|
|
|
 | Владимир Радовановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Гробље
Изгубљени човек. Како се може изгубити, нестати, још горе како човек може изгубити себе. Или је то бекство од стања, од потпуне беспомоћности, распадања постојања? Чинило ми се под оштрим ваздухом да сам се разбудио и да бледа свест враћа ме назад, у стање... Успорено подизао сам поглед кроз маглу и мрак, покушавао да сазнам где се налазим. Све ми је непознато и личи на неку аветињску пустош и не није то ... Није то нешто што препознајем, и личи као да ходам кроз ружан сан, корачам тек тако, да нисам у месту и корачам без циља . Осећам и страх, од непознатог, од тешке могућности да сам склизнуо, скренуо са ума .
Из будности буди ме залутали ауто, који нестаје кроз маглу. Добар знак, да нисам сасвим сам и да близу сам људи, макар и потпуних странаца. Зној који клизи, крв која греје ми тело буде ме, бришу празни ток мисли и некако назирем нејасно. Да, био сам код Игора. Сигуран сам да је он последњи лик који памтим, пре тога ништа. Откуд код њега, вероватно успутна станица лутања... Да осећам укус пива, рески укус ... Џоинта. Опет сам се надувао као мајмун и вероватно, попушио сам и више од једног и зато прекид, празнина мисли. Али откуда овде, назирем познату зграду, а она је на сасвим другом крају гра од места где живим, сасвим далеко и од његовог стана .
Разваљен сам, стежем прсте, грубо штипам себе кажњавајући се за још једну глупост... Чујем, да музика , видим и слике замагљене од дима собе, видим његов збуњен поглед док ме посматра. Нешто ми прича, вероватно ми говори да тонем, али одустаје.
Са муком се сећам, да терао сам га ко зна колико пута да ми враћа плочу на ту песму јер ниједну другу не желим да слушам. Рамонес пет ....
Будим се , осећам промрзле прсте на ногама, мокре чарапе које су се заледиле. Блато и неке травке из воде по ногавицама. О Боже, зар сам ...
И осмех, онај подли осмех из мрака који ме посматра, радује се што види унакажени призор гледајући ме. Заклео бих се да она је. Само она подло, изненада, скривена, пришуња се у таквим ноћима. Вреба и прати ме.
Чујем смех и речи... Оне речи које је понела са собом у кутији. Чувала их је за време које је знала да ће ме сустићи. Радује се, видим тај замагљени израз лица који ужива и као да говори зато сам те оставила, јер одувек знала сам да ћеш постати то.
|
