детаљ слике: КРК Арт дизајн

'ЕЛ КОМАНДАНТЕ 

Киша лије ко из кабла. Врели дан окупан од нечистоће шири се зраком. Градски смог никад није волио. Муње и громови парају небо остављајући трагове орања као знак да никад не умре оно што прође. У поткровљу зграде, која је пред смрти као и он, сједи и гледа слике прошлости. Обојене у црно бијело враћају кораке натраг.

Улазим тихо на прстима у његов свијет гдје су сјећања жива док је садашњост одавно изгубљена.

„Који је данас дан“ пита ме.

Гледам га са болом која ми на срцу лежи  и кажем „понедјељак“.

„Већ понедјељак, па кад прије дође?“

У десном ћошку собе стоји кревет остављен нетакнут, као прије пет година колико је прошло од када му је жена умрла. Никад није показао емоције, бар не оне видљиве, због губитка који је на њему оставио посљедице. Није више био исти, промјенило се лице и наличје живота што ко ријека тече док не пресуши. Повукао се у четири зида, у самоћу која му је украла осмјех са лица. Никада га ниси могао видјети неуредног. Одијело, кравата, коса увијек ошишана, брада обријана... господин човјек кога су сви цијенили и поштовали. Данас, све супротно и непрепознатљиво, без воље за новим сутра сједи и чека да живот прође.

„Колико то имам година“ пита ме?

„Осамдесет три“ одговарам.

„А, пуно је то, доста сам и живио.“

Кажу да је деменција у почетној фази. Кћер је увијек уз њега онако како он није никада био уз њу. Патерфамилијас је био све осим отац, али не може му замјерити ништа, јер ген је ген. Насљедила је и она његову безвољност па се често пуна забрине и запита: „Шта ако и ја будем оваква у његовим годинама? Надам се да их нећу дочекати.“ Већ сада се страх увлачи потајно у тијело од могућности да се историја опет понови.

Температуре премашују четрдесет степени и гасе кишу која не може да стигне на натопи жедну земљу. Асфалт ужарен одољева прераној смрти. Божидар без икакве претпоставке о сату и дану лежи на кревету.

„Данас идемо доктору“ говори му.

„Шта ћу код њега, не боли ме ништа“ али прихвата све што му каже.

„Морамо се ићи окупати, знаш да то увијек радиш понедјељком.“

„Не би да сам се запрљао“ одговара кратко али прихвата приједлог без превелике сарадње за истим.

Са Божидаром мораш знати полако, стрпљиво и без журбе. И послушат ће те, само постоји један услов. Јако прост. Немој га никада и нигдје оставити самог. Викторија се не сјећа, а и не памти, ни из прича, да је отац икада, док је била дијете, окупао обукао, грлио, штитио, чувао. Данас, она ради све оно што он није никада. Улоге замјенуте, представа пред задњим чином.

„А добро, немој ме више пољевати водом, доста је то“ говори док стоји у кади држечи се њој за леђа.

Зна и Викторија да јој је терет претежак за понијети, али се не буни. Зашто и чему кад је страница већ исписана и одређена.

„Како би ја ово сам без тебе могао? А некада кад сам био млад није ми ничија помоћ требала.“

„Сад ћемо полако изаћи из каде“ говори му док јој леђа пуцају од бола, али ако разум дозволи издржат ће и она.

Мршав, кост и кожа што би се рекло, али тежак. Човјек кад остари само кости остану. Снаге у рукама још има, јер кад се ухвати за лавандин не пушта га тако лако. Страх од пада је превелик, али повјерење у кћер надмашује страх па пусти лавандин и повјерује у њену спретност.

„Је ли ти хладно?“

„Онако мало, сад ћеш ти мене брзо обући.“

Доњи веш, поткошуља, чарапе, тренерка, кошуља и горњи дио тренерке и господин отац је као нов.

„Осуши ми косурину“ говори и помало се смије. Одавно већ не видјех тај осмјех, а и сада је некако промјенио звук.

„Хоћу, али морамо се и обријати“ говори му, а руке подрхтавају док узима жилет. Начин бријања је онај старински. Као дијете га је гледала док се бријао, споро, детаљно, и у носу јој је остао онај мирис лосиона послије бријања. Био је перфекциониста у свему, она није смијела да буде другачија.

„Сад ћеш ти то брзо, брже него ја“ гледа се на огледало. Ставља столицу у купатило и креће.

Најгоре је започети, повући ту прву црту, оставити невидљиви траг на души, онај само теби познат, онај што вјешто кријеш од других. Ако пустим крв сузе ће се мјешати са њом. Длака оштра, он мирно сједи. На сваки мој покрет руком намјешта лице тако да жилет иде као водом ношен. Само је ту показао сарадњу као да му је једино ту битна. Умивам га, кроз руке пролази мрис бола, стављам крему и лосион и за крај као некада миришем свјеже обријано очево лице и љубим га у образ.

„Обријала си ме боље него ја“ гледа ме са очима у којима не могу пронаћи ништа осим његових ријечи „па ти си ми кћерка“. Подразумјева се да будем све оно што бити морам туђим избором и оном вражијом судбином што нема милости према мени. Као да се цијели свијет срушио на моја леђа. И сваки пут када бих само помислила „ево коначно ће бити другачије, напокон ћу бирати и радити шта желим“ ђаво би покуцао на моја врата са врећом проклетства као даром и упозорењем да за мене нигдје нема мјеста.

На заказани преглед стижемо прије времена. Божидар никада нигдје није каснио, а Викторија је насљедила ту његову особину. Омален човјек, са наочарама за вид, средње животне доби, обучен у фармерке са кошуљом и бијелим мантилом прозива: „Божидар може да уђе“.

Викторија увози оца који сједи у колицима јер ноге више неће да га слушају самостално. Препознатљив поглед не заинтересованости према старијем човјеку, отац би му могао бити. Ултра звук, налази крви, налази урина све указује да Божидар има упалу виталног органа који му даје могућност да дише и удише зрак који толико воли, зрак родног краја. Тражим љекове, тражим љечење, а све што добијам су рјечи „пустите човјека да проживи то још мало што му је остало“. Упорност и тврдоглавост су њене главне карактерне особине које је насљедила од оца. Спремност на све зарад још којег сата, дана, мјесеца можда и године ( а година би била превелик поклон ) за заједничко дружење колико год тешко било. Отац је један. Тоналитет расте, расправа добија на интезитету, она се врашки добро бори против вјетрењача и успјева да је завара живот бар на секунду јер је одавно престала да вјерује у бајке. Додатни прегледи, цијела врећа таблета и вјера да није све тако црно.

„За десет дана дођите на контролу, а ако буде каквих компликација зовите хитну“ био је одговор тог малог човјека, умишљеног да је велик, јер је Хипократову заклетву узалуд положио.

„Шта каже доктор“ пита Божидар док Викторија вози ауто ка њиховом стану. Очи се магле, ријека је пробила све бране и преграде, заустављања нема, потоп је неизбјежан. Како да ти кажем да си отписан у двадесет и првом вијеку гдје је медицина требала да расте и буде развијена. Како да ти кажем да је твој одлазак све ближи, а моја туга све већа. Како да ти кажем да смо овај живот потрошили као робови и да смо на крају препуштени сами себи. Викторија сузбија поплаву, док шавови пуцају један за другим.

„Добио си доста таблета да пијеш, па ћеш брзо бити као нови. Опет ћемо заједно шетати по нашем граду док ми будеш причао своја сјећања.“ Лагала је Викторија оца зарад његовог мира и спокоја пред битком коју губи полако. А он јој је вјеровао као што мало дијете вјерује матери.

Сунце је спустило капке. Сједећи у столици гледао је кроз прозор у даљину. Поглед изгубљен, мисли разбјежане, руке хладне. Викторија стоји и гледа га у његовом свијету у коме све полако вене. Прилази му са леђа и милује га по глави.

„Јеси гладан“ пита га иако зна одговор.

„Нисам, не могу да једем стално, малоприје си ме нахранила.“

То малоприје је било одавно, али стрпљење јој је сада најпотребније. Привлачи столицу, даје му чашу са водом и сједа покрај њега.

Знаш, започиње причу, када си се ти родила сњега је било неколико метара. Матер ти је ишла возом у болницу када је осјетила да ћеш се родити. Колико је она само била јака жена знао сам одувјек али никада јој ту истину нисам признао. Сад се кајем због тога, али ни сада јој то не могу рећи. А ти имаш исте очи као и она. Срце ми се грчи, вене и артерије се попуњавају са боли спремна да експлодира и разлије се по стану у коме не остаје ништа осим сјећања. Знала је Викторија да отац неће издржати, да неће прегурати зиму, и сама је себе лагала да би лакше поднијела неизбјежни одлазак.

„Шта си то спремила за јести“ пита Божидар.

„Највише волиш пилетину и кромпир, то ти је мекано, онако како ти волиш“ одговара му.

Храни га као мало дијете, он сједи у столици, отвара уста и жваче.

„Руке су ти хладне, хоћеш грјалицу да упалимо?“ А вани љетна жега у свом заносу.

Кад сам био у војсци најгоре ми било по зими. Руке, ноге све ледено, добио промрзлине, а командир ми увијек говорио „Божидаре трљај руке и пуши у њих“. Као тако би се требале загријати.

„И јесу се загријале?“

„Ма ко ће то у сред зиме загријати. Али ја их трљао, па их ставим између ногу и тако прође стража.“

Не знам откуд се сада сјетио војске, али слушам га и упијам сваку његову ријеч. Једног дана ћу преносити његова сјећања. И живјет ће док год дишем.

„Ајде, стави ме у кревет идем спавати.“

Само одједном, као гром из ведра неба, хоће да иде спавати иако је дан. Не вриједи да му кажем да је још рано за спавати, да још може да сједи, да гледа телевизију и чека временску прогнозу коју никада није пропуштао. Он је своју битку одслужио, предао је оружје и повукао се у пензију у којој чека да оде у миру.

Викторија га узима испод руку, диже га на ноге, додаје штап у лијеву руку, окреће се бочно држећи га испод десне и полако води до кревета. Петнаест минута пјешачења за један метар корачања. Није се предавала у покушајима да се одржи на ногама, да направи бар који корак док говори „шта ми је са ногама па више неће да слушају“. Прво би сјео на кревет, па би му подигла ноге, повукла га према јастуку, покрила и ушушкала.

„Ајде идем ја спавати, лаку ноћ командире“ говори јој и маше руком.

Викторија му маше, и полако затвара врата собе. Онда стане, придржи се за леђа која је боле, пусти ријеку суза да потече. Нико је не види, нико је не чује и тихо прошапута „лаку ноћ команданте“.

Сати су се окретали, сад када гледам са ове дистанце, чини ми се брзо иако су понекад трајали као вјечност. Казаљке су корачале ка путу који нас све чека. Дани су били мучни са повременим осјећајем безграничног спокоја и оне искре која гори као свијећа, можда ће бити боље.

Божидар се родио у зиму, као прво дијете од њих десеторо браће и сестара. Имао је тежак живот, често би знао рећи: „робијо гдје сам те добио“. Али никада се није жалио. Имао је чврст карактер склон трпљењу, држао се свога правца од кога није одступао ни милиметар.

„Знаш ону трешњу што сам калемио, говорио би Викторији, немој дозволити да зарасте тамо у мом селу, одакле сам као младић отишао трбухом за крухом.“

Баш у зиму, кад је бура пувала са орканским ударима Божидар је затворио очи са осмјехом на лицу.

Викторија је илузију о трешњи, жељу да се одржи у животу, одужила свом оцу. Границе не постоје, до поновног виђења мој команданте.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: