детаљ слике: КРК Арт дизајн

Уточиште љубави

Баке су праве водиље до пунољетства, а послије увијек њихов глас одзвања у долини срца, посебно кад се човјек нађе у безизлазној ситуацији.Моја бака, звао сам је Маја, никада ме није посебно мазила. Читав живот ме је учила како да савладам препреке, мудростима које човјека изводе на пут свјетла. Знала је да ми упути глас, а онда је имала стрпљења да чека његов одјек у мени. Њена љубав је била стуб за који сам се држао и кров под којим сам се најслободније осјећао. Много ми је значила у животу. И данас је поред мене у причама, сјећањима и многим мојим разговорима, као да ме непрестано слиједи и жели да укаже на лијепо понашање. Нисам био њена маза, она је са мном другачије поступала него са другом дјецом. Кад сам одрастао, причала ми је о томе. Пренијела ми је то неко породично духовно насљеђе. Она је оставила неизбрисив траг у мојим осјећањима и животним принципима, надопунила их мудрошћу и спознајом. Баке знају, а ми треба да знамо да оно што нас баке уче никад није подвала. Њену мудрост, као потку мог знања, не знам чиме бих могао надокнадити да је немам. Сваки човјек који жели да се пронађе нека то ради у оквиру фамилије, у периоду одрастања. Кад све што је добро преузмеш од фамилије, то је велико богатство са којим без бриге можеш да закорачиш у свијет.

Баке су бесмртне, посебно ако смо имали ухо да их чујемо. Нека јој је лака црна и света земља кордунашка.

***

Праг бесмртности прешла је 2. маја 1995. године. Сјећам се као да је јуче било. Десетак дана прије тога дошао сам да је обиђем, волила је сама остајати у соби. Одшкринем врата и обрадујем је осмјехом. „'Ајде сједи овде, да ти говорим још мало, мораш ово знати“, рекла ми је умиреним и успореним гласом.

Сједнем поред ње и наћулим уши. Пребиранешто рукама по покривачу, рубац превукла преко чела и видим како јој ријечи трепере на уснама и припрема се да их изговори.„Знаш, прошле ноћи сам сањала да ми је на оно врело у мом селу, гдје сам рођена, дошао човјечуљак са лименим шеширом на глави и комотом око врата. Стоји у води и каже ми да чека мене. Нисам га стигла ништа приупитати, а он поче говорити. Дошао сам ти рећи да се спремиш, одабрана си у чисте дане. Узећу ти јело дванаест дана, а ти узми мало воде са овога врела и неће ти ништа више требати“. И оде.

Кажем ја њој да не брине, да ће све бити у реду да ћу се побринути за испраћај. Да неће бити много људи, да ће испраћај бити мали, али весео.

„Знаш и сама да те њих тамо више чека него нас

који те испраћамо“.

Насмјешисмо се обоје. И би тако, у дванаести дан, док је сумрак затварао очи, моја бака пусти душу. Недуго потом, затекох се поред ње, прекрстих се и пољубих јој уснуле очи. На наткаснићу поред њеног кревета угледах “Кики” бомбону. Знао сам да ју је оставила за мене. Била је то последња Кики бомбона коју сам појео у животу. Слава мојој баки и хвала јој за све радости које ми је приредила.

***

Моја бака је била неписмена, али је имала књигу од Митре Митровић. У тој књизи је писало све нешто чудно, о правима жена која нису била јасна ни баки ни мени, а наишли бисмо и на ријеч еманципација, па би се смијали јер смо је тешко изговарали. Моја бака није знала читати ни писати, њен отац је однио учитељу три тукана да је не прими у школу. Онда би бака мене знала намолитии рећи: „'Ајде, мали, молим те прочитај ми нешто из ове књиге.“ Онако збланут неким својим ћаром,узмем књигу и полаганије словкам да би она што боље разумјела, а ја што јасније прочитао. Сјећам се ријечи исконословље. Питам шта је то, а она вели:

Ма, то ти је нешто још од билземана. Читај даље.“ Читам ја даље и све се патим, а она мене од једном упита: „А шта ти мислиш мали 'оће л' ноћас бити кише?“ Тргнем се и питам је: „Па добро, Мајо,коме ја читам, овдје не пише хоће ли бити кише“. А она ће на то: „Читаш себи, мени је то све џаба, мене мучи да не би ноћас покисло оно сијено што је остало вани!“Није ми никад причала о еманципацији и исконословљу, а једном кад сам је упитао шта је то мудрост, она ми вели: „Ма остави се тога, то ти је зарђало расположење!“

Једном другом приликом, пада киша, а ја сједим на гањку и гледам у ту мокру милину како клизи. Одједном ме бака тргну из размишљања: „'Ајде затвори кокошињац, кокоши су

сад све унутра!“

„Видиш да пада киша, затворићу га послије!“

„'Ај' га затвори, мали, чујеш ти мене, не падају сикере!“

Увијек је било разлога да се покисне. Моје дјетињство је кисло са мном.

***

Мене бака пошаље у подрум да донесем зелени лонац. Све сам преврнуо тражећи. Вратим се без лонца. Она оде и донесе плави лонац. Никад је нисам могао убједити да то није зелени лонац, говорила је да јој се подсмијевам. Данас ми је драго што није распознавала те двије боје, оставила ми је себе у свему плавом и зеленом, кад

погледам, а тих боја свуд унаоколо колико хоћеш. Тако моја бака живи са мном и дан-данас. Сваке године, док је моја бака била жива, имали смо обичај уочи Ђурђевдана да заједно обиђемо наша житна поља. Заволео сам то због прича које би ми том приликом причала. Биле су то најчешће приче из њеног живота, наквашене муком и трагедијом, из којих се напосљетку изађе као побједник. Затим би ми говорила како се жито сије из руке и како га треба пазити током раста и молити се Богу да нам сачува усијеве.

Вјеровала ми је, те ми једне године пружи прилику да засијем разор пшенице и разор ражи како бих са интересовањем пратио њихов раст и радовао се кад би били у фази зрења, кад поприме најлепшу боју, боју старог злата. Исто тако, знало се туговати кад би невријеме поваљало класја жита и преполовило његов урод. У нашој кући је пшеница света божја биљка и жао ми је што и данас не живим у таквим условима да се на исти начин радујем усијевима као што сам се радовао док сам био млађахан.

Свједоци смо да нас баке не напуштају и кад оду на онај свијет, често ћарлијају по нашим

мислима и желе да нам утврде знање које су нам пренијеле. Духом да нас заштите све док будемо постојали.

***

Мени је бака увијек говорила: „Иди, сине, иди и гледај, свагдје гдје дођеш, кућу да саградиш.“ Помало ме и нервирала, али што дуже живим, све је боље схватам. Саградих, Богу хвала, много кућа, све са ово мало материјала у срцу и души. Највећа и једина је она на чијем прагу ми је бака бесједила. Све су ми куће џаба кад ми те куће нема. Умјесто да ја живим у њој, она живи у мени.

Имам један камен који ми је оставила моја бака. „Овај камен треба вратити на његово мјесто. Тамо ће ти, кад га донесеш и поставиш на право мјесто, сунце сићи у срце и показати линију којом се долази до Бога“, рекла ми је. Тад је не упитах које је то мјесто, тако да ми је оставила тајну за коју не знам хоћу ли је открити до краја живота. Често помишљам на Св. Василија јер га је и она спомињала, можда би требало да се упутим

на Острог и понесем камен пред Сунце.

Нека буде за наук свима који имају стару особу у кући: ако желимо да живимо и будемо

дуговјечни, чувајмо њихове животе, поготово оних од којих смо постали.

***

Моја покојна бака ме је увијек учила да планирам. Касније сам схватио да неписмени људи увијек рачунају на планирање, а она је била неписмена. Отац ми је имао два разреда школе, волео је математику и он ме увијек учио да требам рачунати. Стриц ми је био вриједан и увијекми је говорио да треба да радим а мати, увијек у неком страху, говорила ми је да се чувам. Старији брат није хтио ићи у школу а онда се вадио на то да му је тешко у животу што није ишао у школу. Говорио ми је да учим па ће ми бити лако у животу. Стрина, паметна и мудра, говорила је: „Све што знаш не држи за себе већ подијели са другима.“ Једна моја добра комшиница вољела се шалити: „Гледај само да ти живот прође у шали и има да се наживиш дуго, да ни не осјетиш кад му се приближи крај.“ И тако ја планирам, рачунам, радим, чувам се, учим, мудрујем и шалим се, а живот се котрља и котрља и ко зна докле ће.

Сјећам се кад је, једном приликом, моја бака тражила од мене да јој извадим кромпир из

ватре кад је жар био најјачи. И извадим га са пожртвовањем, сав срећан, а она рече: ,,Треба му још мало, стави га ту с краја''. Па извади бронхи бомбону из џепа на свом фертону и пружи ми, а ја јој велим: ''Узми ти, Мајо, лакше се дише!'' Она се насмије и вели: ,,Благо мени, дабогда увијек има' и увијек дава'!“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: