ВРАГОВЕСТИ

(збирка хорор прича Милана Ковачевић, део издавачког пројекта ЦРНОСЛОВЉЕ, Нови Сад 2022)

Борис Мишић

Када је у питању квалитетна књига, онда се има воље и за дугачку анализу и приказ. Поготово јер се овде ради о хорор збирци-жанру који волим да читам а повремено и сам да пишем. Дакле, Враговести, збирка хорор прича Милана Ковачевића. Збирку отвара прича ,,Дан свиње'', ево почетне реченице: ,,Не би било погрешно рећи да смо по много чему слични свињама и да нас само једна ствар од њих делимично одваја.''Уистину, свињокољ је један од истинских ужаса детињства, барем мога, и ова прича ме је добрано подсетила на исти. Срећом моји ме никад нису приморавали ни да учествујем у истом а камоли да играм неку главну улогу, али свеједно ужас је остао. Ни данас, са скоро пола века иза леђа, не бих то могао да гледам, нити да кољем било коју животињу. Знам, лицемер сам, једем месо које други извади из њеали такав сам, не могу. Милан је одлично приказао цео тај поступак ужаса, тај први велики шамар света кад схватиш да и ,,обични'' и драги људи око тебе за час посла могу да се преметну у убице које кољу недужну животињу. Ако бих имао неку замерку на ову причу, била би та да уместо ликова, посебно оца, који су просто наоштрени на то клање, можда би било боље да су уместо њих ликови који немају никакав изражен мачо однос, приврженост према том клању, већ то просто обављају из морања, као најрутинскију ствар, ствар исхране. Мислим да би та ,,баналност зла'' свакодневнице, оставила јачи утисак него помало ритуалност целог поступка у причи. Но, исприповедана је веома добро, на скали од 1-5, дао бих четворку.

Збирку затвара прича ,,Контролор квалитета'', по мени најквалитетнија прича у збирци, којој би дао чисту петицу. Комбиновани корпоративни хорор са сновитом, помало лиготијевском атмосфером, дао је сјајан учинак. Свако ко је било радио у њој, било каквим послом шетао Индустријском зоном Новог Сада нпр, лако може да замисли сабласни аутобус који превози Милановог контролора квалитета. Овом причом писац прави пун круг и бриљантно завршава збирку. Човек се изједначава са свињом из прве приче, и доспева под нож. У корпоративном свету сви смо потрошна роба и потрошно месо, ништа боље од свиње-у мрачној визији будућности ни од нас се ништа неће бацати, ако ништа друго, послужићемо за исхрану других робова сличних нама, онда када више не будемо корисни и продуктивни, место ће нам бити у неком технолошком обору будућности. Мрачна и сјајна прича. Између ове две приче, има још доста тога занимљивог. Дератизација пацовског конгломерата, још једна одлична прича о корпоративном хорору и сумраку који нас очекује. ,,Да ли знате да ће за тридесет година тежина целокупне морске фауне бити једнака тежини отпадне пластике која неометано плива водама?Дисаћемо у смећу-пливаћемо у смећу-јешћемо у смећу, и из смећа.''Одлична атмосфера, стил, приповедање. Можда сам једино желео нешто другачији крај. Оцена: 4+.

Тела наших спаситеља-Једна врло добра прича о канибалима, добро грађење атмосфере, и поигравање симболима које је у оквиру ове приче врло смислено-мислим на ,,круну од трња'' приликом гозбе...јер појести човека је исто као појести самог себе, појести не само месо него и душу своју, а тиме и-Христа. Волео бих да је била још дужа прича и да је још више времена утрошено на припремање ,,гозбе'', жао ми је што ми је донекле уживање пореметило што сам прилично рано и по наслову и развоју радње докучио шта ће се дешавати, али и даље је то веома јака прича-оцена 4. Плодови црног семена, уз Контролора квалитета и Дератизацију пацовског конгломерата, једна од најбољих прича у збирци-4+. Прича се у доброј мери ослања на ратно наслеђе. Изванредна ствар је да је Милан, који по годинама хвала Богу није могао бити учесник ратова на овим просторима нити директно памтити оне најстрашније ратне и послератне године, написао одличну причу користећи управо тему ратног наслеђа, и то је свакако велики плус за њега као аутора. Овде опет за разлику од Тела наших спаситеља, где поигравање са симболима и веровањима итекако има смисла, лично бих волео да је изостављено оно онанисање демона/створења, не због тога што сам ја сад неки чистунац да ми то смета у тексту, него ми је некако нарушило магију приче и магију тренутка, али без обзира, сјајна прича. Ту су још три приче-Шапат сувих усана, Пустите нас да умремо и Јестивост душе. Далеко да су од лоших-испред су многих домаћих прича фантастике, али, по мом мишљењу, нису на нивоу претходних пет прича (оценио би их са јаком тројком). Некако ми немају ту атмосферу, мисаоне процесе, стил и језу и сновитост коју имају остале приче, негде ми је мало сметао можда донекле китњаст стил, негде ми тема није била толико блиска или интересантна, једноставно нешто су ми испод нивоа осталих пет прича.

Миланов хорор је мрачан, без улепшавања; нема наде, среће, катарзе, праштања. Не очекујте никакве хепиенде. Али очекујте квалитетно написано штиво. Ово је једна од најбољих првих књига домаћег хорора и фантастике коју сам прочитао-мислим на ауторске првенце. Милан има изграђен стил, зна шта хоће да каже и како, како да постигне праву атносферу језиве приче. Наравно, има ту детаља и финеса на којима треба порадити, избећи сувишно и непотребно, уједначити квалитет прича ( за збирку је то јако битно, и сам сам у своју прву збирку мека срца ставио неке приче које нису требале да се нађу у њој). Али све су то ствари на којима ће сигуран сам, аутор порадити у будућности. У сваком случају добили смо врло квалитетну збирку, и квалитетног младог аутора од кога у будућности много очекујем.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: