детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЖЕНА КОЈА ЧИСТИ СПОМЕНИКЕ

Када дан уништава таму

жена која чисти споменике

устаје.

Смјерним кораком одлази

на гробље.

Она глача мермер

изнад костију

скида прашину и уклања трулеж

као да је то могуће.

Неки имућни људи

плаћају јој што се труди

да расвијетли просторе

изнад њихових драгих.

они ће доћи у посјету

на сигурно

када све буде чисто

рашчишћено.

Жена која чисти споменике

марамицом брише снове са лица.

понекад јој се чини

слике помјера.

БЛИСКОСТ

Мати млијеком боји зидове

и осмијех упућује ватри

пламен и млијеко

слажу бијеле коре.

Мати распирује ватрене валове...

над њима лебде плаве звијезде

досипају прах пепелу.

Дим одлази небеским стазама

купећи са кровова наше мљечне зубе.

ГРУДИ

Ставићу себи груди,

чим прије

до сада смо улагали у кућу

вријеме је да нешто учиним за себе

муж можда неће пристати

али вјеверице

бићу срећна док ме гледају

макар само оне

проблеми ће и даље стизати

на исту адресу

будиће ме јутарњи бучни пролазници

звијезде ће једнако трептати на небу

али са тим грудима

можда ћу имати боља рјешења

муж ће се предомислити

све добро подијелићемо

као и трошкове

једно јутро пробудићу се

са страхом да нису одлетјеле

као бијеле птице.

ГАРАНТОВАТИ

Милостивог човјека

почели су да једу зидови.

Устајао је ноћу

лаганији за неколико килограма

али још увијек приземљен

палио цигарете,

помно проучавајући задимљене кругове.

У једном од њих појавише се обриси

некога или нечега.

Удубљивао се свом силом напрезао

покушавао ископати брзо

замало ишчезлог сопственог Нестора.

Испод разбацаних замршених ганглија

пролазио је сивом и бијелом густином

увлачећи се у жљебове, пукотине

упадајући у расцјепе између хемисфера

одмарајући се покаткад на својим плећима

у хладовини разгранатог можданог стабла.

Вук или човјек

Човјек или вук

Двоумио је

и тако у бесконачној димној завјеси

чекао смакнуће.

БРИБИРСКА ГЛАВИЦА

Са врха Главице

просијавају букети црвених кровова

испод којих се

по брибирским сивкастим долинама

растапају зелени маслињаци.

Између два реда раширених трепавица:

Промина, Братишковци, Смрдеље, Кистање, Зечево...

Југ.

Димна завјеса мора са небом се дотаче

и задријема на плавичастим планинским врховима.

Велике камене цигле одолијеваху

вијековима, народима, ратовима...

Либурни, Далмати, Римљани, Турци...

Власи Јелене Шубићке

на таласастим ивицама вјетра вијоре

и гласови се у камене језике сахрањују.

Гледамо у цркву Свете Ане,

зидине цркве Светог Јована Крститеља

и друге безимене темеље са олтарима према Истоку.

У удубљењу

два камена саркофага

из времена које не ишчезава

одшкринута људском љубопитљивошћу

или неуморном потрагом за златом

као да почивају.

Неколико корака ниже

свјежа бетонска петокрака,

као звијезда падалица, изненађује.

Сасвим мирно чобаница тјера своје стадо

као некад.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: