детаљ слике: КРК Арт дизајн

МОЈА БРАЋА ДАВИД И ГОЛИЈАТ

(роман у наставцима, Владислав Радујковић, Књижевна радионица Кордун, 2014 - Графичар Ужице)

УВОД

Године 1997. путовали смо у Истамбул. Први излазак из Босне послије рата. И сви су се чудили: „У Турску?! Јесте ли нормални?“, или: „Још се није слегла прашина од рата, а ви бисте опет међу Турке!?“

Али Истамбул, Цариград, Контантинопољ, Визант... како год га назвао, он остаје „вјечни град“ – град чуда и изобиља. Тамо смо нашли све што смо тражили, па и много више. Свако је остварио своје очекивање. Група од четверо људи, потпуно раличитих у очекивањима, као четири стихије, четири вјетра која вијају на различите стране, тражила је различите ствари.

Ана је тражила различитост. Послије је говорила како нигдје на једном мјесту није сусрела толико различитих ствари, тако супротних, а тако једноставно повезаних. Да, то је „Стамбол на Босфору“ – једна од „Вавилонских тржница“ овога свијета. Овдје, као нигдје, понуда је одувијек успијевала да задовољи потражњу.

Саша је тражио мерак. Ех, гдје га тражити, ако не тамо гдје је и настао... Спој свих бивших времена, достигнућа и успјеха, на овом мјесту је добио нови смисао и ново име. Тешко је то превести на било који савремени језик и објаснити некоме ко није осјетио османлијски дух. Чак и на савременом турском та рјеч значи нешто друго. Нас је, ето, толико вијекова мучио и прогањао, али негдје у неком дијелу душе нашао је своје мјесто и постао дио свих нас од Балкана до Азербејџана.

Нада је тражила умјетност. Добро, јесте да из нашег угла све тамошње има приличну дозу кича, али то никако не умањује величину старог доброг Оријента. Оријентално шаренило и византијска одмјереност начинили су необичан спој, а бајковити пејзажи на прелазу два континента, уздигнути изнад свих времена и цивилизација, и даље чине сценографију за све непролазне ствари које нуди овај град. Ваљда га зато и зову „Вјечити“...

Ја сам тражио прошлост. Зато сам страшно био разочаран идејом да посјетимо модерни Истабул, јер тога има на сваком кораку. Оно због чега сам дошао, чекало ме је раширених руку. Археолошки музеј било је мјесто на којем сам се осјећао као код куће. Искрено, очекивао сам више Византије, артефакте старе престонице православног хришћанског свијета. Међутим, нашао сам их скривене и савршено уклопљене у ислам, стопљене до мјере непрепознатљивости. Ипак, између свих тих арабески, слојева малтера, арапских кука и верига, извиривао је понеки преживјели мозаик, откривајући дјелић величанствене цјелине која одавно више не постоји.

Јурећи с краја на крај, како бисмо за пет-шест дана видјели што више, Светој Софији – том чуду над чудима, посветисмо посебно мјесто и вријеме. Под невјероватном куполом овог светог мјеста сви смо нашли оно што смо тражили. Као да сам чуо оне чувене Јустинијанове ријечи: „Соломоне, побиједио сам те!“ За тим мислима одлутах у Стари Завјет. Ваљда тај спој свега различитог и другачијег, шареног - а опет једноставног, можда и због велике жртве поднесене за ово свето мјесто, утонуо сам у размишљање о Авраамовом наслијеђу. Стајавши крај оног октогона на којем су се крунисали византијски цареви, гледао сам кроз њега у прош-лост, као кроз онај калеидоскоп којег сам једном добио за рођендан. Чини ми се – шести...

Сво то шаренило и величина умори човјека. Сјели смо у неку кафаницу близу Свете Софије и варили утиске ћутке, без ријечи. Пили смо цијеђену поморанџу, слатку и црвену и не сјећам се да смо прозборили ни ријеч.

Однекуд изнад мене створи се онај лијепи, високи конобар са природним осмјехом, какав на Западу не може намјестити ни један пластични хирург, и упита на лошем енглеском: „From where are you?“. Завалио сам се у столици погледавши га изнад себе и рекох: „Босна“. Остали се загледаше у њега, очекујући каква ће бити реакција овог младића, а у ствари не знајући шта да очекују. Младић се уозбиљи и с невјерицом дода: „Muslims?”

“No, Christians” – одговорих као из топа.

А он настави на српском, са тешким шиптарс-ким акцентом: „О, Босна... Одмах сам видио да нисте мусљимани – ћим сте изашљи из Аја Софија и ћутите. Обићно Грци тако дођу и ћуту... Ваљда им жао што то више није црква. Аљи, није ни ђамија, па свима исто. Ајде, шта да вам донесем од мене, ја ћастим земљаке!“

Његов заразан осмјех као да је донио за сто прегршт свјеже балканске историје, мировних мисија и неуспјелих дипломатских експеримената „босанског“ рата, али и подршке из муке у далеком свијету и чудног споја свега што је само Балкан могао да изњедри. Посљедице рата у Босни и Херцеговини биле су још исувише свјеже. Наш страх да узмемо то пиће, плашећи се да нам нешто не сипа у њега, био је донекле оправдан, али он и без нашег одговора, одмах ту поред нас, исцједи још по један наранџин сок, као да је тиме хтио да каже: „Види, ништа осим чаше слатке поморанџе!“

„Ако тражите сувенири – настави као навијен – ено тамо, видиш, кад пођеш према Цистерна[i], има мој другар Ервин, само кажеш да те ја шаљем и добијеш добра цијена. Има свашта, има старе ствари, антика, сувенири, а добар ћовек, Турћин из Грћке. Зна босански, грћки, енгљески, њемаћки, таљијан-ски... Само кажеш – `друг од Есад из Санђак` и све добијеш за поља цијена.“

Прође ме језа кад чух „босански језик“ и „Санџак“, ал` шта да радиш: ово је последње мјесто и вријеме за доказивање језичке отимачине, правог назива Старе Рашке или исправљања „криве Дрине“.

Кад се мало окријеписмо, захвалисмо се веселом Есаду и кренусмо до тог Ервина да видимо шта има да нам понуди. Излог, или нешто што је требало да представља излог, био је облијепљен стотинама разгледница из цијелог свијета. Ваљда је то требало да буде знак доброг бизниса и задовољства интернационалних купаца који се задовољно јављају овом добродушном бркатом дебељку. Неугледна радњица у којој је много неповезаних ствари набацано на хрпама, нагурано у плетене корпе, висило са полица или лежало по поду – одушевила нас је могућношћу да слободно копамо по овом неисцрпном извору свега и свачега.

Била је то права слика онога о чему сам малоп-рије размишљао... Сва та атмосфера разбацивала је моје мисли по овом невјероватном граду, преплитала их са растрзаним емоцијама и сливала их у оно што су ме учили или увјеравали да треба да знам. Помислих да ћу испод неке од тих гомила свега и свачега пронаћи нешто заиста вриједно, неки одговор, знак или ко зна шта и бацих се на скенирање садржаја.

У мрачној унутрашњости, кад ми се очи мало привикнуше на таму, примјетих неколико старих икона, кандила, сломљених крстова, чак и један тешко оштећени Дискос[ii] из неких давних времена. „Византија!“ – помислих и зароних дубље у таму овог кутка. Знао сам да ме Ана посматра крајичком ока и размишља колико ћу новца овде да потрошим. Али сада, када сам упао у овај времеплов, више није било повратка назад. Испод гомиле папирних католичких икона и „духовног кича“ у облику сатова са „Исусовим срцем“ који свијетле у дугиним бојама, појавише се неке старе књиге. Те прашњаве књиге, из неких давних прошлих времена, неуредно набацане једне преко других, изгледале су као „сметљиште историје“. Да, заиста, историју треба добро познавати и вољети како би се у овом брлогу нашао неки смисао и љепота.

Прва књига коју отворих била је стара неколико вијекова. „Бинго!“ – помислих чим је узех у руку. Био је то мали „кодекс“ од коже са пергамен-тним страницама, исписаним на грчком језику у старом маниру, са по два ступца на страници без размака између ријечи.Кодекси су биле прве књиге, прављене од посебно углачане коже зване пергамент, на којој се писало мастилом од чађи. Омот ове књижице направљен је од дрвених плочица пресвучених кожом, али која се већ с великом муком држала на окупу. Спојена у duplices, тј. као двије књижице спојене у једну, а одвојене истим плочицама, одолијевала је зубу времена и неадекватним условима којима је била изложена у овој страћари, а прије тога ко зна гдје и ко зна од када. Тај duplices систем дао јој је продужену трајност коју, као једна, сигурно не би имала.

Други разлог њене трајности је формат. Била је то мала књижица која може лако да се држи у руци, тзв. pugillares, нешто као старовијековни „џепни“ формат.

Помислих како напокон имам прилику да искористим знање из старогрчког језика, предмета којег на Теолошком факултету нисам могао да смислим. Професор нас је гњавио језиком чију употребу нисам могао да схватим, јер је све што нам је требало давно већ било преведено. Увијек сам мислио да ријеч „кињити“ некога, „правити га незналицом“, долази од тог старогрчког „киини“ дијалекта. Али, ето, никад не знаш када знање може да затреба...

Странице су биле оштећене, али сам и након само летимичног погледа успио да препознам помињање манастира Свете Катерине на Синају, његове чувене библиотеке и неке давно изгубљене књиге, коју је писац тамо пронашао. На крају нечега што би требало да је увод, пронађох потпис „Андреја, грешног архиђакона велике јерусалимске цркве“, што ми се однекуд учини познатим. Тек много касније схватио сам да се ради о Св. Андреју Критском, најчувенијем хришћанском пјеснику (творцу „канона“, као форме у хришћанској пјесни-чкој умјетностии његовог чувеног канона који се чита у прва три дана Великог поста) и схватих да је он писац ове књиге. То значи да је она из краја 7. или почетка 8. вијека и да у рукама држим право благо!

Руке су ми се тресле од узбуђења, хладан зној кренуо је низ леђа и истовремено се у мени сударише двије мисли – од овог блага не смијем да се одвојим, јер сам пронашао нешто заиста велико, али и колико ће то да кошта, јер нисам баш био при великом новцу. Кроз главу су ми муњевито пролазиле разне комбинације, па чак и она грешна (Боже опрости!) да ову књижицу ставим у џеп и украдем је; али ту сам мисао брзо избацио из главе и помислио: „Нека буде воља Божија. Ако је она нашла мене, поред толиких људи који овуда свакодневно пролазе, онда Бог неће дозволити да се она врати у ову прашину!“

Док сам још размишљао о томе, до свијести ми дође дио разговора којег је моја дружина водила са власником радње. Цјењкали су се око неке старе зарђале наргиле, једне дрвене кутијице за накит са поломљеним седефним украсом на поклопцу и оштећене минијатурне турске сабље са филигранским балчаком. Ервин је био лијен за рачуницу, а и журило му се да затвори радњу, па је захтијевао да они све то купе заједно, а да се послије раскусурају између себе. Тражио је 70 америчких долара за све три ствари, уз oпаску: „Take it or leave it“, док су му они нудили 50, правдајући се да им то не одговара, јер на знају како да се послије разрачунају.

Већ је почео да попушта када сам им пришао, узео све три ствари, додао ову књижицу и рекао: „О.К., 70 with this!“ Сви су ме погледали, а ја сам у себи молио Бога да останем хладан и да ово прође. Он се већ машио руком за књигу, вјероватно да види шта је у њој, кад неки човјек са друге стране улице викну његово име и руком показа на сат, што је значило да пожури. Ервин одустаде од даљег цјенкања и одмахну руком: „О.К, give me seventy and good bye!”

II

Почетком 1998. године одлучили смо да се вратимо се за Београд. Већи дио рата у Босни живјели смо на релацији Бања Лука – Београд, обзиром да је Бања Лука била једини град у Босни у којем није било ратних дејстава. Навикли смо се на живот у том граду, вјерујући у боље дане. Но, како је град често остајао без електричне енергије, а настав-ак студија везивао ме је за редовно присуство настави, потреба нас је одвела у Београд. Послије-дипломске студије прилагодио сам овој књизи, покушавајући да је ставим у научни контекст прије него објелоданим њено постојање.

У то вријеме већ сам превео већи дио књиге, чувајући је од ловаца на антиквитете и трудећи се да не говорим много о њој. Уосталом, све до самог краја и сам сам сумњао у њену аутентичност. Трудио сам се да са професорима разговарам „изокола“, како не бих открио о чему се ради, док не будем сигуран да у рукама имам оригинално дјело. То је било и вријеме када су и зидови имали уши, па осим супруге и једног искреног пријатеља, никоме нисам открио своју тајну. У Београду је цвјетао криминал, а несигурност је постала начин живота, па је сасвим разумљиво зашто о књизи нисам говорио никоме, чак ни професорима. Мада, ни данас нисам сигуран да ли сам успио да ту тајну довољно сачувам од стручњака за Стари Завјет и „старог вука“ у дугогодишњем раду са студентима, човјека који ми је постао драг пријатељ.

Било је то и вријеме када сам тешком муком зарадио новац да купим свој први рачунар и да научим да се служим основним програмима, како бих сачувао рад на превођењу овог дјела.

Зимске дане с краја 1998. и почетка 1999. годи-не провели смо, углавном, у Бањој Луци. Прољеће нас је поново везало за Београд и наставак консул-тација са професорима. Преселили смо у изнајмљени стан на Ташмајдану, близу зграде државне телевизије.

Превод и последње провјере аутентичности књиге завршио сам у фебруару. Сада сам био већ потпуно сигуран у свој рад. Остало је пар провјера одређених детаља из књиге и планирано путовање у Израел за васкршње празнике. Васкрс је те године био 11. априла, тако да је план да кренемо на поклоничко путовање 27. марта у Пету недељу пос-та. У свој дневник, од 1. марта, написао сам: „Двого-дишњи рад на преводу и провјери аутентичности је завршен. Ако Бог да, припремамо се на хаџилук и, чим се вратимо и будем нашао податке који ме занимају, позваћу професора Милина и свечано му предати књигу и мој рад...“

Све је тих дана било у знаку прољећа, али ситуација у земљи није била ни мало весела. На Косову је током зиме 1998-99. настављено са сукобима између албанске ОВК и српске милиције. 15. јануара `99., у мјесту Рачак, српске снаге су кренуле у одмазду за напад ОВК. Лешеви који су снимљени камерама узети су за доказ о етничком чишћењу које спроводи Слободан Милошевић и НАТО је почео да звецка оружјем. На телевизији се појавио амерички амбасадор Вокер како „шета“ између унакажених тијела, тражећи војну интервенцију против Србије, која је већ најављена као „спремна“ негдје почетком фебруара. У исто вријеме нација се успављивала турбофок пјесмицама и блаженим осмјесима „српске левице“ која нас је убјеђивала како је немогуће да „на почетку 21. вијека једна европска и демократска земља, као што је Србија, буде бомбардована“. „Ма хајте, молим вас, шта вам пада на памет...“

Преговори у француском дворцу Шато де Рамбује, у току фебруара и марта, трајали су у недоглед и потпуно различите информације могле су да се чују и виде на различитим медијима. Као да су тамо биле неке различите конференције на којима су учествовали различити људи, па су једни говорили о „веома успјешним“, а други о „потпуно неуспјеш-ним“ преговорима. Средином марта ситуација је већ била веома затегнута и најаве бомбардовања почеле су да се схватају озбиљно.

У недељу 20. марта отишли смо у Бања Луку да на миру размислимо шта и како даље. Са собом сам носио књигу и дискете са преводом и анализом текста. Након три дана примили смо телефонски позив којим смо обавјештени да је пут за Израел отказан и да можемо преузети свој новац „који ће вам у потпуности бити враћен, јер је Председник Милошевић данас потписао забрану изласка из земље“. Тада ми је било најмање до новца, а још мање до Господина Председника... Сутрадан је почело бомбардовање Србије.

Надали смо се да ће сва та ујдурма трајати не-колико дана и да ће се све опет вратити у „нормалу“. Старији људи су говорили да то не може дуго да траје, јер ће „Американци схватити да су их Шиптари искористили“ и „да је права истина на на-шој страни“. Они који су вјеровали у Милошевића одушевљавали су се вијестима о срушеним летјели-цама НАТО пакта, нарочито када је оборен невид-љиви „стелт“. Читава еуфорија око „јуначког отпора највећој свјетској сили“ временом је сплас-нула, јер су Руси, од којих се очекивало некакво чудо, па чак и улазак у рат „за нашу ствар“, упорно ћутали и „гледали своја посла“. Чак су и Кинези, чија је амбасада погођена, млако реаговали.

А онда је, средином априла, настало затишје. Људи су вјеровали да се „Милосрдни Анђео“ замо-рио, истрошио и да само „реда ради“ баци понеку бомбу, чисто да „не призна пораз“. На телевизији је почело славље и све гласније понављање да „смо их изморили“. Повјеровали смо у ту „тишину“ и вратили се у Београд. Желио сам што прије да завршим свој рад, па макар и без оних топонима које сам хтио да провјерим на лицу мјеста. Опет је моја књига ишла за Београд, овај пут с надом да ће тамо наћи своје трајно мјесто у музеју СПЦ.

22. априла отишли смо на једну рођенданску прославу у насеље Карабурма. Намјеравали смо да се вратимо кући до 8 сати увече када би се, обично, огласила сирена за могући ваздушни напад, иако је већ неко вријеме нисмо чули или смо је, просто, игнорисали. Било нам је лијепо и весело, па смо одлучили да останемо до ујутро. Био је то први пут да сам се одвојио од моје књиге. Осјећао сам се као да сам оставио дијете само код куће...

23. априла, рано ујутро, од снажне детонације, буквално, пао сам с кревета. Пришао сам прозору, са којег сам могао да видим Маркову цркву и антене државне телевизије, иза којих је био наш стан. Из зграде телевизије дизао се велики дим.

Те ноћи је РТС, звана “ТВ Бастиља“, била уништена. Заједно с њом, у пламену је нестао и мој изнајмљени стан. И књига у њему...

ТЕКСТ НА ОМОТУ

Лист је оштећен, дио текста није читљив, недостаје почетак.

„...боравио сам у Константинопољу на Великом Сабору. Монотелитска јерес[iii] разједала је Цркву Божију и велика смутња увукла се у све хришћане. Богомвођени цар Константин, звани Погонат, сазва све Оце Цркве Христове да се окупе у Престоном  граду и разлуче јагањце од јаради...

(мрља преко текста, слиједи нечитљив дио реченице, а затим)

...да одсијеку рану од здравог тијела Христовог, које се зове Црква. Наш богољубазни Господин Теодор, најсветији патријарх Христо-апостолског града, желио је свим срцем да присуствује овом Сабору, али због сараценског зла, плашио се да напусти Јерусалим, мислећи да – ако оде, неће се вратити. Враг не мирује и ко зна шта би се десило са стадом док је пастир одсутан. И овако је зло велико, и овако многа крв браће и сестара Христових вапије са земље на небо, али док је Отац наш Теодор са нама, док нас тјеши и подиже, муке се лакше подносе. Зато он не оде на Сабор него посла мене грешног и понизног архиђакона, као своје око и ухо, као своју десницу руку.

Враћајући се из Константинопоља, журих да сједнем у лађу и отпловим за Јерусалим. Али црне вијести дођоше из Јерусалима и многи бродови се вратише. Многу крв светих мученика пролише безбожни Сарацени и неке бродове потопише. Не желећи да чекам, сједох на једну лађу која је ишла за Египат, те намјеравах да копненим путем, с југа, до-ђем до Јерусалима. С Божијом помоћу, добар вјетар нас је водио и добро и брзо стигосмо у Египат. Чим се искрцасмо из брода, отидох на планину Синај, у манастир свете Катерине, јер ми одавно срце жуђаше да обиђем ову древну светињу. Братија ме прими као свог најрођенијег брата, али ускоро из Јерусалима стигоше још црње вијести и ја остадох пуна три мјесеца да саслужујем у овој обитељи.

(дио текста није читљив)

... Манастирска библиотека, поред храма Господњег, ускоро постаде мој нови дом. Хиљаде свитака лежало је свуда около, неки уредно сложени, а неки чекаше да буду обрађени и похрањени. Благословом Оца игумана, дадох се на задатак да слажем старе и прашњаве свитке, јер сам на тај начин имао прилику да их читам и прегледам. Читао сам све што ми је дошло под руку, а нарочито оне списе које су долазили из времена Старог Завјета. Разумијевајући писмо и ријечи старог говора, захваљивао сам Господу на овом благослову да могу видјети све те старе и оригиналне списе. И код нас у Јерусалиму могло се наћи доста старих свитака и комада папируса које сам, као патријаршијски пис-моводитељ[iv], скупљао, чистио, преписивао и остављао на чување.  Нађох овдје скоро сва Иса-ијина пророштва, дијелове књига пророка Јеремије, Данила, Амоса и Авдије, старе преписе псалама Давидових и дијелова Петокњижја Мојсијевог.

Али један свитак ми је нарочито привукао пажњу. Бјеше увезан канапом од конопље између двије глинене плоче, уредно савијен и пресован од дугог стајања. Упитах манастирског хартофилакса шта је то, али он не знаде да ми каже о чему је ријеч. Како бјеше написано на старом јеврејском језику, он га је оставио на мјесто гдје стоје стари непрочитани и недешифровани списи. Каже да га је неки Арапин још давно донио у манастир, пронашавши га у једној пећини близу Јерусалима. Како није знао шта је то, није знао како и коме да га прода, а бјеше му жао да баци. Причао је да ни сам не може да објасни зашто га је сачувао и зашто га је носио чак до Египта. Претпоставио је да је нешто веома старо, а када је већ преживјело толике године, ваљда заслужује да буде сачувано. Знајући за нашу библиотеку, донио је то овдје, али ни монаси нису знали шта је то и тако тај спис чекаше на овој полици да га неко поново пронађе и прочита. Чим га отворих познадох пис-мена старог јеврејског језика и претпоставих да је писано још прије вавилонског ропства[v].

Данима је моју пажњу окупирао овај подужи текст којег је писао непознати аутор, а који је, по свему судећи, настао у вријеме царева Давида и Соломона. Из текста сам закључио да је то дневник човјека који је био очевидац многих библијских догађаја. Његово име не нађох нигдје у тексту, али схватих да је писац један од савјетника царева Давида и Соломона. Такође, упоредих све што прочитах са Књигама пророка Самуила и Књигама Дневника и нађох да се у свему подударају, чак и да даје много више описа од самих књига Светог Писма Старог завјета. Ти описи ме увјерише да је писац директни очевидац и учесник свих догађаја описаних у спису и да није апокрифна[vi] ни по чему што нађох у њој.

На жалост, у Светом Писму не нађох потврду о том царском савјетнику, јер библијски писци не наводе име тако важне личности. У Првој књизи Дневника[vii] наводе се имена: „Јосафат, син Ахилудов – паметар“ и „Суса писар“. Међутим, нисам сигуран да је писац овог списа један од ове двојице, што закључујем из описа његовог живота. Ближе сам мишљењу да је име овог човјека намјерно избачено из свештене историје из разлога којег он сам наводи при опису свог односа према старозавјетном свештенству тог времена.

(дио текста није читљив)

Како сам очекивао скори повратак у Јерусалим, замолих Оца игумана да ми да овај свитак да га понесем са собом, али не добих благослов. Зато направих копију текста на јеврејском, а такође га преведох и на грчки.“

Андреј[viii],

грешни архиђакон велике јерусалимске цркве,

љета Господњег 681.,

мјесеца септембра,

дана 14.

---

[i]ЦистернаБазилика(тур. Yerebatan Sarnıcı) – подземнацистернакоја јеводомснабдијевала центарвизантијског Цариграда. Смјештена је између Хиподрома и Свете Софије, а позната је по својим стубовима носачима.

 

[ii]Дискос – тањир са стопом који хришћани користе као богослужбено посуђе на којем стоји литургијски хљеб („Агнец“). Обично је горња страна украшена резбаријама са Христовим иницијалима или неким хришћанским символима.

[iii]Шести Васељенски сабор одржан је у Цариграду од краја 680. до почетка 681. године. Сабор је сазвао византијски цар Константин IV Погонат(„Брадати“, царовао од 668. до 685. године).Повод за овајСабор биле су монотелитска јерес (грч. μόνο θέλημα, mono thelima = једна воља) и моноенергитска јерес (грч. μόνη ενέργεια, moni energia = једна енергија). Заступници ових учења сматрали су да је Исус Христос имао једну вољу и једну енергију. Насупрот њима, св. Андреј Критски и већина представника хришћанске Цркве, а нарочито св. Максим Исповиједник, говорили су да у Христу постоје двије природе и, сходно томе, двије природне воље и енергије: божанска и човјечанска. Закључак Сабора био је: ове двије воље и енергије су у међусобном општењу и прожимању, а једна личност Богочовјека Христа покреће своје природне воље и енергије и дејствује у њима.

[iv]Грч. Хартофилакс – секретар, али и архивар, библиотекар, писар.

[v]“Вавилонско ропство“ - 598/597. пр. Хр. Навукодоносор II предузео је поход на Јудеју. Заузео је Јерусалим. Град је опљачкан, аСоломонов храмспаљен. 10.000 Јевреја је исељено из града ипресељено уВавилониНипур.То је био почетак „Вавилонског ропства“ који је за Јевреје трајао до Кировог освајања Вавилона538. пр. Хр. Одласком у вавилонско ропство, јеврејски језик је заборављен од стране обичног народа и њиме се служе само теолози и мудраци. Средњевековни јеврејски, уз додатке неких савремених термина, у основи је данашњег јеврејског језика. Након повратка из вавилонског ропства Јевреји преузимају арамејски језик и писмо, којим се говорило и у вријеме Христово.

[vi]Апокрифилиапокрифнисписјенеканонскакњигабиблијске тематике. На Лаодикијском сабору 360. године прописане су канонске књиге (канон - поредак књига Светог Писма), када је одређен поредак књига које данас чине Стари и Нови Завјет. Окончањем канонизације библијских књига, апокрифима почињу да се називају сва остала дјела старозавјетне и новозавјетне тематике, која су остала изван састава Светог Писма.

[vii]Види: 1. Дн. 18, 15-16.

[viii]„Свети Андреј, архиепископ критски, рођен је у Дамаску од хришћанских родитеља. Од рођења би нијем до седме године. Када се с родитељима причести у цркви, у вријеме светог причешћивања одријеши му се језик и он стаде говорити. Од тог дана, блажени Андреј би дат да се учи божанственим књигама. У четрнаестој години свога узраста он би доведен у свети град Јерусалим ради служења Богу. Свјатјејши патријарх га прими и причисли клиру; потом га узе себи за писмоводитеља. 681. год. у Цариграду би сазван 6. Васељенски Сабор светих отаца против јереси монотелита. На овај Сабор тадашњи јерусалимски патријарх Теодор посла блаженог Андреја, тада архиђакона, јер сам патријарх није могао ићи на Сабор у Цариград, пошто се Јерусалим у то време налазио под влашћу муслимана. На овом Сабору блажени Андреј постаде знаменит међу светим оцима и код цара, због благодати Светога Духа којом бјеше испуњен.По завршетку Сабора свети Андреј се врати у Јерусалим. По налогу патријарха он вођаше бригу о сиротињи, збрињавању путника и неговању болесника. После тога, за владања цара Јустинијана 2. (685-695.) блажени Андреј би назначен за архиепископа на Криту. Св. Андреј написа многе богонадахнуте књиге, пјесме и каноне, као и Велики Канон који се пјева у четвртак 5. недеље Великог Поста. Он украси Цркву пјесмама и многим похвалама окити Пречисту Дјеву Богородицу. Ради неких црквених потреба он отпутова у Цариград и би тамо многима од користи, јер се сваки наслађиваше и поправљаше гледајући и слушајући га. Пред повратак из Цариграда на Крит, светитељ провидје своју смрт и рече да он неће више видјети Крит. Опростивши се са пријатељима, он сједе на лађу и крену на пут. Допловивши до острва Митилене, он се разболе и на једном мјесту званом Јерис он предаде своју свету душу у руке Божије, године 740.“ (Преподобни Јустин Ћелијски)

Друго издање романа урадила је издавачка кућа "Катена Мунди" Београд и роман се може купити код њих на сајту кликом на слику.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: