детаљ слике: КРК Арт дизајн

Уводни дио романа Моја браћа Давид и Голијат можете прочитати ОВДЈЕ

МОЈА БРАЋА ДАВИД И ГОЛИЈАТ - ВЛАДИСЛАВ РАДУЈКОВИЋ

ТЕКСТ УНУТАР ОМОТА

1.

Вечерњи повјетарац лагано је размакнуо зав-јесе на прозору и помиловао ме по руци. „Глас тихог лахора“ – помислих, осјетивши свјежину. Ово је, дакле, Твој одговор на моју дилему... Хвала Ти!

Већ данима сам лежао у постељи борећи се са собом да ли да му кажем или да своју тајну понесем у гроб, као што је то учинио Давид. Он је остао упоран у томе. Ипак, осјећам обавезу да кажем све што ми је на срцу. Ево, сада и сам Бог то од мене очекује. Овим повјетарцем дао ми је потврдан одговор на моје молитве. Ах, какво олакшање...

Данима већ нисам устајао из кревета. Да, ето, почињем да се понављам... Старост... Сада бих требао да скупим снагу и да ово измучено тијело натјерам да још једном изађе на терасу и загледам се у звијезде. Остала ми је навика да то чиним кад би ме мучиле бриге. Некако, у тишини вечери, међу звијездама увијек „прочитам“ одговор на сваку дилему. То је, већ дуго, наша мала „игрица“ ... Хвала Ти на томе!

Са великом муком и неповјерљиво испробавао сам снагу у ногама, прво на једну, па на обе... Након пар несигурних корака, придржавајући се за кревет, чврсто сам зарио нокте у тешке скуте балдахина. Кад бих успио да пребацим тежину ка прозору...

Из доње собе допирали су гласови. Сада су већ постали све гласнији. „Не, не и не! По хиљаду пута не!“ грмио је из баса Бат, наглашавајући својим моавским нагласком ријеч „пута“. „Он мора да одмара се и нико не смије да узнемирава га! Мораћете прво мене да убијете, па да онда извршите наредбу!“

„Али човјече – урлао је неко чији глас ми је звучао познато – разумијеш ли ти да се царска наредба мора одмах извршити, па макар те исјекли на комаде овдје на кућном прагу?!“. Утом у собу утрча млад ратник и кад ме видје да се држим за прозорско окно, притрча и ухвати ме с леђа под руке. За њим утрча Бат и одмах поче да гунђа: „Ето, види шта урадио си! Хоћеш ли да Господар наш умре на рукама нашим због лудости твоје, па да цар исјече на комаде и тебе и мене и све наше...“

-            „Дај ућути и помози ми да га смјестимо у кревет“ – одбруси момче, теглећи ме према кревету.

-            „Не, немојте у кревет, желим на терасу...“ – промуцах покушавајући да се одржим на ногама.

Бат брзо намјести лежаљку на тераси и спусти-ше ме пажљиво, као да спуштају најскупоцијенију ствар на свијету. Чим је завршио, у једном даху избаци: „Господару, ови људи дођоше и опколише кућу са оружјем и свим тим чудима и хоће да начине логор војске од куће твоје. Ја сам им рекао...“

Подигох руку и прекидох га: „Добри и вијерни слуго... када ћеш да научиш да је цар изнад свих људи на свијету? Он је наш господар и ја и ти и сви ми морамо да га слушамо. Ако се цару изволи... Младићу, шта се дешава, те вас цар посла дому моме?“

„Господару – наклонивши се момче, поче све-чаним тоном – цар нареди да осигурамо твоју кућу, јер он намјерава да те посјети кад сунце зађе. Није ти слао писмо и није те обавјештавао о својој намјери, јер неће да ико дозна за то, осим тебе.“ А затим дигну обрву и с висине упита: „Надам се да ћу цару пренијети твоје ријечи захвалности?“

„Ех дијете, помислих, још си ти млад за ову службу“, и додадох: „Да, наравно, срце је моје пуно љубави за цара... реци цару да се радујем овом неочекиваном сусрету.“

Млади ратник и Бат ме напустише и сва кућа се поново врати у пређашњи мир и спокој. Погледом обухватих величанствени град и Храм који се у даљини простирао преда мном. Испред мене се пружао поглед на Сион и груди ми се надимаше од љепоте и поноса. Прве бакље су обасјавале град над којим је доминирала грађевина храма од бијелог камена, као снијег на врховима ливанским. Одмах тамо испод Храма, види се нова царска палата, коју су до прије неки дан окруживале скеле, а данас је засијала у пуном сјају. Једна суза ми се откотрља низ суво лице и осврнух се да видим да ли ме ко гледа.

„Хвала ти, Господе Силни и Моћни, за све што си ми учинио и што ми чиниш... Твоја дјела сам предуго чувао у срцу своме и сада је вријеме да ту тајну предам Твоме миљенику којег си подигао на славу Своју. Учини ми још толико, Боже, да ово дијете схвати сву величину задатка којег си му намијенио и да прихвати руку Твоју силну и моћну којом водиш све и сва. Ево, пред очима мојим је сва слава Твоја... Али слава коју гледам није ни близу слави коју обећаваш на крају пута... Не молим Те због себе, молим те за ово дијете које си подигао у Израиљу да га обучеш у силу и правду Твоју и уздигнеш силно десницу Своју кроз десницу његову...“

Већ се и прве звијезде појавише на небу и вече поче да разгони врућину. Са Сиона дође благ и освјежавајући дах вјетра. Уздахнух још једном, задовољан и срећан што се мој пут завршава у миру и поносу на све што сам учинио.

-          „Шта кажу звијезде?“ – зачух познати глас иза леђа.

Покушах да се придигнем и да цару укажем част, али се Соломон брзо сагну и пољуби ме у руку.

-   „Ма, види га...“ – побуних се. Јесте да је он оно исто дијете које сам годинама прирпемао за царску службу, дијете које је у мени гледало оца којег готово да и није познавало, али ипак – он је сада цар и нема смисла да он мене љуби у руку. Соломон ме благо додирну по рамену, вративши ме у положај који сам до тада заузимао. „Пусти сад то...“

Спустивши се на другу лежаљку коју је Бат већ припремио, рече: „Нисам дошао као цар, већ као твој ученик, што сам увијек био и бићу док сам жив!“

-          „Не, царе мој... Ти си сада цар мој и господар мој и ја не бих требао...“

-   „Твоја мудрост и твоја љубав ми не дозвољавају да од тебе тражим ишта више, али и ништа мање од онога што си увијек чинио за мене. А чинио си све као да си мој отац... Уосталом, тако сам те увијек и звао – „отац по науци“. Немој да се смијеш на те ријечи, чујеш ли, јер у мом срцу се ништа није промијенило за све ове године.“

Остао сам загледан у звијезде, а након краће паузе, Соломон настави: „Осјећам да те нешто мучи, а то нису ни године, ни болест? Од како смо завршили Храм, повукао си се у свој дом и готово да те нисам ни видио у ових... колико... скоро три године. Осјећам празнину без тебе... као да настојиш да се удаљиш од мене, а то ме боли. Ако сам ичим утицао да ме избјегаваш, молим те да ми кажеш, да исправим, ако сам шта погријешио према теби...“

И даље сам гледао у звијезде, тежак и лијен да склоним поглед. Можда је Соломон помислио да ме се ове ријечи не дотичу... А истина је била нешто сасвим супротно. Трудио сам се да ни једним гестом нити изразом лица не одам своју унутрашњу борбу, јер се онај стари немир или сумња у скорашњу одлуку, поново вратила. Иако сам одлучио да му све кажем, опет ме нешто задржава и вуче назад. Ипак, реда ради, обратих му се, мада су моје ријечи звучале некако развучено и одсутно, а у стомаку осјетих ону исту напетост и нелагоду као и сваки пут када бих требао да радим или кажем оно што не мислим. „Царе мој и сине мој... зашто жалостиш срце моје остарјело таквом бесједом? Зар може овај старац да се наљути на тебе? Боже сачувај! Ко може да се наљути на цара?“

-      „Ријечи твоје нису ме убиједиле у супротно... сада још више вјерујем да се удаљујеш од мене. Зашто!?“

Уздахнуо сам и тим уздахом пресјекао и одагнао сву сумњу у своју одлуку. Кренуо сам... сада више нема назад. Погледао сам га равно у очи.

„Те твоје очи... – промуца Соломон – знам од када знам за себе. Њих сам гледао више него очи оца својега, оне су увијек биле мој ослонац и моја утјеха. Када сам био тужан или срећан, увијек сам у твојим очима видио свој лик као у огледалу и знао сам шта треба да учиним... Из твог погледа сам учио све што знам о животу... А сада нисам више сигуран шта ви-дим у њима... Видим бригу велику као моје царство... Осјећам да сам дио те бриге и срце ме боли, јер ми не даш да ту бригу одагнам... Реци ми нешто, реци било шта!“

Знам да у мојим очима више није било оног истог сјаја, као онда када сам управљао градњом Храма, а он гледао у мене и из мојих очију упијао сваки детаљ плана, сваки уграђени камен, сваки педаљ којим се Храм уздизао пред Господом. Нисам више био онај исти који је, без обзира на поодмакле године, попут младића трчао са једног на друго градилиште, исправљао, заповиједао, наређивао, мада се све завршило прије само пар година. Знам да у мојим очима има оне исте одлучности, исте сигурности на коју је он навикао, али оне сада нису могле да сакрију бригу, нарочито не пред оним ко је одрастао гледајући у њих и упијао сваку моју ријеч. Нико ме није боље познавао од Соломона, нико ме никада није волио тако као Соломон. Чак ни Давид. Зато се и туга у његовим очима претакала у чуђење и збуњеност.

Хладно упитах: „Шта хоћеш да чујеш?“

-      „Истину... само и једино истину! Увијек си ме учио да тражим истину. Зашто сада да тражим мање од тога?“

Нетремице сам га гледао у очи, вјероватно без икаквог израза. Црте мога лица нису се помјериле ни за милиметар на све његове ријечи, иако ми се срце кидало на комаде. Али, кроз овај свој дуги и тешки живот научио сам да срце држим далеко од својих ријечи и дјела. Тако сам и овај пут сву бол оставио за себе.

Након дуже паузе, која се Соломону чинила као вјечност, одлучио сам да га посавјетујем, онако како је он то навикао од мене. Знам да је Соломону пао камен са срца и да је помислио – „Напокон. То је онај којег познајем!“ Понекад мислим да га познајем боље него он сам себе...

„Сине мој... Тражи увијек мудрост и истину и никада од тога не одступај ни за педаљ. Само мудрост од Бога и истина Његова могу те водити стазама правде и благослова. Увијек имај на уму да све што Бог чини и све што ми чинимо, и они обрезани и они необрезани, вијерни и они што хуле, све и сва је дио једног Божијег плана. Ми сада не можемо да сагледамо тај план, али ће нам се он једног дана отворити пред очима. Тада ћемо схватити да је свака наша мисао или ријеч или дјело дио свеукупног Божијег плана.

Истина коју тражиш мора бити једна за све! Теби, царе, није дато да раздвајаш људе на ове или оне, баш као што ти није дато да будеш пасиван и равнодушан према свему што се дешава, како у твоме царству, тако и у онима око тебе. Али све то, ни истина, ни правда, ни љубав, ни старање, ни одговорност - теби није дато да их користиш за себе. Ти си оружје Бога Живога, Његова десна рука и мач у њој, Његова слика и обличје на земљи! Стога, што прије заборавиш на себе и предаш се Богу и Његовом плану за свијет, кроз тешки подвиг просвећења свих душа које ти је Господ дао у руке, то ћеш прије задобити мудрост од Бога и истину Његову.“

На ове последње ријечи Соломон се замисли и као да му дух одлута негдје далеко. Знам да је то нешто што раније није чуо од мене и да су га ове ријечи збуниле. А онда тихо, као да сваку ријеч с муком извлачи из грла, упита: „Зар је могуће не мислити на себе и одрећи се свега свога и сваког задовољства, када ти у исто вријеме Господ даје све што овај свијет може да понуди?“

Придигох се мало на својој лежаљци и упријех кажипрст скоро у сам нос Соломонов да нагласим оно што сам сматрао да је важно: „Ти ниси изабрао Бога, него је Бог изабрао тебе! Још мање си ти створио Бога, већ је Бог створио тебе!“ Затим подигох прст високо и мало задрхтах од узбуђења, јер је дошло вријеме да му кажем: „Никада, царе, то не смијеш сметнути с ума, да не прођеш као Самсон или као Саул! Они су себе и своје потребе, своје жеље или своје страхове само једном ставили изнад Божије заповијести и Бог им је окренуо леђа!“

Спуштајући се удобније у лежаљку, као да сам извршио свој задатак, иако он тек почиње, одмахнувши руком, наставих тише, готово за себе: „ Но, није сва трагедија у томе да је Бог њима окренуо леђа... већ што су они били изабрани мимо свега народа и што је то народ овај осјетио на својој кожи.“

Сада нисам смио да га пустим да размишља на свој начин. Поново га погледах у очи и наставих тихо и полако: „И твој отац је начинио исту грешку - само једном, знаш то... Али, он се покајао и Бог је то окренуо на добро. Ти си рођен као плод тог гријеха и била ти је намјењена судбина да будеш споменик гријеху и поруга дому оца свога. Ипак, покајање Да-видово и прихватање одговорности за гријех, пре-творило те је у живи споменик благослова Божијег... Ево те видим благословеним мимо све људе свијета, али гледај да тај благослов одржиш на себи, како га не би претворио у проклетство!“

Сада се и Соломон загледао у звијезде и оне му изгледаше као да оцртавају неку стазу којом је управо кренуо. Примјетио сам то, па ми би лакше да наставим. Но, пренувши се из тог заноса, он упита: „Неколико пута си споменуо `сав свијет`, `све људе`, `да не гледам ко је ко...` Ипак, ја сам изабрани цар `изабраног народа`, род изабрани међу све родове земаљске. Изабран сам да држим мач Божији у рукама и да сијечем и раздијељујем народ од народа, истину од лажи, да чувам име Божије да се не помјеша са именима њихових богова. `Ко је Бог осим Господа и ко је стијена осим Бога нашега?`Како ти сада, дакле, кажеш да `не гледам ко је ко` и да водим `све народе просвећењу`? Које просвећење Амонци и Моавци, Филистеји и Амореји и други познају осим мача?“

„Царе мој и сине мој... Гледај на крај Божијег плана, сагледај куда то Бог води овај свијет и види које су Његове намјере, па ћеш схватити да у очима Божијим нема народа, већ човјека! Бог не гледа по крви и тијелу, већ по срцу које љуби Бога. Ево... твој отац није убио Голијата зато што је из овог народа, нити му је то омогућила крв предака, већ зато што је срце његово било испуњено ревновањем за Бога. Исто тако, Бог није дао велико царство оцу твојему само да би се намножио један народ и једна крв, већ да би сви које му је дао у руке познали истину да је Бог отаца твојих, Бог Израиљев – једини Бог!

Зар није Саул ишао код врачаре да пита за судбину и тиме навукао проклетство на себе? Да је вјера `по крви`, он то не би могао учинити. Али кад је по срцу, Бог не тражи телад угојену, већ срце смирено и дух скрушен. Тако и ти ниси призван из утробе мајке твоје да судиш по крви, већ да испитујеш срца људи и духове њихове. Немој, царе, да би како мачем својим стао на пут између Бога и срца чијега, јер шта знаш, можда ћеш се огријешити о план Божији чијег си дио, па макар и највећи дио. Нека Бог бије онога на чије је срце куцао и пред вратима душе његове име зазивао, а овај не одговара. Шта знаш, можда ће се и у старости својој одазвати Богу твојему...“

„Чини ми се да си убијеђен у ријечи које говориш“ – рече Соломон, зашкиљивши на једно око. „Али, племена Израиљева тражише цара од Господа да им суди и Господ им даде цара Саула преко Самуила пророка. Ето, ја сада сједим на престолу царева Израиљевих и судим свим племенима његовим. А ти сада тражиш од мене да се одречем тога и да тражим да судим свим племенима земаљским?! Да ли је право пред Господом да узимам себи оно што ми није дато и да се узвисујем више него одреди Бог отаца мојих? Ниси ли малоприје казао да не гледам себе ни своје, већ да се предам Господу и плану Његовом?!“

„Па, добро... Нису ли Филистеји отели Ковчег Божији и након седам мјесеци вратили га са златом и даровима? И не поби ли Господ Бог Израиљце много пута због клањања Валу и Астароти? Није ли Господ пустио глад на три године, јер Саул поби Гаваоњане, а они нису крви Израиљеве? Шта ти то говори? Не погибоше ли Ираиљци од Господа, а не остадоше ли необрезани у милости Божијој? И шта? Не даде ли Господ Бог њих живе и здраве у руке Давиду оцу твојему и он утврди мир и границе и предаде теби царство да владаш њима?

Или, зар мислиш да је Господ требао побити све грешнике...? Па ко би ходио по земљи да није милости Његове!?

Но, велим ти опет: гледај на крај плана Божи-јег. Истинита побожност јесте у Израиљу и Јудејцима, али план Божији није да сви постану то по крви. Све и кад би то хтјели, не могу. Но, спасење је у томе да кроз тебе и твој народ истину приме сви и да се опет вратимо, кроз помирење браће – синова Нојиних, ка првом брату и оцу – Адаму. Ако тако схватиш и извршиш задатак који ти је Бог намијенио, бићеш велики у очима Божијим!“

Соломон ме је пажљиво слушао и сумњичаво вртио главом. Било је то нешто потпуно ново и другачије свему што је он сматрао за свој задатак. Уосталом, ја сам га и учио шта је његов задатак. Ја сам га припремао за царску службу, онако како је то Давид захтијевао од мене. Али, ову лекцију чувао сам за крај.

(дио текста недостаје)

 следи наставак...

Друго издање романа урадила је издавачка кућа "Катена Мунди" Београд и роман се може купити код њих на сајту кликом на слику.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: