детаљ слике: КРК Арт дизајн

Непотврђена смрт Виктора Д.

    Ова прича може започети са: Био је... Али, зашто није? Можда јесте још увек и негде. Нико не може потврдити истинитост сумње у догађај. Догађај који се одиграо, или можда није? Последње што је грана над реком запамтила, био је додир руке.  Прсти који су уместо перореза исписивали неколико речи. Лево стопало је склизнуло остављајући траг и тог тренутка све је престало да постоји.

    Ништа неуобичајено није остало у било чијем погледу. Ниједна неизговорена реч није заспала у нечијем уху. Све што је претходило, било је уобичајено. Виктор Д. Је мучио себе, то је познато. Одбачене приказе претварао је у ликове. Црнилом мисли, осветљавао је ореоле над непостојећим. Ћутањем, непрекидно је будио уснулост, био је обичан и наопако једноставан. Није признавао поразе ни када су били неминовност. Бежао је главом без обзира од осмеха и раширених загрљаја. Живео је смрт и смрт је била живот. Опирао се сновима, али они су плесали са њим. Једном, у скривености, закључао је отров на уснама и хитао оловних корака. Можда није имао жеља. Можда, убедио је себе да смрт долази  се последња страст угаси. Нико не зна шта је горело у мислима последњих сати...

     Траг утиснутог стопала и крај... Узалуд су данима гоничи живота тражили одбеглу смрт. Најзад, уморни, одустали су. Дрво је ћутало. Трагови нису постојали и ...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: