детаљ слике: КРК Арт дизајн

Представа

Први зраци сунца израњали су и тек овлаш се пружали на престони град деспота Стефана.

Рана јесен са собом је доносила обиље лишћа на улицама и булеварима које су аутомобили подизали у ковитлац.

Тог јутра један аутомобил се великом брзином, противној свим правилима, кретао улицом кнеза Милоша, потом оштро скренуо у булевар Кнеза Александра Карађорђевића и улицом Незнаног јунака даље наставио ка Бањици и Бањичком вису.

Путнику који је сједио на задњем сједишту возач није био видљив, ни доступан; херметички затворен дио иза возача није дозвољавао никакав вид комуникације.

Није било никог с ким је путник могао да измијени неку ријеч или мишљење, да му неко упути савјет.

Не, био је сам.

Он, уредно зачешљане косе, свјеже обријан, пристојних црта лица, неупадљив у педантно испегланом одијелу које је употпуњавао скуп сат који је избијао шест, сједио је сам у својим мислима блиједо зурећи кроз прозор аутомобила.

А напољу, Београд је спавао.

Стигавши на одредиште са звучника се чуло кратко возачево:“Господине!“.

На другом спрату модерно саграђене зграде у, Бог сами зна, каквом и којем стилу, иза дебело тапацираних врата, сједио је већ остарјели али витални господин, држећи оловку између кажипрста и средњег прста лупао је неизмјенично о површину храстовог стола. Дим цигарете коју је пушио при сваком издисају стварао је све већи облак између њега и саговорника.

„Опет касните, докторе!“ – рекао је гласом којим се поставља питање.

„Знате, шефе, возач...“ – покушавао се оправдати „доктор“.

„Знам, знам, ти ниси никад крив.

Посљедњи пут! Посљедњи пут, докторе!“ – рекао је одлажући оловку и подижући кажипрст високо као да тим кажипрстом жели да нагласи своје ријечи, а није морао.

Знао је „доктор“ ко је „шеф“, савршено добро је знао.

„Кад смо решили овај неспоразум, недељни задатак ти се налази у коверти.

Прочитај, запамти, уништи!“ – кратко је командовао „шеф“.

„Доктор“ је отворио коверту, извадио ситно куцани папир и почео да чита.

Његово лице, до тада опуштено и благо, нагло се почело црвенити. Ситне грашке зноја појављивале су се изнад горње усне, потом на челу, а онда је прва кап склизнула низ образ. Нехајно је кажипрстом повукао оковратник тражећи ваздуха. Није га било.

„Шефе, ко је ово наредио?“ – питао је дрхтавим гласом окрећући папир према „шефу“.

„Шеф“ није ништа рекао само је скупљањем чела и подизањем обрва послао одговор који није трпио подпитање.

„Ау, шефе?!“ – било је једино што је изустио.

„Снађи се! На извршење!“ – кратко је командовао „шеф“, а „доктор“ је брзо поцијепао папир у конфете и у пепељари га запалио „шефовим“ упаљачем.

Дебело тапацирана врата су се затворила уз тресак, „доктор“ ништа није рекао само је помислио у себи:“звери!“.

Аутомобил се кретао још већом брзином, не заустављајући се и не пратећи остали саобраћај. Стигавши пред зграду своје фирме, „доктор“ је истрчао и прескачући два степеника као вихор сјурио се у канцеларију.

Из сефа који се крио иза слике „Страдање Исусово“ извадио је мобилни телефон и пиштољ.

Закључао је врата канцеларије и изабрао број на телефонском апарату.

Дубок мушки глас му се јавио са друге стране.

„Чисто?“

„Чисто!“ – одговорио је „доктор“.

„Господине, постоји проблем.

Они хоће, они...они су звери.“ – наставио је дрхтавим гласом.

„До сад сам све извршавао, све сам радио шта су желели, ово...ово је монструозно! Ја сам човек, ја нисам звер. Ја то не могу, не могу! Разумете ли ме! Не мо-гу!“ – раставио је на слогове.

„Раздужи се!“ – кратак одговор са друге стране везе замало је „доктора“ срушио са столице.

Знао је шта то значи и знао је веома добро шта ће послије разговора бити.

„Али, забога, дајте шансу, дајте нешто друго, ево имам већ једну вест која ће одјекнути у региону. Имам бомбу!“ – невјешто се отимао „доктор“ као риба сигурном пецарошу која свакако зна да је само питање времена кад ће бити извучена на обалу а потом скувана или испечена.

Крупне грашке зноја сад су већ стварале ситне поточиће који су се слијевали низ лице. Ваздуха је понестајало, клима уређај није помагао иако је напољу било тек нешто више од десет степени целзијуса, у „доктору“ је врио вулкан.

„Раздужи се!“ – поновио је још једном глас, овај пут оштрије и недвосмислено, потом се чуо само звук који означава прекид везе.

Више за себе и ни за кога другога, „доктор“ је у пола гласа питао:

„Какви сте то људи, семе вам!?“.

Скоро нечујан пуцањ из пиштоља Астра Кадикс 22 л. Р. Оставио је малу улазну рупу на слијепоочници, тек неколико капи крви је истекло на свјеже обријано лице, неколико капи крви као пољедњи траг живота.

Београд је спавао!

Већ сљедећег јутра, све престоничке новине су писале да је због неузвраћене љубави једне пјевачице и њеног више него раскалашног живота, главни и одговорни уредних водећих дневних новина изавршио самоубиство.

Чак и његове новине су износиле појединости те везе, број превара у којима је он налазио њу и она њега. Редале су се пикантерије из заједничког живота, интервјуе су давали разни „експерти“, довођени су „стручњаци“ који су објашњавали феномен слијепе заљубљености.

Само, само ни у једним новинама није поменут феномен да неко упорно избјегава објавити вијест колико је Срба напустило Космет, колико је кућа каменовано и колико Срба живи у енклавама у двадесет првом вијеку.

Три дана након тога, насловне стране је запљуснула вијест да је вишеструки повратник из затвора у стању битно смањене урачунљивости и под дејством алкохола и опијата у нервном растројству пуцао и усмртио двоје невине дјеце.

Опет су довођени „експерти“ и „стручњаци“, све телевизије су о томе извјештавале, психијатри и адвокати су објашњавали да се починиоцу не може судити јер је пацијент установе за психички поремећене особе.

Само, само нико није извијестио да је од шиптарског терора са Космета тога мјесеца још двадесет породица иселило у централну Србију.

Тама је све прекрила. Завјет ћутања се очувао. Представа се наставља.

Београд спава!

Омерта!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: