детаљ слике: КРК Арт дизајн

ТАКО ПОЧИЊЕ

Увијек тако почиње. Сузе ти отварају прва врата на уласку у овај свијет. Ниси тражио, ниси бирао, ни име, ни презиме, ни боју, ни вјеру, ни припадност некоме и нечему. Понудили су ти, прихватио си понуђено. Осуђен да живиш туђим избором и одлуком приморан си да направиш и оставиш траг иза себе. Не било какав, него онај што се памти и траје јер бити човјек је најтежи животни изазов.

Сједила је у самоћи своје сјене. Са недовршеним дјетињством и започетом младости Виолета је била пуштена међу људске звијери. Нећу те лагати, а и зашто би, нема веће звијери од хомо сапиенса коме је дато право да мисли и учини зло дијело. Пред спуштеном завјесом морала је подићи главу и кренути из почетка. Није лако оставити иза себе недовршену страницу, започети са нулом иза и испред себе, отићи у непознато, стати и погледати у своје уморно лице и рећи „од данас окрећеш нови лист“. Коме да каже како је заморила земља натопљена крвљу? Ко зна која је то покора навела ум да се људи међусобно мрзе, да брат на брат атакује са намјером да га повриједи до сржи, да се разбију заједнички гени који су им додјељени. Ко зна која је утвара ушла у тијело да људи не могу живјети у слози, да немају ништа за рећи, а да не им усне не просљеде метак спреман за починити гријех. И увијек лажна љубазност, плитка ријеч и огавна корист спремна за надмудривање и изазивање рата стоји и започиње уништавање топлог разговора који се из прикрајка смјешка, а већ је унапријед сахрањен мржњом. Остала је на прагу да брани своје знајући да тежи избор није могла направити. Са гађењем и оном безвриједном мишљу гледали су је као несхваћени промашај, као залуталог путника, као срамни чин представе која јој се одвијала иза леђа. Деградирала је измишљена лаж чије сјеме је сијала њена крв, њена скупина хромозома из фамилије које се стидјела. А онда као гром из ведра неба појавио се он, сачињен од проблема и погрешних кројева. У очима му је сијала опесивност, опијеност њеним бићем, као поремећени кодови, као погрешни бројеви за шифру усамљеног срца. Милан, кршни представник краја који им је заједнички, био је камених гена и нестрпљивог духа. Желећи све, сада и одмах, створио је непремостиву баријеру, преусмјерио је ток и ушће притоке приспајајући се ријеци као једином извору што животу даје удисаје. Љубав је била и остала полазна тачка пред којом су сви зарези падали на кољена.

„Не.“ Био је пречест одговор за ломљаву у његовим ушима парајући срце прецизним резовима. Устати након толико поплава и потопљених емоција била је одлика само храбрих. Помјешани осјећаји, погрешни спојеви, кратки удари харали су душама двоје који се погрешно воле. Шта би их могло спасити, подићи, вратити себи и извести из овог злобног свијета? Можда изненадни преокрет, промјењени глумци или само добронамјерна ријеч добронамјерног човјека. Њена самоћа је само бјекство пред налетом лажи и неправде коју је запамтила још док је била беба у кољевци. Његова самоћа је резултат лошог избора који га прати у стопу. И шта је то толико јако па не да животу да живи и да се радује?

Често би говорила: „Ја не знам више шта сам, одакле долазим ни куда идем, под чијом заставом химну могу да пјевам, под чије окриље могу да се сакријем. Са нејасноћом гледам оно што је било, неразумљиво ми је ово што бива и потпуно непојмљиво оно што ће бити. У мени струји нагон за праведношћу и чувањем поријекла које ми је дато. Између мојих снова плови жеља да истина обасја замагљене видове и погрешне предрасуде.“ С годинама све више се мијеша неразумност и отуђеност међу својима. Живота нема, а смрт долази преко реда.

Аплауз пред крај, пред срамни завршетак трагичне комедије. Виолета стрељана погледима окренула је леђа сузама накупљеним у угловима невиних очију. „Тако је најбоље“ са очигледном тугом Милан је најавио одлазак. Генетика је наставила да ратује јер психозе не можеш лијечити ако их не прихваћаш. Лудило без граница помјера иоанко већ напукло тло. Знам, увијек тако почиње, прва суза те обрадује, а потом све завршава ближе болу. У који оквир да ставиш слику промашених нада и уснуле среће? Није могуће да увенула поља неће опет у раскоши обасјати нове дане.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: