детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЛЕО БУТНАРУ И СКАДАРЛИЈА    

(Лео Бутнару„Panta rei – Скадaрлија траје”, двојезично на српском и румунскомпреводилац Јоан Баба, ИЕ „Sirm“ Сремска Митровица, 2019)

Проф. др Слађана Миленковић

            Збирка песама „Panta rei – Скадaрлија траје”, објављена је двојезично на српском и румунском, а песме је на српски језик превео познати песник Јоан Баба који живи и ради у Србији. Лео Бутнару се убраја међу најзначајније савремене румунске песнике, номинован је за Нобелову награду у име Удружења књижевника Молдавије. У овој књизи опевани су утисци понети са Скадарлије, уз помињање и његових сународника који су такође провели неко време ту, Станеску, Дора, Думбравеану, Думитреску и други. 

Аутор Лео Бутнару збирку базира на Хераклитовом принципу„o томе да све тече / И ништа не остаје непромењено“ каже и да „Све пролази, а Скадaрлија траје“, што је и наслов његове збирке песама. Скадарлија као место окупљања боема представља вечиту инспирацију за ствароце, уметнике у разим областима, од сликарства до музике и књижевности. У кафанама Скадарлије своје стихове писали су и говорили песници, а данас се окупљају ствараоци да промовишу своје стваралаштво и да поново пишу, певајући једну бескрајну песму о њој кроз време.

Песник је изабрао тему и њој посветио скоро целу збирку, повезујући Скадарлију са писцима, песмам других аутора, начином живота и мишљења. У Скадарлији и њеним кафанама бивстовали су: „Овде су боравили Станеску, Дора, Думбравеану, / Думитреску. Наравно, Сорин,“ каже аутор у песми која отвара збирку и закључује да песник бивствује у језику, у његовом сазвучју и значењу.

Баријера за разумевање стихова исписаних на другом језику превазилази се преводом, а добар превод песама представља препевавање. Управо један такав добар пример препревавања налазимо овде, у чему се мајсторски исказао Јон Баба, искусан и доказан преводилац и књижевник. Кажу да само песник, неко ко и сам пише може добро да преводи поезију, односно да препева песме, а то је овде случај.

Све пролази, као скадарлијска падина и дрворед, а остају само „Беле груди европљанки као шећерне репе“.  Надовезујући Скадарлију на европске шансоне Шарла Азнавура о боемији и на филмове Вудија Алена у читаоцима изазива осећај сете, док слушају „промукли реквијем“ боема. Спомиње кафане које постоје дуги низ година и симбол су боема, прошлости али и голица машту причом о „дамама с камелијама“ које га маме и такмиче се са стракникањама, „алпским плавушама“ и геј мушкарцима. Лео Бутнару слика стиховима неку модерну Скадарлију оснечне у тек сетом прошлих дана. „Љубав је капљица коју небеса кануше у блато живота да му засладе горкост“ рекао је Пушкин и то знају посетиоци овог култног и много пута опеваног места. Песник шаље поруке да постоји само један живот и да сви судбину стварамо совјим одлукама, позивајући љуе да буду срећни, да певају и уживају. На „српском Монмартру“ све је мање боемије, ту су и савремене дискотеке, зато он слика и „друге београдске портрете“ одгађајући још мало незибежно „самоубиство дана“.

Језик којим пише је говорни, свакодневни, близак обичном читаоцу и широком читалачком кругу. Стихови су махом слободни, али аутор мења своју мелодију, како га понесу осећања и понекад је присутна и рима.

Има стихова коју су у сагласју са мислима Владана Деснице да нема места журби. „Научио сам да је свака журба узалудна и сваки немир јалов, свеједно се дочека све, свеједно се открије смисао или бесмисамо свега. Двеједно човек обиђе читав свој круг. Па зашто онда толика журба?“ Код Леа Бутнара се никуда не жури, тежи се томе да ноћ, бомекса ноћ што дуже траје и да се стигови нижу од вајкада исто и данас и сутра носећи дух боемије изнад скадарлијске падине да се не разбије по калдрми заборава.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: