детаљ слике: КРК Арт дизајн

Молитва  нерођеним

Којим ће језиком  зборити наши унуци

ако   нам  изворе и оранице, отму среброљубници?! 

Чије  ће  песме  певати  славуји и попци,  брда  и  воћњаци?! 

Ако  их  дамо  за  шаку  дуката, крвавих?! 

Земља  ће  нас  живе  огробити. 

Вода  ће  нас  плитка  утопити. 

Код  очију  слепи, код  срца  бесрци. 

Богати  људи  а  људством  просјаци! 

Нерођени   наши  унуци, 

благословите  нас, да  вас  заслужимо! 

Бајке  калемице

Кућу  немам. 

Ни  хаљину  од  сирове  свиле. 

Нити  коње  гиздаве. 

Не  закључавам  ништа. 

Плачем  и  певам. 

Ћутим некад. 

Можда  су ме, прогнану, из 

царског  сиротишта, 

дукатима  сиромаха, даровале...

Имам  само  оно  што  се  давањем  множи. 

Можда  тако  бајке  расту  по  кожи, 

окалемљене  на  невидљива  згаришта... 

Тамо  где  су расла, моја  бујна имања, 

где  су  се  множила  кукољишта. 

Бежанија 

Не  носим  каменчиће  у џеповима. 

Немам  ни  компас. 

Инстикт  сам  засула  цветовима. 

Ватри  сам  промукла  глас. 

На  босим  ногама,  кожа  задебљала. 

Коса  ми  несном  очешљана. 

Брдовита  ми  равница, очи  вара. 

Ноћу  слушам   Сунце  како  спава, 

дању  бројим  звезде,  златокриле... 

Ал'  свако  јутро , пред  кућом, 

ти  упорно  киснеш,  насмејан. 

У  једној  руци,  појиш  Месеца  зраке, 

у  другој, каменчићима, будиш  ми  сан! 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: