|
|
|
 | Мирослава Милошевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
СОВА ПАМЕТНИЦА
Жалила се меди сова
да јој треба књига нова,
и небо јој светлост штеди,
месечева светлост бледи.
Ја бих нешто да прочитам,
па бих, медо, да те питам,
сваку ноћ ме муче бриге,
где да нађем добре књиге?
Никад ја не спавам ноћу,
ал не волим ни самоћу,
не бих хтела да те давим,
само да ти друштво правим.
Меда смеђи стално зева,
о крушкама ваздан пева,
тај највише воли крушке,
и лежање потрбушке.
Бежи сово, сад ће дан,
меду хвата зимски сан,
и нашла је ког да пита,
меда не зна ни да чита!
АВИОНЧИЋ
Има један авиончић,
и вози га плави слончић.
Авион је препун хране,
вози крушке и банане.
У њему је и грк Зорба,
стално му се једе чорба,
поред њега једна свиња,
пита да ли има диња.
Са њима је и жирафа,
стално јој се пије кафа,
у друштву је снажног лава,
појео је сто баклава.
Одмах изнад гмиже змија,
и сендвич јој баш не прија,
салама јој стомак трује,
зато стално подригује.
Меда лежи потрбушке,
појео је баш све крушке,
и сад радознало гледа,
да пронађе мало меда.
Возила се с њим и кока,
пијуцкала пуно сока,
са њом седи један фазан,
попио је воде казан.
Иза седи једно маче,
смазало је све колаче.
Куца једе пуно лука,
па му је због тога мука.
Поука је ове песме
да се много јести не сме,
и на време бар одоли,
јер ће стомак баш да боли!
ДА ПОРАСТЕМ САЧЕКАЋУ
Стално за мном иде мама,
каже:”Беба не сме сама”.А ја стварно и сам могу,
имам ноге, хвала Богу.
Ја одавно и сам ходам,
не дам руку да се водам,
и то нико баш не схвата,
па чак ни мој мали бата.
Сви ме надзиру и прате,
и никако то да схвате....
Да ја можда јесам мали,
али сам враголан прави.
Попут метка брзо јурим,
да одрастем и не журим.
Само тражим мало игре,
па појурим попут чигре....
Али за мном крене тата,
па онда и мама, бата...
Мора да се пази беба,
још сам мали, тако треба.
И ја онда, куд ћу, шта ћу...
Да порастем сачекаћу!
|
