детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЈА У КЛИН А ОНИ У ПЛОЧУ

Не рушите мостове. Једнога дана ћете пожељети да се вратите. А када пожелите сва трагика живљења стаће у једну једину ријеч: самоћа.

Прошло је неколико година од када су животи изгорјели. Мук и тишина завукли су се у камен који је грцао сузе над напуштеним кућама.Нико више у њих не дира, а оне пропадају и руше се као да од њих неко откида дио по дио. Човјек је по свом опредјељењу изабрао да буде све осим човјек. Стојиш опет пред оним истим вратима гдје си пустио прве кораке. Тамо гдје те матер држала у наручју, тамо гдје си био сигуран јер си свој на своме. Гледаш у не тако далеку прошлост, или си везан за њу као дијете за мајку пупчаном врпцом, у садашњости расутој и напуклој и губиш се у тражењу  свог идентитета. Немаш документе, не знају ко си. „Морате да направите путни лист да бисте прешли границу“ канцеларијска радница ти саопштава процедуру. Још до јуче ниси имао овај проблем гдје си у ствари ко? Неидентификована особа?  Различити осјећаји струје кроз вене. Сједим над сјећањима и не знам да ли да се смијем или плачем. Помало се чак дивим тој игри у којој си предодређен на губитак. Шта је то путни лист? Папир са твојом сликом и подацима којег мораш да платиш да би закорачио у прах и пепео и започео из ко зна којег почетка по реду. О терету на души не вриједи ни да ти причам. Болио ме одлазак јер је био неочекиван и насилан. Метак са леђа пустио је крв, узалуд је било жалити, ништа није могло преусмјерити започету олују. Након путног листа усљедио је документарни филм. Прво мораш да нађеш бар три свједока који би потврдили да си то ти. Дођеш пред полицијску станицу прије него зора заруди и станеш у ред. А ред непрегледан протеже се чини ми се право до мора. Не би било лоше запливати јер љетна врућина додатно појачава нервозу. Ко зна, можда овај пут испливаш без огреботине. Разговори једносмјерни. „Гдје си ти, кад си дошао, како ти је тамо, видиш ти шта то од нас ради, расуло нас по цијелом свијету нема гдје нас нема, не би да смо стока овако се према нама понашали.“ У маси непознатих лица ни познато више не препознајеш. Онда сљеди: “ајме мени, јеси ли то ти?“ И таман стигнеш пред врата, она сва онако дрчна и безобразна ти саопштава: „радно вријеме је завршено, дођите сутра.“ Кроз уши креће парна машина да се захуктава. Таман што си прешао оне степенице, прошао ходником, прошао сјећањима они те враћају на почетак. Тражиш превоз до рушевине, тражиш снагу јер се мораш подићи на ноге. Сутра ћеш опет у ред, онај исти од данас и јуче. Онако измучен, стојиш и једеш смоки док у пролазу чујеш: „цуре пазите да не би отишле код кирурга.“ У први мах не схваћаш коментар, а онда ти одједном дође у главу. Због три прста са којима једеш прети ти се одсјецањем истих јер ако се крстиш са три прста за тебе у твојој земљи нема мјеста. Погледаш око себе, видиш да немаш перспективу под овим сводом, али инат и понос да браниш своје и себе је упоран до краја. Опет чекаш јер ниси безобразан па да се досјетиш бити један од њих. Уредиш се, ставиш фасциклу под руку, наочаре на главу и кажеш: „мало миста, молит ћу“. Склониш се у страну, пропустиш своје преваранте и чекаш. „Мартићу вади закопано оружје“ гласан је момак коме је ред дојадио па живци више нису толерантни. Нека жена виче „како вас није срамота, ово нема нигдје у свијету“. Онда креће нагуравање и међу својима и зачу се шамар међу повеликим аудиторијумом. Стојиш, чекаш, опет невин страдаш. Жени поред ове што је викала неко је ударио шамар грешком. Да ли смо и ми грешком проживјели страдање или смо са намјером постали колатерална штета? „Тужит ћу вас и пријавити полицији. Ма којој полицији кад сте сви исти“ разочарано говори жена црвеног образа. Онда тражиш обнову свог живота, прихваћаш зелени картон, донације и помоћи, а још до јуче све што ти треба све си имао. Сулудо потрошен дио живота не можеш да сахраниш и закопаш. Да пролијеш бол ко сузе, да престанеш жалити за оним што никада није и што никада неће доћи на ред. Нестала је она добра, тиха ријеч што тиња као нада, што свијетли у тмини неразумјевања, што се не гаси и не предаје пред злокобним идејама и сивилу данашњице. Кад смо дозволили да се угаси огањ саосјећања у невољи која се понавља?

Сви дани су предодређени на растанке. На јави, у сну, одлазим и опрашам се са лицима, дијеловима себе и свог постојања, крајевима што их мојим зовем.Напуштам или ме напуштају, враћам се али не налазим остављено. Осуђена да се стално растајем са самом собом.

Само у дубоком сну, без свијести и подсвијести не осјећам бол. Јер само тако могу да заборавим на одсутност која ми недостаје. На оној половини гдје су сјећања и на овој гдје стојим почиње понор поред којег морам живјети и са њим све дијелити.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: