детаљ слике: КРК Арт дизајн

Танка је линија између љубави и мржње

(Рецензија за књигу "Какав принц, таква и бајка" Неде Гаврић)

Велимир Савић

Одувијек сам мислио да је пјесму чији сам наслов за ову прилику посудио (Thin Line Between Love And Hate) написала она контроверзна пјевачица Kриси Хајден из “Претендерса”. Личило би то на њу, а тако је увјерљиво пјева као да је пјесма потекла из несагледиве дубине њене судбине. Да, ту посудбу сам учинио свјесно, не због тога што бих да направим омаж пјесми и поменутој диви, него стога што су ме, док сам први пут још у неувезаном тексту читао будућу књигу Неде Гаврић, у мислима стално пратиле двије пјесме. Прву вам рекох (звучније је да се тако изразим иако ме не чујете) и препоручујем да је послушате, а другу ћемо оставити за крај овог текста, јер с њом сам читање и завршио. Важно је да сам те пјесме сасвим спонтано дочуо, што је поуздан знак да Недина књига нипошто није без музике, што јесте важно - јер је музика најразумљивија порука. Без музике нема ни хармоније, а хармонија је устројство свијета. Није то случајно, Неда је музикална, колико знам компонује и свира гитару. То је та, умјетничка интелигенција. Истина, никад је нисам чуо како пјева, осим у својим пјесмама, а то ми је већ довољно за потврду претходне тврдње, која због тога и не може бити сумња.

Одлучио сам, нека буде тако, као у оним дивним књигама из мог дјетињства, да имамо пролог и епилог овог мог текста што би требао да личи на рецензију – а по свему што ћу урадити то рецензија није. Увијек сам се нешто бунио против тих рецензија, сматрајући их за нужно зло. Рецензија - то је као да играш кошарку у рукавицама или водиш љубав са заштитом, то ти је најбољи начин да читалац и писац изгубе непосредни контакт. Јер, рецензија је у изворном значењу оцјена или критичка мисао о дјелу. Ако је рецензија супер и рецензент надахнут, писац ће то обично ставити на посљедњу страницу књиге, која се добро то знамо, чита прва. Још ако је рецензент проф. др, титуле титулар, е то већ постаје обавеза.

Ево шта мислим о томе, искуством, онако из друге руке, јер ми је то испричао отац – а њему безрезервно вјерујем, јер је идеја о мом зачећу, рођењу, па и мом имену потекла од њега. Био је на промоцији књиге свог пријатеља афористичара, на којој је невјероватне хвалоспјеве о аутору говорио уважени критичар (име, пол и адреса познати, али наравно није етички да их саопштим) стручњак за књижевност и редовни професор на филозофском факултету. За то вријеме је аутор, сасвим уврнут и спонтан, пред публиком и родбином тријумфално подизао руке увис узвикујући иза сваке похвале: Браво ја! Наравно, оцу се то није допало, па је онако изокола, што би рекао народ, након промоције аутора питао зашто је критичар претјеривао у похвалама? Ма ја сам само “тутн’о“ сто марака унапријед и рекао да ме мало похвали, а он је опасно претјеривао, па сам га покушавао зауставити, да не учини о горем!

Наравно, нити би Неда величила себе, нити бих ја величао њу и њено дјело, нити би она то тражила од мене. То ће бити јасно сваком ко буде читао ову књигу. Нисам ја ту да оцјењујем, иако би ми моје стваралачке компетенције и вишедеценијско читалачко искуство то можда омогућавали. Ни неодлучан нисам, између Андрића и Селимовића увијек ћу изабрати Мешу. Између Маркеса и Ремарка изабраћу Габријела, не зато што се зове као анђео, него зато што пише тај магични реализам ђаволски добро. То не значи да не волим Иву и Ериха. Овде је важна чињеница да сам ја ово њено дјело прочитао прије осталих, а пажљив сам био читалац, па ћу изнијети неке импресије. Kад сам већ о анђелима почео, Неда пише анђеоски чисто. Без обзира на религијску снагу, важност па и извјесну сурову конотацију коју имају када се ради о судбоносном вагању душа (јер нас тај непреварљив кантар напослијетку прије чека одређујући онострани живот) или предвођењу моћне небеске војске у борби против зла, у народу се некако уродила мисао да су анђели најњежнија бића, помало и незаштићена. Управо таква је Неда, могла би се слободно звати и Анђела.
Примијетили сте, више говорим о Неди него о њеном дјелу именованом „Kакав принц, таква и бајка”. Разлог је јасан – то је неодвојиво. Kаква Неда, таква и књига. У највећем броју случајева, након читања добре књиге, разочараш се кад упознаш писца. Овде је то, напротив, у потпуном складу. Kо хоће да упозна Недину душу, њену нарав, њена знања и њена осјећања, може све то да учини преко ове књиге. Нема код Неде фикције и фиктивних ликова. Свако Недино слово је ту, потпуно искрено употријебљено. Неди се вјерује, јер је Неда искрени вјерник. Она то не скрива, као ни унутрашње стање душе. Можда је то најлакши пут, та искреност гарнирана не невиношћу, јер смо праотачким гријехом већ и прије рођења виношћу обиљежени, него потпуним одсуством бешчашћа. Истина је - ако читалац не вјерује писцу – ту се читање завршава. Вјера није испред љубави, јер вјера је љубав. Али, кад се љубав изневјери и повјерење зачне неповјерење, вјера враћа вјеру. Не зове се вјера случајно баш тако. Вјера је уточиште и дом и када се нови дом напусти и кад се Неда врати кући, можда боље речено, кад се врати себи. Јер, љубав је узвишена и оне које понесе зна да и однесе. Неду религиозност не спутава, просто је ослобађа, што ми је јако занимљиво, а вјерујем да ће се то допасти читаоцима. Лишена стега она пише, пушта мисли да их руке плешу. Од чега све то плете? Она пара џемпер, за ново плетиво и то ради јако брзо. Пише енергично. Имам осјећај да се уопште није враћала на написано.

Неда је ово дјело назвала књигом кратких прича, воља је њена да одредница буде таква, али нису то приче, иако текстове одликује кратка форма и језгровитост. Ту нема ликова, нема радње, ту су само осјећања, згуснута као пулпа. Али сок Нединих ријечи је иако густ, без шећера, помало опор, понекад и горак. Нису то приче, а ни бајке, то су неуручена љубавна писма, то су оне ријечи прећутане, којих се накнадно сјетимо, кад је касно, а хтјели смо их изрећи. Адреса на коју се та писма треба да упуте није више његова, јер није њена, зато су ова писма “посте рестанте”, похрањена у овој књизи и ко зна ко ће их све преузимати, најмање ће то учинити онај коме су упућена и због кога су, чини се, писана. Но, то се чини само из разлога што је потребно одредити циљ до кога се неће стићи. А и зашто би? Паоло Kоељо у Петој Гори читаоца беспотребно пентра на врх горе читаву књигу да би му рекао оно што је читалац већ у школи научио од Његоша: “Kо на брдо, ак’ и мало стоји више види но онај под брдом.” Но, понекад је потребно да видиш и оно што је испред тебе кад упаднеш у рупу гледајући у звјездано небо, а то се десило не само чувеном филозофу Талесу из Милета него и Неди Гаврић.

То јесте пут који свако од нас пређе, то јесу удеси, а судбина је удесила да Неда због тога удеси ову књигу. То је она тајновита алхемија, али и морање, способност поете да тугу претвори у пјесму. Добро и зло, срећа и оно што срећа није се смјењују, у сваком од нас. Ова књига је заправо прочишћење једне душе. Неда је горштакиња, њено мјесто Бочац и планину Мањачу, у чијим заметима се родио Kочић не дијели него повезује и краси судбоносна ријека Врбас, пуна брзаца што се ковитлају као Недина писма. И зато су та писма вриједна, не због емоција којим врве, него због чистих мисли и једноставних филозофских сентенци тако својствених вр’овцима (бањалучки сленг за људе који су поријеклом из планинских крајева). Да горштакиња је навикла на пространост и поглед, али кад се саплела схватила је да човјек треба да гледа и испред себе и пред собом, јер је земља та која има силу и та нас гравитација вуче све док јој се као прамајци не вратимо.

Писма – није то нова књижевна форма, све је то déjà vu, (имам дивну књигу у кући „Писма бесмртној драгој” L.W. Bethoven /сјајан, бесмртан превод Kоље Мићевића), већ виђено да, позната је али шта је преостало, а да виђено није? Што би ми уопште читали туђа писма? Зашто би неко уопште ту личну својину, укоричио у књигу (надам се добрим повезом) и подијелио са другим своја осјећања, као што то Неда чини. Зар нам није доста то што се ни са својим осјећањима не можемо изборити? Ја не знам никога, а да није у озбиљном стресу. Е баш у томе је ријеч. Неда ће учинити да у њеним осјећањима проналазимо своја. Читајући њено дјело можемо да будемо задовољни, незадовољни, зловољни или спокојни, равнодушни или узнемирени. Људи су различити. Једну обичну кафу свако на свој начин пије. Сопствена рецептура. Ја пијем – малу до врха. Тајна тога ритуала није на врху него на дну. Е тако, уз неку добру кафицу и сопствена органолептичка искуства читајте Недина писма. Мени лично се свиђају Недине филозофске сентенце. Труди се да буди емоционалну интелигенцију, мада се писма крећу у уском спектру, помијешаних осјећања. Варијације на тему неуспјеле љубави ме импресионирају утолико што је читава књига од тога настала. Све би се наизглед, могло свести на парафразу мисли дођох, виђех, вратих се или у ону “Неда у Париз, Неда из Париза” – наставак знате. Није баш тако, Неда не да да јој се то вријеме изгуби. Њена књига није исповијест, али рекосмо, зацијело јесте исцјељење. Чудни су ми наслови. Дуги. Превише објашњавају, а ја сам склон мистификацији, одмах бих то скратио. Не треба - одустајем од те сугестије. Највећи број људи пије домаћу кафу, њих ти наслови веселе. Ја не волим да гатам.

Да, рекли смо да Врбас спаја Недин Бочац и Kочићеву Мањачу. Између је спектакуларни кањон Тијесно. На висини од 200 метара изнад Kањона је разапето уже. Чека. Чека еквилибиристу да га пређе. За Неду је то танка линија између љубави и мржње изнад неба и понора. Неда је све то прешла вјером и вртлог мржње неће се суновратити. На тој истој висини, над амбисом, постављене су троугласте лежаљке. У њима понекад преноће храбри или луди људи из цијелог свијета пристигли. Kуражни. Пркосе. У њима понекад обитавају те Недине приче.

Провјерио сам. Пјесма "Thin Line Between Love and Hate " је написана много прије Нединог рођења, 1971. године. Створили су је браћа Поиндекстер, Роберт и Ричард. Поред тога је онако, успут некако, наведено да је коаутор пјесме и Робертова жена Џеки. Јесте то била мушка вокална група, “ The Persauders ” харали су у то доба, али ја сам одувијек знао, мршавим знањем али богатим искуством из социјалне антропологије да је та пјесма женско, а не мушко писмо.

Вријеме је за другу пјесму, обећани епилог да завршимо овај оквир. “ No Time to Hate ” пјевала је она дивна жена Офра Хаза, која је упорно трагајући за љубављу изгубила живот. Није вријеме за мржњу, вријеме је пред Недом. И нове књиге су пред Недом и њено књижевно вријеме и зрење.

Недина књига је ауторски завршена. Поред писама ту су и пар разнородних прича, писаних готово фактографски овај пут дозираном емоцијом. Неда ту није актер, више је наратор. Да је књига моја направио бих посебно поглавље за њих. На крају.
Прочитајте Недину књигу.

Нисам написао рецензију него есеј. Склон сам мистифкацији. Тајна тог ритуала није на врху него на дну.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: