|
|
|
 | Илија Шаула | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн-ilij@saula.art
МЕЂУ НАМА СУ РИЈЕЧИ
Овај свијет је мали, а живот кратак да би човјек много постигао. Желим да вјерујем да постоји други свијет који је много већи и на којем је живот много, много дужи и гдје човјек може да надокнади све оно што му се учини да је пропустио. Међу нама су ријечи, али ријечи које смо ми претворили у бисере и дијаманте, ријечи које су врједније од нечијих живота. Хвала ти за сву љубав коју ми несебично поклањаш и доброту која из тебе зрачи попут Сунца, драга моја. Волим и ја тебе. Разговор је коријен наше љубави и блискости. Много тога ћемо заувијек памтити, као и пут који нас је довео до тога да имамо једно друго!
СУОЧИ СЕ САМА ЈОШ ВИШЕ СА СОБОМ
Ти ћеш знати да сам са тобом. Свака крајност ослобађа и обогаћује новим вриједностима. Одлично те познајем и разумијем! Неки ће изаћи из твог живота као да нису ни били ту и ожиљци које они нанесу врло брзо зарастају. Ти ниси особа која тапка у мјесту, твоји кораци су даљи од њихових и твоје мисли давно су превазишле њихове. Твој поглед није затрпан испред тебе. Примила си божанску свјетлост да би била лучоноша и твоја љубав је неограничена. Воли себе највише, у тој љубави ће се пронаћи сви они који је заслужују, драга моја! Љубав и пажња, коју поклањаш нама које неизмјерно волиш, долазе са планине љубави којом волиш себе. Та планина сачињена је од свих нас који те волимо.
ПА, ДОКЛЕ ВИШЕ?!
Пробудиш се у мени као Венера, осјећам твоје присуство, као да сам на линији са рајем. Хајде, дођи, ићи ћемо на сладолед и пићемо најхладније сокове у граду, а навече у твом омиљеном ресторану јести рибу и пити вино које ти обожаваш. Касније ћу те отпратити до врата твоје куће, још ћемо мало разговарати и онда ћу те на растанку пољубити у носић, пожељети лаку ноћ и отићи у мрак. Ко зна, можда ћеш опет пожељети да се сретнемо, можда ће други пут бити све другачије. Али, ако се након првог сусрета догоди и други и трећи и сваки сљедећи, почећемо да бринемо једно о другом. И тако, од сусрета до сусрета, ја бих те сваки пут на растанку пољубио у носић и отишао у мрак, а ти у своју собу. Почели бисмо се тражити у мислима и задржавати све дуже и дуже. Онда би ти једне вечери, док пада јака киша, пожељела да заноћим код тебе. Намјестила би ми собу и испратила до њених врата, те ноћи заједно бисмо сањали под истим кровом. Дан би освануо свјеж и ведар. Попили бисмо чај или кафу и ја бих отишао у свјетлост дана. Ех, онда би се догодио празник, Дан заљубљених, и ја бих ти донио цвијеће и једног малог плишаног меду са великим црвеним срцем. Те вечери бисмо пили вино и разговарали о свим нашим сусретима. Када бисмо изашли, ходали бисмо загрљени улицом, ја бих мирисао твоју косу и тако бих те отпратио до куће. Растанци би нам постајали све дужи а моја шапутања на твом увцету претварала би се у њежне и бешумне пољупце. Твоје руке би ми гријале врат, а уздахом би ми гријала душу. Мјесец би нам намјерно свијетлио изнад глава и сав у чуду питао се: ‒ Па, докле више?!
|
