирску главицу?

Ако је Стојан већ био командант тврђаве и коњице, како може стајати податак да је 22. септембра 1678. г. заједно са једним од синова, уписан у једну далматинску коњичку чету? (Прије би био логичан ред података да је у Стојановој тврђави, на Брибиру тада формирана елитна коњичка јединица, чувена брибирска коњица, у којој је истовремено уписан и Стојанов најстарији син Никола – тада већ узраста од 17 година).

Ако је Стојан командант Островичке, или Брибирске тврђаве, како може да станује у Задру? Или му је, као уваженом официру и титулару , додијељен стан, ближе надређених, како би им био ближе и када је изван тврђаве – касарне?

Ако је Стојан већ задужен за тврђаву, толико упориште и број људи, како може 19. фебруара 1679. г. бити задужен и за командовање над свим Котарима - Поседарја, Вињерца, Стариграда, Радовина, Будина, Љубача и Ражанца?

Да ли је Стојан до тада био командант тврђаве у Островици – Брибиру, или до 1681, како неки извори напомињу да је ту мандат од 10 година? Помиње се и податак да је Стојанов замјеник на тврђави 1681. г. Антонио Зено, постављен на наредних 10 година.

Постоји логичан закључак да је Стојан имао основна задужења у Тврђави, а додатна у Равним котарима...

То све треба истражити и разјаснити, ко буде за интересован за тачне чињеничне податке за тај историјски период. ※

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: