|
|
|
 | Владимир Радовановић | |
| |
детаљ слике: Салвадор Дали, слика Слонови, настала из сна
Исповест празних сећања Стаза се назире, поглед је све краћи и кораци су несигурнији. Све ближи је тренутак. Знам то, није ми потребан оловни поглед у јутру, док посматрам лице. Није ми потребно да, када угледам издужене линије, схватим. Све теже ми падају бекства, умор ме сустиже и сан ми је варљив, савлада ме брзо и још брже ме разбуди. Држи ме предуго између таме и буђења дана. Пијанац закорачи у последњи стадијум када разговара са погледом кроз стакло магле у себи. А ја, ја сва празна сећања поређам и посматрам. Некада се брзо сакријем, некада „уживам“ у њима. Пружим руку да их додирнем, да кроз мене проструји све, али ничега нема. Рука додирује провидност, непостојање и мирис горчине. Не сећам се, сваки лик испари, нестане, као да није ни постојао. Тргнем се, не предајем се, са дна прашњавих кутија покушавам да покупим доказе постојања. Ништа. Празне су кутије, труле и нагризле. Склоним се, уплашен. Сакријем се у мртви угао простора и ћутим. Понекад заспим у неприродном положају и сањам. Они су остали - снови и све ближи поглед. Зид у сну, труо је и чини се да могу да га прескочим. И гвоздена врата су само привид. Благи додир и меки сан их обарају. И сурваће се низ степениште. Ходам, несигурно кроз лавиринт и само мирис је траг, чак је и мост у магли празан. Чекам, упоран сам. Сме ми се чини да се треће јутро рађа, али... Будим се. Додирујем прашњаво дно, тражим. Ничега!
|
