О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ТРИЛОГИЈА "БОЛ УСПОМЕНА" - ЗОРИЦА ШИПКА

Зорица Шипка Ергелашев
детаљ слике: КРК Арт дизајн

Трилогија "Бол успомена" - Зорица Шипка
(ARTE - Beograd, 2023)



Зорица Шипка Ергелашев рођена је 1950. у Београду. Завршила је средњу Школу за дизајн. Дипломирала је на групи за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Сарађивала је као студент у неколико пројеката Института за историју уметности при Филозофском факултету у Београду. Дипломски рад Пера Ј. Поповић – живот и делатност – објављен јој је у Зборнику за ликовне уметности, Нови Сад.
По дипломирању радила је на Одељењу за историју уметности као стручни сарадник – секретар одељења. Пошто се пензионисала почела је да се бави писањем. Први роман, Много љубави и једна смрт на Бањици, објављен је као самостално ауторско издање 2019.
За „Арте“ објављује трилогију романа „Бол успомена“ – „Убиство на Бањици“, „Јаче од сећања“ и „Породичне тајне“



 
Зорица Шипка, Убиство на Бањици (први роман из трилогије Бол успомена) АРТЕ, 2023
 
Пријатељица Душице Добрић, педесетогодишња васпитачица Љубица Милић, убијена је на Бањици док је излазила из аутомобила. Миливоје Милић, Љубичин супруг, угледао ју је на тлу испред кола. Позвао је хитну помоћ, а потом је дошла полиција. Пошто је била насилна смрт Миливоје Милић је приведен.
Радњу романа комликују љубавне преваре и утврђивање очинства.



 
Зорица Шипка, Јаче од сећања (други роман из трилогије Бол успомена) АРТЕ, 2023
 
Педесет четворогодишња Душица Добрић размишља о годинама које су јој неумитно прошле. Низале су јој се трагедије. После Љубичиног убиства и погибије мужа умрли су јој и родитељи. Уз помоћ пријатељице ступа у контакт са човеком који ју је у младости волео. Пошто он живи у Скопљу а она у Београду дружење почињу разговором преко мобилног телефона и СМС порукама. Поруке су се низале једна за другом. Душица их је чекала, читала, па је затим одговарала. Сањарила је и маштала.
Једно су СМС поруке и разговори преко мобилног, а друго је њихов сусрет који се десио после тридесет година.



 
Зорица Шипка, Породичне тајне (трећи роман из трилогије Бол успомена) АРТЕ, 2023
 
Узбудљива је породична сага о четири генерације жена. Основа за истраживање Душице Добрић била је мајчина прича која јој је више личила на бајку него на истину. Размишљала је о свом биолошком деди по мајци који је био потомак историјске личности. Чудила се, међутим, што њену мајку Веру није признао. Наиме, Драгица Николић, Душичина баба, родила је ванбрачно  Веру у петнаестој години. Је ли Драгица била заведена, па остављена; не дај боже, силована или...
 
 



 

Зорица Шипка

УБИСТВО НА БАЊИЦИ

 
2. глава
 
Васпитачица Љубица Милић, педесетогодишњакиња складног тела, полудугачке фарбане плаве косе и кестењастих очију, била је задужена за прославу дечијих рођендана у вртићу. Догодило се да се данас, у петак, славе два рођендана, па се забава одужила. Последња деца отишла су тек око седам. У седам и петнаест Љубица је ушла у аутомобил и кренула од Новог Београда према насељу Бањица 2. Успут је размишљала да је штета што се задржала оволико дуго, јер да је раније изашла, свратила би до тржног центра да потражи поклон за педесети рођендан своје најбоље пријатељице и комшинице Душице Добрић. Закључила је потом да разлога за журбу ипак нема, јер је прослава предвиђена за другу суботу. Решила је да следеће недеље обиђе овај тржни центар и још неколико на Новом Београду.
Када је ускоро стигла до паркинга иза солитера, било је слободно само једно место на крају. Сметала јој је близина препуних контејнера из којих се ширио непријатан мирис. Ту је повремено затицала одрпанце како претурају по смећу. Погледала је кроз прозор, али није видела никога. Паркирала је аутомобил и изашла.
Пре него што је затворила врата, зачула је неки шушањ иза себе. Окренула се и тргла угледавши обрисе мушкарца са подигнутом капуљачом, али брзо се прибрала када ју је спустио. Пре него што се огласио, казала му је да немају више о чему да разговарају. Саопштила му је све што је имала у јучерашњој СМС поруци. Покушао је да је разувери. Почели су да се расправљају. Убрзо је изгубила контролу над својим речима, а он над својим поступцима. Окренула се да се удаљи, када ју је он ухватио отпозади за косу и привукао к себи. Мислила је да ће је пољубити, и покушала је да се измигољи, да викне, али пре него што је успела да нешто изусти, његова шака нашла јој се преко уста. Друга рука стисла ју је за браду и брзим покретом цимнула јој је главу.



 



Зорица Шипка

ЈАЧЕ ОД СЕЋАЊА

 
7.
 
„Бисерка“, наставила је Душица Добрић, „синоћ сам, када су деца отишла на спавање, нешто тражила на интернету.“
„Знала сам да се нешто догодило.“
„Како?“
„Данас се непрекидно загонетно осмехујеш.“
„Осмехујем?“
„Јесте...“
„Маа...“
„Поричеш оно што је очигледно. Ти себе не видиш, али ја те видим. Мада, када боље размислим, вероватно и не примећујеш... Ево... Опет...“
„Дооброо... Нека ти буде.“
„Нестрпљива сам... Причај.“
„Признајем, понекад ми се дешава да урадим нешто незрело... Као оно синоћ... Потражила сам на Гуглу нека имена из прошлости и...“
„Мушка?“
„Да...“
„Неке твоје старе љубави?“
„Нису.“
„Нису?“
„Не прекидај ме сваки час.“
„У реду.“
„Али после овога што ћу ти рећи...“
„Слушам.“
„Била сам заљубљена неколико пута...“
„Јеси ли сада заљубљена?“
„Шта ти пада на памет?“
„Добро, извини, нећу те више прекидати.“
„Ти знаш какав је био Душан. И ја сам знала, али и моја мајка. Пре него што смо се узели, стално ме је опомињала да није за мене. На крају ме је, ипак, убедила. Раскинули смо и отишла сам на море. Мислила сам да ћу га тамо заборавити, али...“
„Ниси.“
„Нисам...“
„Али си упознала неког?“
„Јесам. Више њих... Само... није оно што си вероватно помислила... Били смо само другови... Ништа више.“
„Када ти тако кажеш.“
„Младићи су ми се удварали, али ја сам им рекла, одмах на почетку, да сам пре доласка на море раскинула љубавну везу и да патим.“
„И, је ли их то одвратило?“
„Није... Наставили су да ме салећу... Признајем... Годило ми је... Вероватно су мислили да се претварам, а ја... Замолила сам маму да ми уплати другу смену, па онда и трећу... Провела сам на мору пуних месец и по дана.“
„И...?“
„Ништа...“
„Како, ништа?“
„После летовања смо се дописивали...“
„Дописивали?“
„Да.“
„Па шта сте толико имали да пишете?“
„Покушавали су и на тај начин да ме придобију... Наставили су да ми се удварају, а мени је то пријало... Нехотице сам им, изгледа, дала лажну наду... Нисам желела да их повредим, али јасно ми је да јесам... Жалим због тога и стварно се кајем... Патила сам за Душаном и нису ми били важни други. Младост – лудост.
И немој погрешно да ме разумеш. Дописивала сам се и са девојкама... Из целе Југославије... Чак сам почела да учим, због једног Италијана, и италијански.“
„Значи, ипак си била заљубљена.“
„Нисам... Било ми је занимљиво да пишем... Писала сам чак и песме... Имала сам надахнуће... То ми је, тек сада схватам, била терапија...“
„Пређи на ствар...“
„Укратко, био је међу момцима и један студент медицине.“
„Душанов колега?“
„Не... Он је из Скопља.“
„Личио је на Душана?“
„Није... Повезивала их је једино медицина. Ти си знала Душана, а упознала си и Веселина Наумовића...“
„Какве Наумовић има везе са...?“
„Веселин личи на тог младића кога сам упознала на мору...“
„И?“
„Пожелела сам да сазнам шта је било са њим после...“
„Па шта би могло бити...? Запослио се... Оженио се... Има децу...“
„Пре него што сам се помирила са Душаном, он ме је посетио.“
„Био је код тебе кући?“
„Јесте... И упознао се са мојом мајком.“
„Стварно...?“
„Њој се много свидео. Остали су насамо док сам кувала кафу и када сам се вратила затекла сам их насмешене. Освојио ју је.“
„А тебе?“
„Није...“
„И, шта је било?“
„Он је истог дана отпутовао, а ја сам нашла утеху са Миливојем Милићем, а потом сам се... помирила са Душаном и...“
„Удала си се.“
„Да.“
„И шта сада?“
„Синоћ сам прочитала писма из оног времена... И... одлучила сам да сазнам шта се догодило са тим младићем са којим је моја мајка желела да будем... Код куће сам на Гуглу нашла његово име, али да ме синови не би открили, наставила сам истраживање на компјутеру у депоу. Открила сам неке податке. Шта ти мислиш о томе?“





 

Зорица Шипка

ПОРОДИЧНЕ ТАЈНЕ

 
1.        глава

2015.
Пре нешто мање од годину дана, 31. децембра 2014, госпођа Душица Добрић отишла је у пензију. Било јој је у почетку тешко. Осећала се одбачено. Недостајала јој је библиотека; разговор са пријатељицом и колегиницом Бисерком Мргудић; библиотекар Веселин Наумовић; читаоци; чак и нова колегиница која је дошла уместо Светлане Секулић.
Синови су одрасли. Тридесетогодишњи Жељко и двадесетосмогодишњи Жарко су се оженили и отишли, а двадесетчетворогодишњи Предраг, мада је остао са њом у стану, углавном је време проводио на факултету, са колегама и друговима или са девојком.
Пошто је имала времена, Душица је повремено размишљала о себи. Схватила је да је свесно одбијала да призна да је идеализовала стварност. Када је обузме сањарење, није могла да се обузда.
После неуспеле везе са Влатком 2004, одлучила је да више не претура по старим писмима и успоменама. Када је, међутим, неколико месеци касније позвана на тридесетпетогодишњицу матуре, обрадовала се. Поново ће се, после три и по деценије, срести са друговима и другарицама из разреда. Онда се присетила своје кратке емотивне везе са једним од њих и растужила се. Она је била крива за раскид. Поступила је ружно. Није отишла на последњи састанак, јер је у међувремену почела да се забавља са Душаном. Није требало да га остави у неизвесности, већ да му каже. Прошлост ју је опет прогањала. Да ли да иде или не? Ако оде, срешће га. Шта да ради?
На прославу матуре ипак је отишла. Није се покајала. Успомене су је вратиле у младост. Сви су били раздрагани. Неке није препознала, али бившег младића јесте. Разговарали су. Није могао да се сети због чега су раскинули. Одмах после матурирања отишао је у војску. У Сплиту је упознао девојку са којом се оженио и са којом је и сада у срећном браку.
Обично је оно што тражимо, казала јој је једном приликом Бисерка, ту надохват руке, а ми и даље тражимо, јер од силне жеље да га нађемо, постајемо слепи. Била је у праву. Баш то јој се и десило. Жеља да се некоме допадне остварила јој се убрзо у библиотеци. За нереалном потрагом и бирањем неког из прошлости више није било потребе.
 
Од тада је прошло десетак година. У стабилној је и складној вези од 2006, али није се удала. Већ прве године забављања су се верили. Дао јој прстен, али она је одуговлачила са венчањем. Схватила је да јој више одговара да буде слободна. Наравно, није му то рекла. Плашила се да ће је брак спутати. Претворити у домаћицу, а она је намеравала да остави неки траг за собом. Да уради нешто корисно. Још није знала шта би то могло бити, али... Онда се сетила. Одувек ју је занимало мајчино порекло. Мајка јој је била ванбрачно дете и презивала се по својој мајци, а не по оцу.
Преплавила ју је позитивна енергија. Обрадовала се што ће, напокон, уместо читања старих писама својих некадашњих удварача, покушати да расветли породичну тајну. То је коначно дошло на ред почетком децембра 2015.
Потражила је дрвену кутију у којој су се налазила породична документа.
Обрадовала се када ју је нашла. Била је на дну ормара. У углу. Заклоњена дугачким свечаним хаљинама које је носила док је била млада и које више никада неће обући. Истраживање је могло да почне.
Отишла је у трпезарију. Склонила је столњак, па ставила кутију на сто и отворила је. На врху су биле старе фотографије и разгледнице, а испод њих пожутели папири. Пажљиво их је вадила и разврстала. На једну гомилу ставила је фотографије, на другу разгледнице, а на трећу пожутеле папире. Таман када је помислила да је завршила сортирање, угледала је, на дну кутије, војна одликовања.
Одлучила је да, пре него што их разгледа, потражи мајчину крштеницу. Презимена мајчиног оца се сећала, али не и имена, мада је била сигурна да јој је мајка рекла. Обрадовала се када ју је нашла и с нестрпљењем је потражила рубрику са именом и презименом мајчиног оца.
 





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"