детаљ слике: КРК Арт дизајн

ИТАКА СРЂАНА МАЛЕШЕВИЋА

Проф. др Слађана Миленковић

Срђан Малешевић песник је Срема, равнице, песник рата и мира, љубави, сете. Његови стихови припадају литератури младих,утемељеној у позицији оспоравања немогућности да се нешто промени у свету, а опет с друге стране у резигнацији над ратом који нас је, и у двадесетом веку, снашао. Своју збирку  „Одлазак са Итаке“ гради на супротностима, на контрасту, супротстављеним мотивима и песничкој форми, негује слободан и везан стих. Он комбинује два мотивска тока, један је ток у којемкомбинује историјско време као категорију, прилазећи му из позиције истраживача, кад му фотографија или прича о прецима постају основа за песму, некад пева о догађајима који су веродостојни, а понекад се намеће један велики оквир и песма као једина могућа истина.Оба тока, само су припрема за одавање дубоке поште прецима, коју он осећа усуштини свог бића.

Обновом ја субјекта у својој поезији, Малешевић сматра даиндивидуа треба да се ангажује и на обнови властитог етоса. Све почиње однарода, у појединим песмама залаже се за активан, ангажован приступ реалности уз уверење да песма може да промени постојеће друштвено стање, а у другим сасвим супротно, износи сасвим другачију идеју да се обновом књижевне форме већ мења све, да се превасходно уметничким средствима показује став и позива на промену, јер унутар уметности и не сме бити никаквог пропагирања идеја. Он није исцрпео тај квантум формалних иновација за које је као поета способан, већ је апсолвирао већину карактеристичних мотива, па чак и рат у својој збирци „Одлазак са Итаке“ наговештавајући писца великог формата.

Овом писцу је стало до садржаја али и облика. У том смислу, он настоји да продре до суштине ствари, што се  постиже процесима апстраховања, и свођењем на битне елементе свести, који се, потом, слободном игром стихова прерађују и комбинују у уметниковом уму, настојећи да добију праву форму или облик. Смисао тог дубинског продора  јесте у томе да се песник стопи са вечношћу, али на основу властитог, непоновљивог егзистенцијалног доживљаја реалности.

Његова исходишта лирике налазе се у различитим појавама као што су сликарство Саве Шумановића, реторичка сликовност барока, романтичарска гротеска, естетика ружног коју заступа Бодлер, Рембоовапоезија, поезија у прози или дуг стих Волта Витмена, реторичка метафорика, експресионистичка лирика, тананост Мирослава Антића. Војводину, Срем, оранице, њиву родну Малешевић посматра суптилно, а Париз и улице светских метропола схвата као извор пропасти великана, те градове тематизује као извор конфликтне, подвојене унутрашње бробе уметника. Уњеговим песмама може се пронаћи истинакао нешто сасвим друго од онога што се види на површини утисака јер истина једалеко од свихпретходних сазнања. Он је у стиховима створио стварност, његове песме су продукт доживљаја, визије, он обликује, трага.

            Поезија сублимира Малешевићев егзистенцијални положај који се не своди уопште на личне, интимне проблеме, већ на питања његовог колективног, културног, али и метафизичког посланства. Етичка димензија поезије огледа се, у пророчкој и визионарској објави истине о свету. С једне стране, јавља се тежња за интеграцијом субјекта у моралном, психолошком, осцијалном и егзистенцијалном смислу, док је с  друге стране присутан позив за самодеструкцијом и деперсонализацијом у име колективне, есхатолошке утопије братства свих људи. Отуд се излаз из унутарње подвојености реализује повлачењем у себе, отуђењем и самоотуђењем, упереним против друштвене извитоперености.

            Лирски топос самоће, потом топоси: привид и суштина,телесно/духовноформирају ауторов поглед на свет и доводе до расцепа унутар субјекта без наде да ће наћи своје метафизичко уточиште.То уједно имплицира и разлику између привида и суштине, апсолутног и релативног принципа. Понекад у виду крика, екстазетематизације еротског искуства открива се специфично подручје погледа на свет, реч је о антиномији телесно/духовно, односно мушко/женско.

            Прича о поезији Срђана Малешевића не би била потпуна без указивања на синкретички карактер његове поетике јер постоји снажна веза између између литературе, с једне стране исликарства с друге. Поред тога што тематизује Саву Шумановића, Шиђанина, попут њега самог, боје играју битну улогу у тим песамама. Топос визуелизације боја, синестезијски је повезан стихом. Стога и његове песме у ритму и структури осцилују између два типа књижевне структуре, између традиционалног и модерног, односно авангардног. Код њега се може уочити тежња ка очувању традиционалног модела односа између субјекта и реалности, истовремено, као контраст и тежња да се тај модел мање или више радикално  напусти.У том смислу, у његовој лирици се уочавају различити типови поетске структуре, попут хармоничне форме сонета и различитих облика везаног стиха, преко различитих облика полиметријског и слободног стиха којима се већ нарушава традиционална лирска структура.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: