Не, ја ти нисам душманин али ни брат, Уствари, шта сам ја теби? Кућу сам ти сазидао, А ти, мене, разбрате - Србосјеком у незарасли врат. Не, ја нисам ово хтио да будем И твоје зло није пробудило зло у мени! Ми се још бројимо у људе Онај остатак народа Покошеног и слишћеног Са родног огњишта протјераног И до живота У бијелој књижици убиљеженог. Овај пут који "србовањем" зовеш То су стопе мученика Затвореника и паћеника Тај пут ми нисмо бирали Тај пут сте нам ви уцртали У крилу мајчином, бабиној кикљи, Шаторском крилу или под цирадом; К'о стоку, без крува и воде - прогнали! Ми нисмо пријатељи, ми нисмо род И док Бог држи небески свод И док Сунце мирно плови Од искришта до почивалишта Ти и ја смо један другом - нико и ништа! И овај зид између нас Који сеже до небеских двери - То је зид од лобања мојих праотаца Да дијели заувијек људе од звијери!
Немања Зивлак, с. р.® аугуст 2023.
Колона програних Срба из Републике Српске Крајине од стране хрватске војске и полиције аугуста 1995.
