детаљ слике: КРК Арт дизајн

НАБИГУЗИЧАРИ

Ни слутила није да ће једнога дана камена кућа бити њен дом. Живјела је у селу окружена храстовом шумом. Природа је била као у сну, а она је морала да ради тешке пољопривредне послове настојећи да помогне својим родитељима као најстарије дијете. Дуго година је одбијала да се уда поведена мајчиним искуством. Несрећа не долази никада сама. Али када су је прогласили за стару цуру притисак је бивао све јачи. Милица се удала када је напунила тридесет година.

У просидбу, са будућим младожењом, је дошао његов брат и кум. Иако јој се потенцијални супруг није свидјео Милица је тога дана отишла из куће као будућа жена и мајка. Ни слутила није каква је калварија чека. Јер да човјек зна гдје ће бити несретан никада тамо не би отишао. На вратима куће свекар је чекао радостан. Запуцао је три пута из пушке и пожелио јој добродошлицу. „Ако те са пушком дочекују како ли те тек испраћају“ помислилла је у себи. Како су године одмицале живот је постајао све тежи и тежи. Сваке године у скоро исто вријеме долазила су браћа од мужа. Два црна човјека у црним капутима као двије птице злослутнице.

„Мораш нашим родитељима да спремаш ручак и да радиш за њих“ једном приликом рече један од њих.

„Радим колико могу, а ваша мајка нека ради за себе и свог мужа“одговорила би Милица бранећи себе и своје достојанство.

„Не будеш ли радила како сам ти рекао убит ћу те из пиштоља“ запрети јој пред свима дотични господин.

То је била само једна од претњи, само једна од увреда стављене на њена леђа без ити мало осјећаја кривње и срама. И упркос свему што су јој говорили њена племенитост је била толико велика да би их сваки пут дочекала и угостила онако како је научена. А они, они су долазили прљави од гријеха и односили шта су могли. Милица никада није била себична. Дјелила је свима који нису имали, а овима који су јој отимали није замјерала. Прољеће је доносило трешње, љето смокве, јесен грожђе. Било је свега захваљујући вриједним рукама жене чије име је било у свачијим устима. Понајвише у отровним устима фамилије у коју би било боље да никада није ушла.

Највише од свега вољели су доћи на врућу јањетину и пршут. Једне вечери су толико јели да су сутрадан читав дан повраћали.

„Какав си нам оно покварени пршут дала да једемо“ гримасе на лицу су биле претеће.

„Можда сте појели више него што сте могли“ искрена је била Милица.

„Је ли ти то нама говориш колико требамо да једемо у кући својих родитеља“ појачавао се тоналитет.

„Не. Само кажем да пршут није био покварен“ по ко зна који пут Миица је била препуштена сама себи пред судом који осуђује невине.

Милица је имала добру душу и није знала бити злобна. Вријеђали су је како су стизали, а она би се само повукла и утјеху тражила у својој дјеци.

„Што је много много је. Али гладне очи никада нису сите. Долазе само да набијају своје гузице и да се наједу домаће хране. Набигузичари каквих нема” говорила је кад би остала сама.

Овакве сцене су се понављале из године у годину. Када су дијеца одрасла Милица је имала заштиту која јој је недостајала двадесет година. Иако су покушавали и тада бити безобразни, јер то им је изгледа урођена особина, Милицу више нико није могао вријеђати нити јој претити. Усљедили су покушаји набигузичара за још мало домаће јањетине и пршута, али овај пут су пуштени и ускраћени онда када је најљепше.

“Видиш како су сада остали празних руку” говорила јој је кћер.

„Е да си ти мени била одрасла када су ми претили. Али ти си тада била беба у кољевци“ са сузним очима би јој мајка причала своју прошлост..

„Сада је та беба нарасла и није препоручено да се каче са њом. Јер страдаш од онога од кога се најмање надаш“ проговарао би бијес и инат из кћери.

Милици се срећа назирала у сваком дјелу њеног тјела као и суза која би јој у оку заискрила сваки пут када би испред ње стала њена мала беба из кољевке да је одбрани од свих. Али срећа је изгледа краткога вјека. Од судбине се нико одбранити не може. Таман када је Милица била заштићена пред лошим људима дошао је судњи дан. Тихо, нечујно, подмукло прикрао се када је живот почео да добија други смјер и правац. Само одједном као гром из ведра неба Милица је заклопила своје очи. Када је освануо дан за посљедњи поздрав дошли су и црни капути на врата. Иако су били замољени да напусте мјесто бола нису одустали у својој злобној намјери. Нису пропустили ни ову прилику да се наједу вруће јањетине. То им је била задња коју су под њеним кровом јели. Беба из кољевке више није жељела да их види у остатку свог живота. Али они су имали потребу да сваке године долазе да јој загорчавају живот. Лоши гени су постали лешинари који су вребали сваки повољан тренутак за пљен.

Како су године одмицале напади су бивали учесталији. Ишло се чак и до крајности разума па су дјецу од Милице прогласили лудом. Нико више није хтио са њима да разговара, а и она неколицина која би се усудила проговорити коју ријеч гледала их је чудно. Иако је прошло тридесет година од када су нападали и претили мислили су да и даље могу исто да се понашају. Нико више није био толико великодушан да допусти да га на свом прагу други угњетавају ма колико год им иста крв венама текла. Када је нестало Миличине доброте нестало је вруће јањетине и пршута. Нестало је трешања, смокава, грожђа, вина. Нестало је свега што је некада било. Али племенитост жене која је била далеко изнад умишљених набигузичара остала је да живи вјечно. Беба из кољевке се једног дана над мајчиним гробом заклела да ће за име Милице знати читав свијет. Схватила је да се рана може нањети и без једног испаљеног метка из пиштоља прошлости.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: