детаљ слике: КРК Арт дизајн

Трећи дио фељтона о Сави Мркаљу можете прочитати ОВДјЕ

IV дио

НЕОБЈАВЉЕНЕ ПЕСМЕ САВЕ МРКАЉА

Обилазећи Саву Мркаља у бечкој душевној болници Вук је од њега, најкасније 1833,1) добио на чување малу свеску стихова.2) Одатле је штампан само сонет Мушицком и превод једне Хорацијеве оде. Десет песама остало је у рукопису. Њима се удваја досад познато Мркаљево наслеђе у стиху, а српска књижевност пре Бранка Радичевића обогаћује лириком од вредности. Приближно доба настанка збирке може се одредити са великом поузданошћу.

Песма бр.2 написана је када су Земунци „довршивали (...) нова школска зданија"; то је било 1822.3)

Песма бр. 7 састављена је после трагичног доспећа у „горњокарловачку боловаоницу"; дакле негде 1825, 1826 или 18274) године.

Сонет Мушицком (бр. 8) датиран је, и то „месеца јунија 1828".5) Песме бр. 10 и 11 свакако се односе на Нову годину 1829. Малена збирка сређена је — види се — хроно-лошки. Она обухвата песме створене у размаку између 1822 и 1829, отприлике. „Још знам, али не могу више писати", додао је Мркаљ на крају; он је, према томе, неке стихове однео незабележене у гроб. Песме у рукопису половином су изворне, а половином преведене.

Од изворних је најзанимљивија бр.7, са натписом „Састављено кад у горњокарловачку боловаоницу доспедох побеђен и остављен од свега света". Знамо њену најближу предисторију. Ранивши у тренутку мрачне свести некога учитеља цртања, Мркаљ је био затворен.Тукли су га „за непокорност његову", оковали „у тешко гвожђе" и затим стрпали у болницу.6) Знамо и даљу предисторију песме.

То је цео несрећников живот — батргање једног изузетног духа у ниској средини која му је усадила и немир и раздраженост и манију гоњења. Песма није само потресно људско сведочанство: Мркаљ је овде достигао и свој уметнички врхунац. Кроз необично гипке стихове, претежно десетерце, саопштио је он своје последње искуство. Живот не чине клетим стихије и звери у природи — човек је човеку већа страва. То је закључак Мркаљев.

Човек, страва човеку ах! већа,

 Гони правду, што је свију срећа,

 Гони мир из света сав.

 Вук не лови реч ни веру своју;

 Топ и картач не привезу к боју

 Анаконда, рис и лав.

И у осталим изворним песмама садржи се грађа за живот нашег песника: стрепња од љубави „лудо несташне (...) девојке" (бр. 6); радост што се у месту где је боравио7) зида нова школа —- сонет беспрекоран и као мисаона и као метричка целина (бр. 2); новогодишња честитка Мушицком са прикривеном (а узалудном) надом да ће му се тек постављени владика наћи у невољи (бр. 10); сонет жени горњо- карловачког пароха8) која је жалила његов удес (бр. 11). На гдекоји неразговетни стих двеју последњих песама пала је тренутна тама Мркаљеве свести. Преведене песме одликују се великом разноликошћу. Ту је петнаести псалам Давидов (бр. 1); одломак из једне италијанске драме о „прекрасноме Јосифу" (бр. 3, — није ни Метастазијева ни Зенова); „Дитирамб" Евалда Кристијана Клајста (бр. 4); „Лептирак" Георга Кристијана Рафа (бр. 5); и Хорацијева ода Елију Ламији (бр. 9). Мркаљ је верно и утанчано преносио изворник. Рафовог „Лептирка" сачувао је такорећи у целини укључујући чак и број слогова и дво-струки слик.9) Како је исту песму нагрдио Јоаким Вујић својим рђавим преводом!10) Или други пример. Хорацијеву оду Ламији Мркаљ је дубље осетио него ли Лукијан Мушицки,11) него ли Јован Хаџић12) и него ли Стефан Лазић;13) од ова четири преноса на наш језик његов је најбољи. Треба напоменути да Мркаљеви преводи нису настајали случајно. Био је свакад и унутарњи разлог. Псалам Давидов садржавао је мисао (по Даничићу): „ко не опада језиком својим, не чини другоме зла, и не ружи ближњега својега". Италијански стихови привукли су песника зато што су славили паганску „пресветлу веселост", која је одагнана са земље да би је заменио Бол невољни чарне жучи. У „Дитирамбу" Евалда Кристијана Клајста14) величала се „искра винска"; судећи по песми „Старац" — која је ушла у антологију Младена Лесковца15) — Мркаљу није била туђа „лозна кап". Рекли бисмо да је Вујићева нагрда од „Лептирка" побудила песника да исправи неправду према Рафу. И најзад, Хорацијеви стихови Елију Ламији одговарали су донекле Мркаљевом случају: као што је римски лиричар удешавао струне за пријатеља у кога је тражио (и нашао) склониште, тако је српски лиричар призивао вилу за песму Лукијану Мушицком у кога је молио (али — не знамо зашто — није добио) прибежиште мира. Нештампану збирку објављујемо у наставку, новим правописом; унели смо и „х", које песник није употребљавао.

1.

Псалом 14

Ко стоји, творче мој, у твоме двору?

 Ко л‘ сели там' у твоју свету гору?

 Ко ходи чист и делат‘ правду скор;

 Ком истинит свак срца изговор.

 Чиј' Језик вешт — не ласти ни у чему,

 Ко пакосги не плете искрењему,

 Ни допосе на тућу пгрима чест.

 Пред њиме ништа је тко лукав јест;

 Преславан пак ко с' живог бога боји.

 Закуне ли с', код клетве он опстоји.

 Он не меће на вишак сребра свог,

 Нит' мита узимље на недужног.

 Ко твори то, прекретње руше л' тог?

2

Земунцима када су довршивали славно уздигнута нова школска зданија

Глас древни, у дне ком се не верује наше,

 Да Орфеј на Исменским бреговима

 Чињаше звер и камен словеснима,

 Атине оштроумне басна бјаше.

 Ал', о Земунци, ово дело ваше,

 Гле, исте басне чини истинскима!.

 Ко доће амо к Истра бреговима

 Имаде видит' што не вероваше.

 Сад ваши труди ето ће отворит'

 Где рачитељи могу настојећи

 Одметат' зверство, нарав злу покорит.

 Камења ето, од ког ће потећи

 Вам дуга слава; Јер ће то говорит'

 Земуна док је; што ће пак све рећи!

3

Песма из талијанске комедије (игроказ?) о прекрасноле Јосифу(пу?)

Ти си кћи безазлсности,

 О пгресветла веселости!

 Љубав добри богови су;

 Али бољма нег' ти нису.

 У ком су ти срцу двори

 Љута скорбца то не мори;

 Оно туте не чувствује,

 С тобом срећа у њему је.

 Срце, ког си владалица,

 Лагано је кано птица!

 Где не седиш ти, премила,

 Што ти ниси готовила,

 Никакове нема сласти,

 Ни у песмах, ни у части.

 Златног века изабрани

 Што су били сретни дани?

 Били јесу то предраго,

 Што ти људма дајеш благо.

 Тад пастири с пастиркама

 Ходајући по пашама

 Задовољством својим бише

 Што ни цари нису више;

 Док не доће да нас мучи

 Бол невољни чарне жучи.

 Та кад просу јед у груди

 Код гдекоЈих само људи,

 Ишчезну ах! срећа свака

 Као муња из облака.

 Пак божества твојег слави

 Олтар Египт не постави,

 Где се носе части вруће

 Боговима на тисуће!

 Ал' сад одлакшицу само

 Дај у царска недра тамо,

 И пун Египт има бити

 Храма твојих поносити.

4

Код чаша пуних весеља

 (Слободно по Клајсту)

Живи, брате! — шта ћеш друго?

 Сваки оде час;

 Нит' ће искра винска дуго

 Грејат' овде нас.

 Нек' од тебе лекар бега!

 Смрт нас вреба тек

 Кад код пића жабијега

 Свој трошимо век.

 Бујни Лозић разбибрига

 Здраву даје кров;

 Не шали се, него пиј га,

 Снагом да си нов!

 Тако! — ал' још једну хоћеш!

 Ниси л' радостан?

 К љубави сад готов поћ'ћеш,

 Где је сластан и сан.

5

Рафов „Лептирак"

Једном бијаше лепа твар,

 Кад мотриш крој и маст:

 До два три само часа стар

 Лептирак шаренкаст;

 По двојим' крил'ма широким

 Сад модар, црвен сад,

 И рубљен златом гиздавим,

 Чим трепта сваком тад.

 По ружама он леће там'

 И, као што је глас,

 Глед', леп сам! проговори сам,

 Зар нисам леп код вас?

• Госп. је Вујић тога истога „Лептирка" превео преводећи Рафово „Јестествословије".

6

Блажење лудо несташне, досадне, и најпосле бесне девојке

Ти крадом љубиш мене!

 Од љубавице твоје

 Све стрепи срце моје

 Брез надежде за нас.

 Те очи, лишца мене,

 Нек' јада не зададу!

 Да стар те љубим младу,

 Нек' пак поживи глас!

7

Састаољено кад у горњокарловачку боловаоницу доспедох побеђен и остављен од свега света

 Јао! Јао! Јао триста пута!

 Пала наи је, пала коцка љута;

 Море зала ов је свет!

 Лед и ватра, зрак', и гром, и вода,

 Звери, змије, гад од разна рода,

 Често век нам чине клет!

 Зло је мучно садашње поднети,

 Зло нас бивше пече у памети,

 Будуће већ једе нас.

 Дневне туге раћају сне худне,

 А сни ноћни растуже нас будне.

 Јесмо л' без зла који час?

 Човек, страва човеку ах! већа,

 Гони правду, што је свију срећа,

 Гони мир из света сав.

 Вук не ломи реч ни веру своју;

 Топ и картач не привезу к боју

 Анаконда, рис и лав.

• „Зрак" значи у Хрватској „воздух" (Луфт).

 • Треба ли нам слога?

8

Преславну и млогопожељену архипастиру, када се приближаваше к епархији својој путујући из Доњих Карловаца

(Штампано у „Голубици", И, 1839, стр. 145—146, под насловом

„Сонет или сагласица").16)

16) Текстови се нешто мало разликују. Стихови 3—6 гласе у рукопису:

Нек' Твој нам свет буде сад у помоћи,

 О Сунце, о Овчару свеизбрани!

 Кроза Те свети Србима су дани:

 Сви гледе свезу; не сме вук ни доћи.

У „Голубици":

Нек' ТвоЈ нам буде свет сад у помоћи,

 О Сунце, о Мушицки свеизбрани!

 Кроз Тебе светли Србима су дани:

 Сви гледе сојуз; не сме вук ни доћи.

Стихови 12—13, у рукопису:

Зато је жећца к дивној пламенита

 У млого душа путних; но без среће.

У „Голубици":

Због шта је жешћа к дивној пламенита

 У млого душа путних; ал' без среће.

9

Флакова 26. ода у књ. И

Муса умилник, јаде и страхове

 Бацам нек' носе ветрови несташни

 У море там' Критско; тко с боји

 Ледених страна под Арктом краља

 Што Тиридат сав стрепи, ја главу си

 Не трем. Ој, која целовне кладенце*

 Љубиш, виј цвет на сунцу што је,

 Венац о виј Ламији ти моме,

 Пимплејо слатка! без тебе моје све

 Почести залуд! Њега је жицама

 Новим, лесвијском њега лиром

 Теби са сестрама славити ред**.

* Као: А моја би мајка јутрошницу пила,јутрос донесену,итд

 ** Мера за коју српски језик није скројен.

10

Мадрпигал за Нову годину

Чак с Капеле ти, вило,

 Кад реже оштра стужа?--

 Ал' бесмртну мал' арфу ја не појем,

 Ни митру горду придобитком чести,

 Ни главу златна Мулса.

 Узлетив к небу, избирај са знојем,

 Желећи песму искану извести.

 К том спора, иди прести;

 А немо реци: Десница Ти света!

 Свог Шедијуса љуби млога љета!

11

Млогопошт. Госп. Намесн. Јелени Дијаковић за Нову годину

Јутрос ми рече вила посестрима:

 „Жедниш ли, Сако, сам себека знати:

 То немој све код својих брига стати;

 : Прематрај ход и тућим пословима!

 Жедниш ли знати радо л' госта прима —

 - И што замучи пријан док те прати:

 У своја недра озбиљски се хвати;

 Ту кључ имадеш груд'ма дволичнима.

 Сагревају сва срца исто семе!

 Мухамедском смрт стрела моја плећу!

 Сад збогом! Гледе слатке сестрице ме."

 То нек' је тако: сумљати се нећу

 Да ти, о Умна, све ме жалиш време;^

 Јер здравље желим Ти, дуг век и срећу.

12

Кв- Хорац Флак на Торквата (књ. ИВ, о. 7)

(Штампано у „Голубици", И, 1839, стр. 228—231, под насловом

„Ода из К. 'Орација Флака, књ. ИВ, З")17)

* Још знам, али не могу више писати.

НЗ

У 2. „Глас древни---" јест Хиперметер

Сад бјаше, а сад бијаше може се песмотворцу опростити. Тако

и кров уместо крв. У Хорацу имаде подобних тима начина певати

доста.

********

17) Разлике текстова јесу следеће:

Осим тога, рукопис не садржи опширан коментар уз песму штампан у „Голубици".

У 8. јест Анспиелунг на Глас народољупца; а у 10. на 2 друге оде:

у оди на професора Шафарика 18) вели г. Мушицки да га је Шедијус учинио поетом; а једну оду у Летопису почиње речима: „Деснице моја".19)

Кад би се ту што достојно штампе нашло, требало би моју ортографију, која ништа не ваља, изменити.

„Љут је одмаглио строги господар снег", уместо „побегао", неће може бити у таковој оди злочесто бити речено.

Познато је да је грчки песмотворски језик сасвим разлучен од говорнога грчкога језика; то јест: Грци два језика имају, један говорни, а други песмотворски. Друго су опет наречија. Немецки

језик мало згоља песмотворских речи имаде, као н.пр. Ленз. Више их је, како ми се чини, у српскоме језику. Ја кад певам, не само сремачки, колико знам, певам, него и е у „Сербин" и т. д. не изостављам. Француз никада не изоставља е у Је воус ремерцие (ремрси), итд.

Владан Недић

1) То године Мркаљ је умро у болници (Младен Лесковац, Неколико полатака за биографију Саве Мркаља, Научни зборник Матице

 српске, Серија друштвених наука, 1, 1950, стр. 138)

 2) Архив Српске академиЈе наука, бр. 9177.

 3) Д-р Петар Ст. Марковић, Земун од наЈстариЈи времена па до данас, Земун,1896, стр. 112.

 4) Вукова преписка, ИВ, Београд, 1909, стр. 313, 332.

 5) Голубица, И, 1839, стр. 145.

 6) Вукова преписка, ИВ, стр. 312—313, 332.

 7) Лазар Ћелап, Један детаљ из живота Саве Мркаља, Летопис Матице српске, 1955, кн>. 376, св. 4, стр. 440—441.

 8) Вукова преписка, ИВ, стр. 340: „у Карловцу (...) парох и иамјестник Јоан Дијаковић (...).

 9) Као пример, наводимо прву строфу:

Ес wар еин Махл еин хüбсцхес Динг / Вон Фарбен унд Гесталт / Еин клеинер бунтер Сцхметтерлинг /Ерст wениг Стунден алт.

 (Георг Цхристиан Рафф, Натургесцхицхте фüр Киндер, 6 Ауфл.Wиен 1799, 8. 160.)

Једном бијаше лепа твар, 

 Кад мотриш крој и маст:

 До два три само часа стар

 Лептирак шаренкаст.

10)Естествослов їе (...) списанно (...) Ге ѡргїемъ Хрїстїаномъ Раффомъ, преведено Иѡакїмомъ Вуичемъ,въ Будинѣ градѣ,1809,стр.242

11) Лукиана Мушицкогъ Стихотворения кнь ИИИ (славенска), у Новомъ Саду, 1844, стр.157-158

12)Сербска лѣтописъ, 1826. Ч.4, стр.74

13)Песме Хорациа,превео Стефанъ Лазићъ у Будиму, 1862, стр.35

14)Еwалд Цхристиан вон Клеист, Дие сäммтлицхен Wерке И Тхеил,Wиен1789, С.41

15)Младен Лесковац, Антологија старије српске поезије, (Нови Сад), 1953,стр.93

ИЗВОР: ЗАПАДНИ СРБИ

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: