|
|
|
 | Редакција Западни Срби | |
| |
Сава Мркаљ(село Сјеничак, Горња Крајина, 1783 — Беч, 1833)
Српски учитељ, монах и филолог. Познат је по томе што је 1810. године написао тада веома актуелну књижицу о српској азбуци "Сало дебелог јера либо азбукопротрес", у којој се залагао за реформу језика и правописа. Ово дело утицало је и на Вука Караџића.
Ако нетко од западних Срба заслужује да буде уврштен међу 100 највећих и најумнијих Срба онда је то свакако Сава Мркаљ. По свему ономе што је учинио за народ коме припада то је оно најмање чиме му се нова генерација тог истог народа могла одужити. Међутим, то се није догодило. Сава Мркаљ је пао у заборав и познато је име тек у стручним круговима и круговима познавалаца његова дјела.
Рођен је (1783. године у Ласињском Сјеничаку на Кордуну) неколико година након Вука Караџића, који га је међутим наџивео читаве три деценије. Завршио је богословију, био вјерски и приватни учитељ, архигминазиста, даровити студент филозофије, логике, физике и математике, да би учени свијет фасцинирао филозофијом језика. Владао је латинским, немачким, француским и руско-славенским, служио се грчким и хебрејским језиком, а познавао је италијански и мађарски. Уз то је био и врстан пјесник, полемичар и беседник.У Пешти је 1810. године догодио се његов сусрет са Вуком, који је због лечења прекинуо учење у Великој школи у Београду. Разумије се, Мркаљ, иако млађи, био је неуспоредиво ученији од Вука, који је изузетно цијенио Саву и Луку Миладинова. У Будиму је Мркаљ штампао славну књижицу са метафоричним називом »Сало дебелога јера либо азбукопротрес« (метафорично - »Сало«; јер – знак за непостојећи глас дебело, пошто има испупчење). У тој књизи предлаже да се избаце сви непотребни знаци у азбуци, и то веома уверљиво образлаже. Тиме себи ствара врло јаке и моћне непријатеље – прије свега црквене представнике – који су настојали сачувати традицију у унијатском окружењу.Одмах затим, 1811. године, пошто је као врстан логичар и језички мислилац научно засновао реформу азбуке и најавио да ће припремити ЈЕЗИКОПРОТРЕС, долази до неочекиваног и тешко објашњивог обрта. Мркаљ се повлачи у манастир. Ту се убрзо сукобљава са црквеним достојанственицима, те бива размонашен и препуштен дугом и мучном путовању. Уз несигурну егзистенцију приватног учитеља, са одбијеном жељом да га поново приме у манастир (1825), учитељ и вјероучитељ у нервном растројењу повредиће човјека који је од њега тражио приватне часове из латинског. Тако је доспео у затвор, где је мучен, затим у карловачку болницу, па у душевну болницу у Бечу, где га је и Вук посјећивао и гдје је 1833. године и умро.
Пјесме
Од Мркаља је остало, колико се за сад зна, 25 пјесничких јединица, од чега 13 изворних и 12 превода, препјева и прерада. Први пут се у поезији огледао 1805. године у "Оди Кирилу Живковићу", епископу пакрачкоме, и то на рускословенском (новом црквенословенском) језику, а у коауторству са извесним студентом Павелом Докторовичем. Неколико пјесама из 1817. године, чекале су дуго на објављивање. Од 13 изворних пјесама само су три објављене за његова живота, и то пред његову смрт, док је био у бечкој болници. Пет изворних пјесама и пет превода са препевима открио је Владан Недић 1959. године, међу њима и антологијску пјесму "Јао, јао, јао тристо пута" . Тако она почиње, а Мркаљев наслов у рукопису гласи: "Састављено кад у Горњокарловачку боловаоницу доспео побеђен, и остављен од свега света!".Међу осталим његовим пјесмама истиче се "Сонет преславну Архипастиру" (тј. Мушицком, епископу Карловачке епархије), у коме из чарне ноћи вапе за повезаношћу и јединством Срба, које само »вера и језик« могу спасити од прождрљивог вука асимилације. Ваља навести и пјесму "Старац" и сонет "Јелени Дијаковић". За пјесму "Јао, јао, јао тристо пута" Љубомир Симовић је написао да је то модеран, врло европски и свијетски примјер критичне поезије. Тај убојити текст у рими о миту, каже Милорад Павић, могао би се сматрати манифестом нове предромантичарске школе.
Мркаљ лингвиста
Премда Србин из западних крајева, Мркаљ је пјевао, како каже "сремачки", тј. екавски, и то девокализујући бокално »р« (Србин, смрт уместо Сербин, смерт).Иако, нажалост, никада званично и службено, Мркаљ спада у најзнаменитије Србе свих времена, прије свега по томе што је успио да на само 18 страна текста (»Сало дебелога јера либо азбукопротрес« из 1810), уз двије стране предговора, изложи проблем и нађе рјешење за изузетно замршена питања српске азбуке и да то крунише, прије сусрета са Вуком, закључком: »Од данас све наше правописје под ово долази начело: ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ«. Оставимо по страни његово препуштање другима да направе графичке знакове за данашње љ, њ, ђ, уз допуну пропуштенога џ. Својим рјешењима отворио је врата демократизацији српске културе, тим прије што је заступио и употребу народног језика у књижевности, који је и сам примјењивао у својим пјесмама, писмима и у свакодневној комуникацији. Друго је језик науке, који се и данас разликује од народног језика, а треће је језик цркве и дописивање са црквеним институцијама.
Рекли су о Мркаљу
О величини Мркаљеве личности, којој се пребацује фрагментарност, као да не постоје и чувенији фрагментаричари у српској литератури, изјаснио се још Јернеј Копитар, речима да на 18 страна његове књиге има више језичке филозофије него у каквој дебелој граматици. А самоуки и још недоучени Вук у односу на велеученог Мркаља кога је 1810. године срео у Пешти, ускоро је у својој првој граматици написао: ја не могу друге азбуке употребити него Мркаљову, јербо за серпски језик лакша и чистија не може бити од ове.Друго, Мркаљ спада у најзнаменитије Србе и по томе што је, како вели познати слависта Ватрослав Јагић, био први југославенски филозоф звукова српског језика.Треће, од Мркаљевих само дванаест оригиналних пјесама, три су ушле у наше савремене антологије, дакле четвртина, што је задивљујући бројчани однос на који скреће пажњу Душан Иванић.Четврто, Мркаљ је 1822. године први дао примјер сонета у правом јампском једанаестерцу, који је до 1959. године, нажалост остао у рукопису.Пето, Мркаљ је претходник Лазе Костића у примјени чувеног јампског десетерца с акцентираним једносложницама, односно оствареним иктусима на четвртом и десетом слогу, и то у комбинирању с јампским једанаестерцем. То је употријебио у антологијском препјеву умно одабраног псалма 14 (15).Мркаљ се огледа и у књижевној критици као бриљантан полемичар, нпр. у критици Видаковића.Осим тога, био је умни теолог, посебно христолог, који је, према митрополиту Амфилохију Радовићу, по духу био сродан Његошу и који је посједовао не само тананост филолошку и метафизичку, него и тананост теолошку. То се нпр. види по томе што је, како запажа Амфилохије Радовић, код нас први у препјеву оченаша изворно тумачио реченицу хљеб наш насушни дај нам данас, јер није ријеч о свакодневном хљебу. У Мркаљеву препјеву тај стих гласи; дај нам хљеб који душу 'рани, а тек затим долазе стихови; дај јошт, сваки дан и јело/ које нужно јест за тијело. Додајмо да Амфилохије Радовић показује да Мркаљ као христолог надмашује у понечем чак и Његоша.Ни по обиму скромнијег, ни по садржају богатијег опуса.
Мркаљева родољубива мисија
Међутим, представа о Мркаљу била би недовољна, уколико се не осврнемо на његово учешће у живој и практичној борби за егзистенцијалне циљеве српског народа. Након неочекиваног и несретно окончаног покушаја да се замонаши, чиме је осујећено раније дано му обећање да ће бити постављен за учитеља у клерикалном училишту које је требало да се отвори, Мркаљ обилази све крајеве у којима Срби живе; мистериозно борави код Срба под Турском, затим у Глини, Карловцу, у Шибенику, Срему, Сремским Карловцима и у Новом Саду. Затим у Банату, Војнићу, па опет у Карловцу (1825).Ово његово крстарење неки истраживачи називају лутањем изгубљеног човјека. Међутим, из података се може закључити да је Мркаљ у тим путешествијама обављао патриотску мисију образовања и васпитања одабраног кадра. Прије десетак година откривен је занимљив податак: Мркаљ је био приватни учитељ у Шапцу, гдје му је ученик био Јован Нинић, који је касније постао познати родољуб и мецена Ђорђа Марковића Кодера. О томе се 1844. године у "Подунавци" појавила и пјесма у којој српска младеж слави Мркаља и његов утицај на ученике. Мало је познато и о Мркаљевој мисији у Далмацији, гдје је водио жестоку борбу против унијаћења, и у исти мах храбрио српско неуко свештенство. По свједочењу протосинђела Кирила Цветковића, Мркаљ је надмоћно побјеђивао унијатске мисионаре и заговорнике вјешто се одржавајући у канцеларији унијаћењу склоног владике Краљевића, на кога је ускоро група завјереника покушала атентат. На Цветковићево упозорење, да би га ускоро могла »бједа снаћи«, Мркаљ је одговорио: »Ја ћу бранити свој закон (вјеру) и цркву, и учићу свакога (...) да постојан и тврд у вјери буде и своју част и завичај, који се ни за какво благо купити не може, да чува и брани.« Сличан доживљај страдања, мрака и вјечите борбе супротности налазимо касније код Његоша, који је ту посланицу својевремено могао да прочита. У споменутој студији митрополит Амфилохије Радовић говори о Мркаљу као српском хамлету јобовске судбине и кова, односно јобовског немира и бунта. Његова животна кривуља, каже он, креће се између свијетлих и тамних боја, па закључује да су и свијетло-тамне боје и боје његовог религиозног лика. Истакнимо, међутим, да је и код Мркаља и код Његоша побјеђивала вјера у спасење и отварање видика своме народу. Разлика је у томе што је Његош био у положају владаоца, а Мркаљ у положају егзистенцијално угрожене индивидуе којој није услишена нити жеља да образује браћу у училишту, у манастиру, те да тако умножи број истакнутих народних пастира.О Мркаљу пише и Станко Кораћ, један од врсних познавалаца књижевности Срба у Хрватској: "Данас ми једва можемо сагледати колико је била замашна борба за језик и правопис што ју је почео Сава Мркаљ, а наставио Вук." Та се борба морала проширити до покрета, али се често дешава да у тако крупним подухватима падају први и најбољи борци. Мркаљ није издржао због сиромаштва и прогона, а и због тога што у себи није носио енергију бунтовника и освајача, какву је имао Вук, пред којим су стајале исте тешкоће. Јер да се успије у овако широким акцијама није довољна ученост и генијалност. Али ако је један пао, други је издржао и побиједио, зато што је био чвршћи, упорнији, човјек замаха и његов геније водио га увијек и само напријед. И баш зато је Вук морао побиједити, јер како оно за њега рече Иво Андрић: "Вук је био пријек и врлетан човјек, коме је требало много простора у животу и на папиру."
Лингвистички геније из Сјеничака на Кордуну
Хисторијска судбина Срба у западној Крајини (данашња Хрватска) била је неповољна и зато што су се налазили на рубу између двије велике царевине, које су се бориле око проширења власти над нашим земљама. Организирани с помоћу Аустрије да се боре против великог зла, Турске, Срби на Војној граници, живјели су у сталном војничком логору увијек спремни за рат и то их је одбијало од мирног, привременог и духовног рада. У крајевима које су населили нису нашли ништа друго осим пусте и запуштене земље, нашавши се далеко од националног језгра које је остало на истоку. Без веза с тим језгром и без могућности да на овом простору мирно живе, они су тешко долазили до свијести о неопходности културног стварања и до материјалне подлоге потребне за то стварање. Без градова, без културних средишта, без друштвене кохезије које ствара грађанско друштво, они су тешко улазили у свијет који је стварао културу. И онда кад су се појављивали даровити појединци, они у својој средини, гдје су рођени, нису могли бити прихваћени, јер су једина духовна средишта били манастири и црквене школе у којима опћи ниво образовања и просвећености није био на потребној висини.И зато је било управо трагично родити се у Сјеничаку и бити лингвистички геније, као нпр. Сава Мркаљ. Постављало се питање гдје наћи подлогу на коју треба да се ослони тај геније, гдје наћи установе, заводе, друштвену средину, могућност за јавну дјелатност, а да се не размишља о свакодневном хљебу. Сава Мркаљ свега тога није имао. И зато се мора поставити питање: гдје је тај врт у који може да се постави ова моћна биљка и да даје плодове.Мркаљ је показао што може својом одличном књижицом: "Сало дебелога јера либо азбукопротрес" (Будим, 1810). Обећао је и друга опширнија и свестранија дјела, која никад није написао, што је велика штета за српску културу, а можемо рећи и губитак, јер је у Мркаљу живјела стварна и знатна потенцијална могућност да ствара. Није написао што је обећао, зато што је био једна од најтрагичнијих фигура међу западним Србима. То је био комплетан интелектуалац, с дубоким и широким образовањем, са знањем француског, њемачког, мађарског, латинског, грчког и хебрејског језика. Студирајући на униврзитету у Пешти, математику и филозофију с одличним успехом, показао је ширину и замах свога занимања, осећајући најбитнији културни проблем који је стајао пред Србима, а који је отворено и смело поставио.
Наставиће се ...
|
