детаљ слике: КРК Арт дизајн

ФИДЕСА  

Ти си моја чежња, прекинута јава

Мисао што болно и немирно спава

Корак који тешко црном земљом иде

Усне што се тресу и од крви бриде

Нестварана си била ко најлијепши сан

Очарана тобом испраћала дан

Сваки тренутак будио је наду

Ни слутила нисам да те од мене краду

А ти си била истина што вриједи

Стаза коју поглед безупитно слиједи

Остала си недостижна, далека и нијема 

Небо је сакривало олују док се спрема

Као дукат на срцу чуват ћу те ја

Буди младост што се покорити не да

Сјећања што никад не постају блиједа

Јер сан о срећи је већи нег' срећа

Кроз сваки шум твој глас ме подсјећа

Да је живот ушће суза без почетка и краја

Да нас само љубав неповратно спаја

На души ми лежи исплетена рана

У самоћи добује и гуши се сама

Ал' остат ћеш жива јер у срцу пламен гори

Сан те не да ником, и у сну те волим 

Ти си тренутак који вијечно сјаји

Путоказ и водиља у свирепој тами.

ПУТОВАЊЕ

Ноћ студена увлачи хладноћу у кости
Кроз сјећање протиче прескупа туга
Знаш да повратка натраг нема
Промјене нове слутиш да живот спрема
Како да заборавиш учињени гријех
Бога нека опрости оно што није у људској моћи
Тражиш ново свитање у глухој ноћи
Одлазиш док још имаш снаге старим путем проћи
Звијезде нека угасе своје сијалице
Мјесец нека окрена леђа
Ти си била у моме врту једина ружа
Због које ми је крв мјењала боју
У срцу ми добује безброј тонова
О које се ломе моје мисли
Не иди говориш у себи, али корак је незаустављив
Кишне капи небо преко реда шаље
Низ образе твоје појачавају густоћу
На крилима птица путују облаци
Скривају се дјечије љутње иза бора на лицу
Крени у снове, чекају те сијећања која блиједе
Чувај их ако ти ити мало значе и вриједе
Слутња појачава тишину и меко те покрива
Не бој се, истина лаж увијек разоткрива
И опет је ноћ нијема и хладна
Заборав тражим као болесни лијек
Да нестане бол и ожиљак што стоји
Кад би бар срећа могла да потраје заувијек.

АМБИС

Корачам, као да тонем у бездан
Испред мене неминовност без пута и циља
Мостови спаљени, свијет прекривен пепелом
Прах је једина свијетлост ка умирућим звијездама
Камен прољева сузу коју човијек више нема
Завјеса пред спуштањем
Одлетјет ће птица сломљених крила
Бескрај ће донијети дуго чекани заборав
Живота нема, а смрт долази преко реда, ненајављена црна слутња
Најгори се радују одласку бољих од њих
Судбина несхватљиво неподношљива
Тишина гласно одјекује свемиром.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: