детаљ слике: КРК Арт дизајн, ilij@saula.art

Парадокс, смејурија и трагично ругање

     Јака светлост сијалице исијавала је мрак из пода. Стојећи чврсто и усправно, В. је спавао. Немирним сном је додиривао обе стране ваздуха који је кружио око њега. Са десне стране, лице му је нажуљао грумен каменог ваздуха и терао га да изабере леву страну мекшег сневања. Откинуо би делић сна додирујући меки јастук струјања летње ноћи. Али, уживање у сну гонило је немир да промени страну.

      Одморан и наспаван, гмизао је као змија. Блатом је умивао лице и са осмехом уживао у изразу сопствености. Рам огледала враћао је назад осмех, прелеп осмех разбијених комада цигли. Старе, подеране патике навукао је на руке и потрчао клизећи низ степениште. Бара је испуштала прве јутарње зраке, а босе ноге ходале су по сунцу. Ретки пролазници су споро јурили ка јутарњем мраку, клизили су кроз летњи снег и... Злобни би нагазили његове прсте уживајући у јауку. Ритуал среће за крај дана који се будио.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: