детаљ слике: КРК Арт дизајн

Поезија Сање Лукић у Новом Саду

КОЗАРСКИ ВЈЕСНИК објавио је опширну репортажу о Сањи Лукић, њеном животу, раду и стваралаштву, а записао новинар Зоран Совиљ, Преносимо у целости и захваљујемо!

САЊА ЛУКИЋ: У ЛОНДОНУ РАДИ, ДУШУ ХРАНИ У ПЕТРОВОМ ГАЈУ

Сања Лукић живи и ради у Лондону. У Петров Гај долети да нахрани душу. Каже да је живот шаховска табла, на којој смо ми пиуни, а волјом Божијом прелазимо те коцкице. Пише пјесме, припрема докторат и радо се сјећа сарадње са „Козарским вјесником“ у младости. Највећа награда био јој је текст на првој страни. И данас памти своју прву репортажу о баки Стоји, која је у избјеглиштву правила „прелијепи миришлјави пекмез“. Понекад направи причу или интервју са познатим Приједорчанима и то објави у британском часопису. Члан је Удружења књижевника РС и Свјетске асоцијације књижевника.

Сања је рођена као прво од четворо дјеце Милојице и Бранке, у кући „на крају села“ у Петровом Гају. Окружена храстовима старим преко двије стотине година. И школа је била на крају села, на оној другој страни. Ту је завршила четири разреда основне школе. И ишла са свог „краја пута“, на „крај пута“ школе, удалјене два километра. Торба тешка за нејака леђа, пут дугачак као „вјечност црна“. А најдужи зими, кад пртине нема. „Примјетила сам да школа нема библиотеку и завидјела сам дјеци у чијој школи је била. Нисам волјела лутке и сличне играчке, скуплјала сам књиге. Отац ми је из Загреба доносио бајке. Браћа Грим су ми тако били прва моја библиотека“, описује Сања почетке свог „књижевног рада“. Једна лјубав била јој је књига, друга лјековито билје. Каже да је имала урођени инстинкт за лидерство и да је, преузимајући одговорност као најстарије дијете, скуплјала лјековито билје за здравлје породице. Имала је и своју малу „лабораторију“ у којој је убрано билје припремала за употребу.

Преостала четири разреда основне школе завршила је у Козарцу. Одушевила се великом библиотеком. Кући је носила „нарамак“ књига. Једног дана однијела је и „Процес“ Франца Кафке. Рекли су јој да ту књигу врати јер није за њен узраст. Средња школа протекла је у рату, који је свим тим младим лјудима одузео дјетињство и безбрижност. И натјерао их да брже одрасту и буду зрелији од самих себе. Осим ратног времена, Сања средњу школу памти и по дугом пјешачењу. Од њене куће до Приједора је петнаестак километара у једном правцу. Тај пут до школе и назад често је пјешке прелазила. Ноге се „отабају“, али другог рјешења није било. Размишлјала је Сања шта да упише након средње школе. Волјела је ауторитет, али и слободу. У мислима су тако биле сабране двије желје и два различита правца – војна академија и право. У то вријеме дјевојке нису могле уписати војну академију, у Бањалуци је уписала право. Видјела је, каже, себе у праву, у судници, у слободи истраживања и прикуплјања доказа, јер „шта је друго припремање процеса, него истраживање“.

ТРЖИШТЕ РАДА ГДЈЕ ЈЕ НЕБО ГРАНИЦА

Живот је ипак малко другачије посложио оне коцке на њеној шаховској табли. „Кад Бог сложи коцке, препреке не постоје. Увијек путујем с Богом. Сматрам да ходајући без Христа по овој утвари што свијет се зове, човјек не зна куда иде“, каже Сања. Слажући њене судбоносне коцкице, Бог, живот или неко трећи, након завршеног правног факултета, Сању је из Петровог Гаја преселио у Лондон. Енглеска јој се допала и „тражила“ је себе. „Кад сам дошла у Лондон видјела сам да је ту велико тржиште рада и да је небо граница. Право из Бањалуке нисам могла да користим у Лондону, разлике су влике, али могла сам да се усмјерим у неком другом правцу“, приповједа Сања прве сусрете са великим Лондоном. Усмјерила се у више праваца, промијенила двадесетак послова, док није „докачила“ оно што јој одговара. Одабрала је да ради оно што има везе са њеном лјубави из дјетињства према лјековитом билју и лијечењу.

Након четири године британске академије, и данас ради као менаџер у здравственом систему Велике Британије. У британском „менаџерисању“, то подразумијева и одређени рад са пацијентима. У међувремену је магистрирала на тему „Социјално и радно преваспитавање малолјетних делинквената у Енглеској“. Рад са малолјетним делинквентима други је њен посао у Лондону. Истраживање у тој области радила је десет година, и на исту тему припрема одбрану доктората. Каже да су Енглези у тој области мудрији од нас и да малолјетне делинквенте у процесу ресоцијализације зову клијенти и њихов идентитет не износе у јавност ни у трачевима. „Свако озбилјно политичко друштво посветиће пажњу младима. Само здрав коријен даје здраве плодове“, категорична је Сања.

Сања са бившим британским министром локалне самоуправе

КАД БАГРЕМ ДОГОДИНЕ ЗАМИРИШЕ

…

Рођена је на исти дан када и Милош Црњански. Велики књижевник написао је и „Роман о Лондону“. У роману и лондонска станица Wест Хам. Прочитала га је три пута. Нешто ју је вукло да му се враћа. Видјела је себе у роману и роман у себи. Годинама касније, Сању из Петровог Гаја, вожња улицама Лондона донијела је до станице из књиге. Заиграло је срце у грудима, а њој се, док је гледала позната слова, учинило како потпуно разумије ону потребу да роман три пута прочита, прије свих планова и путева за Лондон. Написао је Црњански и пјесму „Прича“. Задњи стих почиње ријечима „Кад багрем догодине замирише, ко зна гдје ћу бити… Када с пролјећа у родни Гај дође, и када је као ђердани нанизани око њене душе, дочека расцвјетали багрем дуж путева знаних, Сања се сваки пут изнова у пјесника рађа и ријечи се саме у стихове нижу. Мирис тог багрема још дуго је у Лондону прати и истовремено јој буде и господар и слуга.

НЕ СТИДИ СЕ КОЊА

Сања каже да јој је знање стечено одрастањем на селу помогло да се лакше снађе у животу и да се мање плаши изазова. Не стиди се рећи да је одрасла уз коње, са којима је, уз оца и дрва на колима, провела много дјететових дана. Учила је тако да се од рада живи и такав „разглас“ годинама је по Лондону носи и чини успјешном. У том тамо Лондону има тринаест милиона становника (као двије Србије) и 113 нација. Каже да свој идентитет носи са собом и да је имала срећу што је отишла тамо гдје је то могуће и гдје поштују вјеру. Носталгија јој није проблем. Има Сања „боксер“ и за такву борбу. „Ништа није толико скупо да би човјек нахранио емоције“, каже Сања. Да душа не би остала гладна, понеки викенд прелети авионом 1.200 километара, па још коју десетину километара таксијем из Загреба и ето родне куће на крају села, у родноме Гају.

ПЈЕСНИК ПО РОЂЕЊУ

У души, у самој себи, у себи са собом, Сања је поета. У основној школи писала је у литерарној секцији и кући носила онај „нарамак књига“. На питање како и када пише пјесме одговара: „То су они сати и минути када сама пјесма пронађе мене. И ја као њена слуга ставим је на папир. Понекад је то битка енергије ријечи и осјећања, али пјесма не излази, а груди као да се кидају“. Објавила је четири књиге поезије. Аутор ове приче о Сањи Лукић дао је себи и ту комоцију да се са неколико реченица „рецензијски“ осврне на њену поезију.

Најлјепши тренуци су покрај родне куће

Судећи по њеним стиховима, Сања је рођена давно прије себе и својих пјесама. Зачета је тамо негдје гдје се и спајају и раздвајају меридијани човјекових немира, дивлјих загрлјаја и питомих страсти. Стиче се утисак да је пјесма у њој рођена давно прије ње. И да је она рођена у пјесмама предака, а пјесма и предака и потомака рођена у њој. И без обзира на путеве и оне коцкице на животној табли, одмицања или примицања, истосмјерна кретања или мимоилажења, Сања и пјесма и пјесма и Сања, увијек ће се срести. Она и њене пјесме рођене су у змајевом гнијезду небеског немира, просуте између тужне пролазности и моћне вјечности.

З. Совиљ - Козарски вјесник 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: