детаљ слике: КРК Арт дизајн

     НЕУПАЉЕНЕ  СВИЈЕЋЕ 

Исплакала сузе, скрива срца ране

и сестра и ћерка - љуба удовица,

завјет свецу  носи  Царица Милица  

са бојнога Поља иде у Дечане.

И приноси храму воштанице двије

за сјећање вјечно, тужног Видовдана

да кад дође вријеме плану једног дана

за пале јунаке, за срећу Србије.

Све док српска мајка роди и отхрани

војсковођу новог да Крсташ понесе,

васкрслом Косову слободу донесе

небесима јаве Високи Дечани.

Кад се бура стиша и стасају ждрали

разбуктала бакља кад растјера таму,

тад побједник славни нека приђе храму

испуни ми завјет и свијеће упали.

С  Проклетија Сунце тад ће да се смије.

Слободарска труба објавиће свијету,

Орао ће Бијели шестарит´ у лету.

Косово је вјечно српско и Божије.

Колико ће само вијекова да мине?

Још неслога клета међу браћом броди,

чекајући други Душан да се роди

над Косовом круже црне орлушине.

Још Ти свијеће чаме, о, Царице моја!

Чекају на дане кад ће да сагоре

и јунаке мртве зову да се боре

са Кошара црних и Косовског боја.

СРПСКА  ХЕРОИНА

Милунки Савић

Ти ниси била жена обична

да предеш, плетеш и кошуље шијеш,

била си витез, витештву вична

па вјечно над својом Oтаџбином бдијеш.

Ти ниси била к´о жене друге

Милунка, Милуне, сесро и брате,

стопама твојим стазе се злате

и сјећања живе кроз године дуге.

Ти не би жена која пређу мота

ни она што сатима пред огледалом стоји,

била си херој који се не боји

ком´  слобода бјеше преча од живота.

Ти не носи дуге сукње с наборима

к´о отмена дама кад улицом прође,

ти носи одијело , ратног војсковође

плетенице густе под капом си крила.

Кад Француски мајор тужним гласом рече:

„Преболи ране, оздрави, сине“!

Тад угледа блиједо лице хероине

очинска му суза  из ока потече.

Тада ти се слава у небеса вину

под пријетњама данас српски род је клоно.

Нико више не зна бранит´  Отаџбину

покажи нам  путе, Милунка, иконо.....

 ПИСМО  ЦАРИЦИ

Одавно се каним, пресвијетла царице

да Ти пишем писмо и истину зборим,

да за Свету земљу ко и Ти се борим

да упали неко Твоје воштанице.

Над Метохом нашим круже грабљивице

Бијелога су орла пресјекли у лету,

и црвени Божур свео је у цвијету

занијемила давно звона Грачанице.

Царски Призрен у пепелу цвили

спалили му олтар и иконе,

Архангели горке сузе роне

Душанови двори гдје су били.

Нема вође да се мача лати

виногради без чокота грожђа,

нема Цара а нема ни Вожда

да Косово опет роду врати.

Ноћас Бога молићи Милице

да нам врати Дечанима ждрале,

да већ једном свијеће Ти упале

да растјера црне злослутнице.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: