детаљ слике: Милића од Мачве

Небојша Лапчевић : Песник ће носити барјак слободе!

Небојша Лапчевић, је рођен 1966. године у Крушевцу. Објављивао у је у више листова и часописа. Песме су му уврштене у више антологија и превођене на енглески, македонски, француски, италијански, шведски, бугарски...Члан је Удружења књижевника Србије, Књижевног клуба Багдала, активан је у уредништву часописа Багдале за децу и Путева Културе, председник Удружења ликовних стваралаца Расинског округа Расиниус...

Живи у Крушевцу и ради у Културном цантру Крушевац као уредник програма Легата Милића од Мачве.

Има широк и разноврстан књижевни опус као и велики број награда за своје стваралаштво. Између осталих добитник је и престижне књижевне награде "Меша Селимовић" за најбољу књигу објављену у 2022. години, коју по 35. пут додељују "Вечерње новости", за песничку књигу "Филателист" у издању Народне библиотеке "Стефан Првовенчани" из Краљева.

То је био и повод да разговарамо са овим изузетним аутором.

 

Фото:Вечерње Новости - Небојша Лапчевић

 Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Бања Лука - Крушевац, 07.07.2023.

Добитник сте  награде “Меша Селимовић” за 2022. годину коју додељују “Вечерње новости”. У питању је поетска књига “Филателист”. Велики жири, који је чинило педесет троје истакнутих књижевних критичара, теоретичара и историчара, овој књизи дао је петнаест гласова, чиме је постала лауреат.Шта за вас представља бити награђен у име тако великог књижевника као што је Меша Селимовић?

Посебну част ми чини да је  Филателист био препознат од стране великог жирија, и да је ово највећа књижевна награда која долази у Лазарев град, али и читав поморавски регион и југ Србије... Награда са ликом Меше Селимовића, на чије сам Острво упловио путописним стиховима, је велика обавеза, да се пре свега, осврнем на досадашњи опус.Тема у Филателисту  јесте „слика света“ коју данас живимо, али такође та поетика се ослања и на литераутуру претходних лауреата ове награде: Милорада Павића, Добрице Ћосића, Ивана В. Лалића, Антонија Исковића, Добрила Ненадића, Новице Тадића, Драгана Јовановића Данилова, Мила Ломпара, Владимира Пиштала и др. 

Награда „Меша Селимовић“ препознаје изванредности у књижевности. Како би  описали поруку коју желите пренети својим делима? На који начин желите „утицати“ на ваше читаоце?

Путовање је ишчекивање неслућених простора, често при руци са истим књигама зависно са које дистанце писац посматра, у ствари, то је насушна потреба узајамности, присности, присуства у одсуству да ухвати живу реч, кост на језику и кад речи су гује грла... Но, писмо је  папирно огледало које те за трен унизи или узвиси, препрека јескојом се суочавају ствараоци, стрепећи од лоших вести црногласника...Песник је сакупљач стихова, непрестани  известилац који суочава свој унутрашњи и спољашњи свет тражећи поверење у изговорено, у реч, у стих, у извориштима слика стања и сања. И то таквим,свежим,кодом врлине, ова поезија по борхесовској формули,Поезија је као светиња увек један круг испред света, подстиче читаоца ка сроднијим афинитетима. Примајући награду у беседи ,,Стижу ли ти писма пријатељу?“ записах: „Човјек (је) увијек на губитку“... „ако нема љубави“, записује Меша у роману Дервиш и смрт и  у Сјећањима. Ахмед Нурудин није нашао љубав. Додајем, човек је на губитку ако нема пријатеља. Коме ће писмо послати и „разговор распалити“, ако пријатеља нема?“ 

“Филателист“ је књига прожета стиховима путописа кроз разне пределе света.Да ли и у песмама постоје границе и ограничења током путовања?

Песник двадесет првог века покушава да се прилагоди дигиталном свету да бисвоју поетику довео у јединствени поредак у којем ће бити оваплоћене његове мисли и имагинације. Да ли је могуће избрисати међе које црта нова цивилизација? Сам песник је богат узајмљеним даровима неба, „а да човек није сопственик свега оног што зајми” како каже Мишел деМонтењ. Оног који ће стално испонтано бити присутан, оног који може докучити даљине, недодоглед... Често су нам ближи недоходни предели него средина у којој живимо, путовање нам помачже, а уметност нам отвара те видике, јер уметност је слобода. За слободног човека, ограничења нема.

 У њој су и илустрације са раритетним поштанским маркицама, од прве српске маркице, прве маркице уопште, па даље. Шта је било теже, сакупљати маркице или стихове?

Филателист“ је, заправо, целовита књига, језгровите и сложене структуре, која има своју Аријаднину нит која води од почетка до краја. То није обична збирка песама са различитим интересовањима и тражењима песника. Стихови се смирују у  сведочанствима, писмима, анзис каратама разгледницама смирују се и уједначавају у песничким заносимаи симболима. Читао сам и срицао ту ликовну поетику гледајући маркице, почев од Penny black, потом прве српске маркице, Авале-Оље Ивањицки, Итаке, Ван Гога, Кубе, Сицилије, Пушкина... и на насловној страни слике Le philateliste, (F.Barrauda-a 1929.), као предложак. Ликовна поетика је оно што као свети занос поезије повезује сакупљача маркица и сакупљача стихова. Облик дописног стваралаштва (Поштанска уметност) је облик самооткривања естетске размене између писца и читаоца. Сутра ће писмоноша покуцати и на твоја врата! Али, сутрашњица нас ускраћује за бела ишчекивања, за одсеве душе, за затајне неизвесности из поштанскогсандучетакао знамења куће наше.  

Поред награде „Меша Селимовић“, овенчани сте и наградама “Србољуб Митић”, “Ђура Јакшић”, “Расински цвет”, “Брана Цветковић”, “Радоје Домановић”, “Печат кнеза Лазара”, “Златне значке KПЗ Србије”.Да ли су вам награде додатна мотивација у стваралаштву?

Пре бих могао рећи да би била пригодна реч „нада“ него „мотивација“ да након радости писања следе неки нови изазови. Награде ме често враћају у садржаје награђених књига, и схватим да су то непоновљиви стваралачки узлети.

У вашем разноврсном опусу налази се велики број збирки песама, прозе, прича за децу, два романа а ту су и либрета за опере и сценске кантате. Поводом значајних годишњица по вашем либрету изведене су кантате и опере. Који су јубилеји у питању?

Свакако да је Лазарев град, и читаво поднебље, мој Макондо, и тачка ослонца.  Чини ми се да сам лирске капљице пио са Лазареве чесме, што се може видети у опери Лазерево обретеније, (композитор Мирољуб Аранђеловић  Расински) која је изведена поводом 650 година града. Свакако да је Лазарев град, и читаво поднебље, мој Макондо, и тачка ослонца. Чини ми се да сам лирске капљице пио са Лазареве чесме, што се може видети у опери Лазерево обретеније, (композитор Расински) која је изведена поводом 650 година града. У опери су учествовали: Вук Зекић као кнез Лазар, Мина Глигорић као кнегиња Милица, Милутин Јоцић као Милош Обилић, Горан Крнета као Свети Амос. Диригент Раде Пејчић, Симфонијски оркестар Војске Србије, Хор Источник. Подсетићу, према либрету који сам написао поводом 1700 година Миланског едикта, изведана је  и кантата Крст Светог цара Константина.

Председник сте Књижевног клуба „Багдала“, који ове године такође слави значајан јубилеј.Које су тренутне активности клуба ?Какви су планови на том пољу?

Књижевни клуб Багдала је живахно еснафско друштво, и заиста је бренд Крушевца. Багдала ове године слави 65 године свог постојања. Часопис за књижевност, културу и уметност Багдала излази без прекида упркос свим потешкоћама. Уредници Б.Л.Лазаревић, Добри Димитријевић, Љубиша Ђидић, Милош Петровић,  Љубиша Ђидић, данас својим радом, поставили су часопис у врх српске периодике. Манифестацију  додела Багдалиног прстена „Деспот Стефан Лазаревић“ подржава Министарство културе Републике Србије и град Крушевац. Подсетићу да су међу добитницима били Десанка Максимовић, Добрица Ћосић, Дејан Медаковић, Патријарх Павле, Дргослав Михаиловић, Милисав Савић, Михало Пантић, Љубомир Симовић, Матија Бећковић. Управо смо објавили нови број 535/536 Часописа Багдала, у Б5 формату, и новом руху.

Чувар сте и Легата Милића од Мачве, где је овај значајни и велики сликар оставио преко 120 својих оригиналних слика. Колико вам је његова уметност надахнуће?

Велики српски сликар у (кући која је била житни млин) оставио својих 120 оригиналних слика, али и фреску Обретеније Лазареве главе и једино своје вајарско дело Мајка Грчка и мајка Србија (на Костурници) . То уметничко тројство, и отшелнички лук, Милић је исписао својом кичицим. У овј кући је хтео да има своју сликарску школу, са погледом на цркву Лазарицу, Дон жон кулу, стару пошту, Лазареву чесму и Миличину улицу. Није ли то завичајна лепота која ће нас спашавати у будућности?  

Живите у Крушевцу, где радите у Култруном центру. Које су активности Културног центра? Колико су грађани Крушевца заинтересовани за културна дешавања у граду?

КЦК, годишње организује преко 300 програма разноврсног садржаја. Легат у којем сам уредник програма има садржајно испрофилисан програм и своју публику.  Навешћу само недавно одржану манифестацију:

У предвечерје Видовдана, Културни центар од 2009. организује Видовданску манифестацију Триптих Распето Косово, чији је назив настао по слици Милића од Мачве. И управо у част великог српског сликара,  отворили смо у Легату,  изложбу сликара света из колекције Интернационалног уметничког студија Радован Мића Трнавац, Ваљево. Такође, колекција слика Милића од Мачве, узвратно је отворена у њиховој галерији. Милић је у тестаменту записао „једну преграду из свог Ковчега завештања изручо сам овде у царском Крушевцу, на радост и ползу српском народу.

Када говоримо о младим људима, колико су заинтересовани за књижевност? Имају ли подршку старијих, афирмисаних колега?

Уметност какву моје генерације памте, данас, улази у неравноправну трку са свим дигиталним достигнућима садашњице; цивилизацијаска врева нас омета да се посветимо себи,  породици и правим вредностима уметности. Чини ми се да без ових чинилаца није могуће осећати се сигурним и сасвим својим.

Тренутно радите на једном роману. Можете ли нам открити неке појединости?

То је роман са радним насловом Сејач. Одломке из тог рукописа већ сам објавио у књижевним периодикама као што су Златана Греда, Кровови,Багдала, Бдење...  Моја непресушна тема је уметност. У интервјуу Новостиама сам рекао „Песник ће носити барјак слободе!“ Роман има хомеровску форму по броју поглавља, двадесет четири. Остало ми је пар поглавља да напишем, а потом следи ишчитавање, сагледавање тог мозајика да ли личи на складну целину. Роман почиње цитатом, из Дневника о Чарнојевићу, Милоша Црњанског, који ми је послужио за  мото књиге: „Можда ће једном све нестати у уметности која неће рећи ни шта хоће, ни шта значи оно што каже.“

Фото: Вечерње Новости

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: