О ПОЧИВШИМ
Волим да се сјећам људи које сам познавао и који су оставили трага у мени. Пун их је мој булевар. Сретан сам кад имам с ким да подијелим причу о њима. Знам да живе. Надам се да ћу и сâм поживјети тим обликом живота. Можда ме се тад неко сјети или ме препозна на булевару својих мисли.
Сва љепота је у оку посматрача, тако је и тај свијет наших мисли сав у нама. Нема он неки одређени поредак као овај свијет. У њему можете да скочите са звијезде на звијезду и да вас срећа у васиону вине, да будете дубљи од мора и виши од планине.
Немојте жалити за онима који су отишли. Радујте им се! Они не воле да за њима жалимо. Сви вољени, који су отишли, знају за нас и нашу љубав према њима, али другачије примају и осјећају наше поруке. Нисмо више на истим вибрацијама, али можемо их успоставити у неким посебним условима нашег духа, у прикрајку (не)свијести, на рубу ума, у предјелу сна, ризници успомена. Ако почивше пустимо да тако живе у нама, можемо много да научимо. То знање се не може уновчити нити пренијети на неког другог, већ се догађа само ономе ко успије да их насели у себе. Зато тај свијет почивших треба прихватити и не просипати мисао о њему. Понекад, кад свијест искочи из трачница, тад засвијетли заумни булевар који се не може прећутати.
„Не вреди плакати “, то ми је покојни брат рекао у сну и савјетовао да му никад не идем на гроб, да му цвијеће не доносим, већ да ће он долазити код мене. И био је од ријечи. Лијепо смо се у сновима дружили. Онда ми је одједном почео спомињати свој одлазак. Није ме изненадио. Лијепо ме је припремао и потанко ми објашњавао због чега одлази и да се више никада нећемо видјети. Тако је и било. Мени не преостаје ништа друго него да вјерујем у све оно што ми је рекао, оних ноћи у мојим сновима.
