детаљ слике: КРК Арт дизајн

Слађана Миленковић - Песник поседује златне кључеве за разумевање стварности

Мислим да песници знају много боље него било ко други шта је животно важно за човека, да продиру даље и дубље од научника и да се то може ишчитати у песмама. Песник поседује златне кључеве за разумевање стварности. Песништво подрива, разграђује и разобличава владајући поредак ствари, прекорачује све искуствене границе и високо се уздиже изнад свега шта здрав разум тако грчевито настоји да заштити од сваког искривљавања. - Слађана Миленковић

Проф. др Слађана Миленковић

Проф. др Слађана Миленковић рођена је 1973. године у Сремској Митровици где и данас живи и ствара. Завршила је Филозофски факултет Одсек југословенске књижевности и српско-хрватски језик у Новом Саду, где је магистрирала и докторирала српску књижевност. Ради у ВШССВПИ Сирмијум академији струковних студија као професор, а била је и дугогодишњи директор. Објавила више самосталних научних монографија и уџбеника, научних радова, приказа као и пет збирки поезије. Радила је каоглавни и одговорни уредник регионалне РТВ «М» и новинар-сарадник националних и светских новинских агенција. Уређује Часопис за науку, културу и уметност Сунчани сат у Сремској Митровици. Добитник је бројних награда и признања из области књижевног и педагошког стваралаштва. Песме су јој преведене на енглески, јапански, турски, пољски, бугарски, румунски, македонски и друге језике. Била је члан Националног просветног савета Републике Србије. Члан је Друштва књижевника Војводине и Удружења новинара Србије.

Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Бања Лука - Сремска Митровица, 30.06. 2023

Ове године, као и прошле, били сте учесник Инђија Проп Поет Међународног књижевног фестивала, на поетској вечери аутора Књижевне радионице Кордун. Какве утиске носите са овог фестивала?

Инђија Проп Поет Фест окупља уметнике из целог света, веома је лепо сусрести се са другим културма и песницима из других земаља. Иако је поезија по правилу непреводива, у интерпретацији уметника осети се емоција која је уоснови стихова, зато су битни ти сусрети уживо. Такође, важно је и штосе упознајемо међусобно ми, песници са ових простора и уживамо у заједничком наступу. Овај фестивал је битан, као што је уопште битна књижевност, уметност, она је неопходна као ваздух. Увек сам на књижевност гледала као на спознају стварности, као на пут за сазнавање бића, суштине постојања, надоградњу и исказивање духа и љубави.

Како и када је дошло до сарадње са Књижевном радионицом Кордун?

Повезали смо се у доба короне, за време пандемије Ковида, много времена смо сви боравили у изолацији, интензивирала се онлајн комуникација и време пороведено на интернету. За сарадњу са Илијом Шаулом и Књижевном радионицом Кордун, али и са другим порталима, може да се примени један Андрићев цитат из романа „На Дрини ћуприја” чувен још из одломка објављеног у „Политици” далеке 1945. године, али и данас актуелан: „Ништа људе не везује тако као заједнички и срећно преживљена несрећа”. Кад смо преживели то доба, све је постало заједничко искуство. Данас, са дистанце можемо да кажемо да тако и ми: „Топимо своје садашње свакодневне бриге у сећању на веће које су давно и срећно прошле”. Овај портал промовише већ доказане писце, али даје простора и младима, што је веома значајно. Шаула је међу ретким уметницима који не промовише само своје радове, већ нас окупља и повезује и промвише дела других писаца, доказујући се као несебичан човек, што је данас реткост.

Дуго година сте уредник часописа „ Сунчани сат“ који се бави науком, уметношћу и културом. Која је уређивачка концепција овог часописа? Који је његов значај и шта је оно што промовише?

Часопис „Сунчани сат” излази једном годишње већ тридесет година и објављено је 30 бројева, кад је реч о издаваштву, ово је доста дуг период, дакле има континуитет, што је веома битно за стручни часопис. Пре тога, и најбитније, јесте да има квалитет, а надамо се да смо то, не само постигли, већ и одржали свих ових година. Уређивачка концепција заснована је на проучавању баштине и богатог културно-историјског наслеђа простора Срема и Сремске Митровице, као места где часопис излази.Поносно носимо име по јединственом споменику од великог културног значаја, античкој фигури Сунчаног сата из Сирмијума у Музеју Срема, који спада међу ретке примерке у свету због уметничке композиције Атласа, Херкула и, претпоставља се, Ификла. Тако и ми меримо време, тежимо да будемо у сазвучју са савременим добом, али не као ефемерна белешка културног тренутка, нити као прости снимак и пресек духовне ситуације, већ као жив, креативни, провокативни процес. Оквир часописа је елиотовски: не борба да неке посебне идеје превладају, колико да се интелектуална делатност одржи на највишем нивоу.

Бавите се медијима, студентима, поред књижевности, држите курсеве из области медија, имате и акредитован семинар за стручно усавржавање из те области, па и и „Сунчани сат” је доступан читаоцима и на интернету. Колико је еклектронски формат неопходан у данашње време?

Као коаутор више семинара за стручно усавршавање васпитача, учитеља и стручних сарадника бавим се том облашћу и објавила сам доста студија и неколико књига.Будућим васпитачима, педагозима обраћам се са великом дозом опреза као и опомене да медији имају изузетно велику улогу, често веома пресудну у животу човека, посебно најмлађих који су ти најтананији лакмуси што могу без задршке и да реагују. То уме да буде и погубно, моја усмерења су да медије треба проучавати, често и  предухитрити. Мишљења сам да деца треба да медије и интернет користе више у образоване сврхе, а не само забавне, за шта сам се залагала у време кад сам била члан Националног просветног савета Републике Србије од 2011. до 2016. Године и у свим наступима, промоцијама, држећи семинаре.

Радили сте и као главни и одговорни уредник Радиотелевизије „М” у Сремској Митровици, као новинар-уредник културе и новинар-сарадник бројних листова, националних и светских новинских агенција. Колико су Вам медији помогли да промовишете културу, као и Ваше лично стваралаштво?

Интензивно сам се бавила културом, чак и кад сам била главни и одговорни уредник Радиотелевизије „М“ у Сремској Митровици. Тада нисам промовисла сопствено стваралаштво јер ми се чинило да није у реду да као лице одговорно за програм протежирам себе, тако да су многе моје књиге тек чекају да буду откривене. Пратила сам културу кроз емисије чији сам била аутор и водитељ: „Арт М“, „Жива реч“, „Казивања“; или кроз емисије које сам уређивала „Митровачка хроника“, „Јутарњи програм“ и снимала поједине рубрике у оквиру њих. Позната је рубрика Књига за викенд која се емитовала и у Вестима петком. У редакцији су ме звали Слађа Култура, а рубрику смо звали КЗВ, скраћено и тако обележавали видео пакете за Вести.Веома су биле запажене ТВ емисије „Жива реч”. Познате личности из области културе и уметности гостовали су у нашем студију које су емитоване директно, како би се то рекло „уживо“ или смо интервјуе снимали на терену: у установама културе, у градском парку, у кафићима, свуда где се одвијао друштвени живот града. Након одређеног периода настала је и књига „Жива реч”као збирка интервјуа из потребе да се не заборави одређено време, људи и догађаји. Тако се у књизи нашло 26 стваралаца из области уметности, културе и науке који су имали шта да кажу, посебно оно што ником до тада нису рекли, а то је забележено на видео-тракама и потом претворено у писану, штампану и заувек запечаћену, доступну увек онима који су знатижељни и радознали, онима који истражују и желе да се баве личностима што су обележиле својим животом и делом XX век и почетак новом трећег миленијума.

Уредник сте и јутјуб канала Жива реч емисија. Која је концепција ове емисије? Кога имате за саговорнике?

На том јутјуб каналу Жива реч емисијаналазе се интервјуи са познатим личностима из облсти културе, има и доста ТВ емисија из архиве, из времена од пре двадесет година, док је још постојала Радиотелевизија „М” у Сремској Митровици, у којој сам радила као уредник културе, касније и као главни и одговорни уредник. Ту могу да се погледају емисије у којима су гости били и они који више нису межу нама: Раша Попов, Милорад Павић, Петар Краљ,Добрица Ерић, Небојша Глоговац, Ружица Сокић, Марко Николић, Душко Трифуновић, Предраг Ејдус, али и они који и данас стварају и још увек имају шта да дају публици, као што су: Константин Костјуков, Матија Бећковић, Тони Парсонс, Мима Караџић, Ратомир Дамјановић Рале, Ева Рас, Синиша Ковачевић и многи други.Ту су интервјуи са ТВ-звездама, глумцима, писцима, музичарима, сликарима, уопште, са људима који су одредили кретања српске културне сцене. Говоре су о себи, свом стваралаштву, животним назорима и циљевима увек упућујући поруку како бити успешан у животу, и радити то што волиш, односно волети то што радиш.

Аутор сте неколико књига поезије којесу веома запажене, како код читалашке публике тако и од стране књижевних критичара. Шта поручују Ваше песме? Која тематика преовладава?

Читава књижевност је, уче нас бројне теорије књижевности, створена између Ероса и Танатоса, свако књижевно дело је настало из те њихове борбе и понегде почива напреовладавњу једног. Сврха лирике је да занесе, па свака лирска песма може да буде у уствари љубавна песма јер свака песма произилази из Ероса, ако нема те ватре, нема ни песме. Мислим да сам Вам једним делом одговорила на питање, а додала бих још да су моје песме претежно рефлексивне, мисаоне, понекад херметичне, метафизичко-филозофске. Мислим да песници знају много боље него било ко други шта је животно важно за човека, да продиру даље и дубље од научника и да се то може ишчитати у песмама. Песник поседује златне кључеве за разумевање стварности. Песништво подрива, разграђује и разобличава владајући поредак ствари, прекорачује све искуствене границе и високо се уздиже изнад свега шта здрав разум тако грчевито настоји да заштити од сваког искривљавања. И моје песме су као и свако друго уметничко дело пут у неизвесно. Никада не знамо куда ће нас одвести први корак када се кроз пукотину увучемо у песму, али је сигурно једно - да никада нећемо изаћи тамо где смо ушли. Ми, песници смо чувари метаморфоза и наша песничка игра као језичка замка је игра у којој је улог сам живот. Поезија као највиши облик уметничке употребе језика, јесте начин на који спознајемо свет и на који се ми приказујемо свету, она је суштатсво нашег бића. Она је игра, како су врхунски естетичари рекли уметност је највиши облик игре, а кад игра престане свет ће да нестане. Постулате Хелгеове и Хајдегерове филозофије, и Хартманове и Адорове естетике негујем у својим стиховима и сматрам да је уметност речи неопходна свим људима.

Вишеструко сте награђивани за свој рад. Ваша књига Бајковит свет детињства награђена је Плакетом „Сима Цуцић“(2011) касније и Главном наградом (2019) у Банатском културном центру у Кикинди, за посебан допринос критици књижевности за децу. Колико су награде сатисфакција, одговорност? Какав је Ваш став према наградама?

Награде пријају, али и обавезују. Још у средњој школи добијала сам награде на такмичењима за писане саставе а прву песму сам написала у другом разреду основе школе. То што сам још за време студија објавила две збирке поезије, „Јутро заспале срне” хаику (1994) и  „Гоничи снова” (1995) била ми је већ својеврсна награда. Убрзо појавила и нова збирка „Потпис сна” (1997), тих, деведесетих сам објављивала песме у Јапану, књижевни часописи су ми стизали поштом, а о томе су писале и националне новине попут „Политике”, „Вечерњих новости”. Била сам финалиста, дакле међу десет најбољих, на скоро свим фестивалима за младе песнике у то време издвајам Фестивал поезије младих Врбас. Касније сам се више окренула научном раду и тек после више година објављена ми је збирка „Другим речима” (2014), па „Hounds Of Dreams - Гоничи снова” (двојезично на српском и енглеском језику, 2016) „September city” избор поезије на пољском језику (Кросно, Пољска, 2019) и нова  збирка „Кроз трепавице сипам тугу“ која је добила трећу награду за рукопис поезије на Дринским књижевним сусретима 2021. године, АС оглас издаваштва.Веома су ми драге награде за поезију, не могу ни да их пребројим, мислим да их има око 40, а посебно су ми драге награде „Песничке стазе”, Кикинда 1994; на Књижевном конкурсу Новина „Наша реч” у Лесковцу поводом 50 година излажења 1994; Друга награда за песму на фестивалу „Вукови ластари” Лозница 1995; Мркоњић Град, 2015; Песме Андрићграду, Република Српска, 2017; на Међународном фестивалу поезије „Мелник 2017” Бугарска, 2017; Међународна награда за допринос развоју књижевности Костолац-Пожаревац, 2018; Традиционална књижевна награда „Наџи наман”, за креативност у књижевном раду, Фондације „Наџи Наман” из Либана, 2020. године. Награде пријају али нису пресудне, најбитије је уживати у ономе што радите.

Једна од награда је и награда „Васа Пелагић“ за врхунска остварења у образовању за 2009. годину, када сте добили титулу Педагошки стваралац године. И данас сте у просвети и много сте допринели у реформи Високе школе и акредитације. Шта је оно за шта се највише залажете по питању система образовања?

Награде су подстицај да се ствара, а носе и одговорност, да не изневеримо хоризонт очекивања публике и критике, те да будемо бољи. Од тзв. научних или педагошких награда, поред те,издвојила бих прво Плакету „Сима Цуцић” за афирмацију и критичко сагледавање књижевности за децу 2011. за књигу „Бајковит свет детињства”, а потом Награду„Сима Цуцић” Банатског културног центра Ново Милошево, за научан монографија „Поетика ведре меланохолије: О књижевном стваралаштву Тодора Бјелкића” (2018) која је проглашена за најбољу књигу из области науке о књижевности за децу 2019. године и добила,то ми је причинило изузетну част. Додала бих овим и награде које је добила установа у којој сам запослена. Радим у Високој школи струковних студија за васпитаче и пословне информатичаре - Сирмијум у Сремској Митровици 20 година као професор, била сам и директор 11 година и допринела реформи школе. Доста сам се залагала за напредак установе и увек говорила да је директор слуга свима, а не као некакав владар, као што се често мисли. Установа је под мојим руководством добила награде: Вукова повелја (2010) и награда „Капетан Миша Анастасијевић“ (2011) за изузетна достигнућа у унапређењу образовања. Током тих година организовали смо шест научих скупова са међунардоним учешћем из поља предшколског образовања, и то је први пут да су организовани скупови у тој школи, успели смо да будмо укључени у међународне Темпус пројекте, што је настављено и данас.Акредитовали смо и нове атрактивне програме за студенте, пословни информатичар, затим Јединицу ван седишта у Чачку и студије на даљину. Поносна сам на та достигнућа која сам заједно са својим тимом сарадника остварила и те

Поред поезије, књижевнокритичких текстова, објавили сте и неколико самосталних научних  монографија. Које теме сте студијски обрађивали?

Дискурс читања и тумачења књижевности често се преплићу у мојим делима, попут научне монографије „Аутореференцијалност у поезији Бранка Милјковића“ са којом сам магистрирала и песама које сам написала њему у част. Затим, доста сам се бавила подстицањем код деце и младих развоја креативних способности, нпр. даровитих у рецитовању, писању, рад са талентованим је нешто чему сам одувек тежила, зато не чуди што томе доста пажње посвећујем и у 15својих монографија и уџбеника из области методике и књижевности за децу од којих је највише цитирана „Методика развоја говора“ али и „Песништво Димитрија Митриновића“. Запажене су и веома радо читане и доста цитиране моје књиге из области медија - „Медијска култура“ 2007, несебична посвећеност педагогији и образовању резултирала и научним монографијама „Медији и образовање“2008. и „Медији и деца“ 2012. Књигеобрађују појам и суштину масовне комуникације, комуникологију, развијање културе односа са медијима, говор спикера у медијима, дете и развоја говора детета у функцији развоја културе говора и средства масовне комуникације, значај медијског описмењавања, интернет као нов начин комуникације и образовање на даљину.

Шта је оно што можемо очекивати у наредном периоду? На чему тренутно радите?

Радаим увек на више колосека, припремам нове књиге, ту су песме, научни радови, али и интервјуи. У плану је да направим други део збирке интервјуа јер их има више од триста, може да се изабере сигурно још много занимљивих и за читање. Подстичем и младе ствараоце и подржавам их, било приказима и рецензијма, било као члан жирија. Изузетно ми је драго кад видим младо биће да пише поезију или да сагледава критички неко дело, сматрам да и ми можемо да научимо много од младих и треба их подстицати да се развијају јер само тако сви заједно можемо да напредујемо. Управо је уметност покушај да трајемо, да надвладамо неминовну пролазност и оставимо траг.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: