детаљ слике: КРК Арт дизајн

Насмијешена зора

Филип се загледао у остатак ноћи. Још по нека звијезда на рубовима неба свјетлуцала је притајеним сјајем. Наслоњен на ограду балкона, озарен свјежином јутра, заробљен мислима, трудио се да их растјера димом прве јутарње цигарете. Из ћошка га је посматрао усамљени филадендрон, гурнут и препуштен немару, збуњен, наспрам многобројних мушкатли које су украшавале балкон и уживале пажњу. Цигарета је догоријевала. Искре буђења свуд наоколо. Филип се усрдно захвалио Богу што је још један дан пред њим. Бацио је опушак у росу. Накашљао се и вратио у собу.

Скинуо је огртач и завукао се у топлу постељу. Дона је спавала или се само правила да спава. Имао је уобичајен начин да је цимне из сна. Дотакао би јој ногу хладним стопалом, помјерила би се и сненим гласом покушавала да формира своју прву јутарњу реченицу:
− Дај, шта ти је, смири се, зар не видиш да спавам.

Не обазирући се на њено реаговање, задиркујући, желио је удобровољити је да се разбуди и окрене према њему, пуштајући му се у загрљај. То му је најмилији дио јутра, најљепши поздрав и почетак дана. Дона је такође вољела тај начин разбуђивања. Жељела је сваки пут да то буде као први пут. Мамила је на разне начине трунку више пажње од Филипа, иако је знала да је безрезервно воли и поштује.

Тешко признаје пораз било које врсте, а још се теже упушта у изазов гдје није сигурна да ће изаћи као побједник. Филип је човјек од ризика, али свиђа му се Донина сигурност и промишљеност.

Радовали су се свијетлом дијелу дана уз цвркут љубави и плиму пожуде. Разговор би оставили за прву кафу и вријеме доручка. Љубећи јој поспане очи, мазио ју је, грлећи и милујући јој тијело.

И поред наговјештаја јутарње чаролије, Дона се ипак лагано одупирала. Усне су избјегавале да се споје и онај благи ујед за доњу усну који је наговјештавао да започета љубавна игра иде до краја. Знао је Филип шта значи то одупирање. Очекивао је да ће страст учинити своје, да ће Дона попустити и узвратити пољупцем. Није вриједило. Морао је устати, отићи до купатила да би опрао зубе због непријатног задаха никотина. Увијек јој је то сметало кад би били у љубавном загрљају. Пожурио је.

Дона је знала да би, док Филип оде у купатило и ако би се мало дуже задржао него што је очекивала, устала из кревета, поспремила га и отишла у своје купатило. То би значило да је љубавни поздрав дану био одгођен за неко сљедеће јутро.

Знао је да ће прање зуба потрајати.
− Тај ђавољи никотин, оставићу се цигарета.
Све чешће је помишљао Филип.

Посљедњих неколико година нису путовали у друге земље на годишњи одмор. Посрећило им се ове године да уживају у одмору читав мјесец јули, с надом да ће их опити чаролија љета. Вријеме није толико пријатно и топло, поготово јутра, још увијек су орошена, пуна свјежине, а сунце као да касни са излажењем, као да пркоси да пригрије.

Слободни су од јуче, ово им је већ друго јутро да не требају журити, не чека их посао. Петак је. Одлучили су да се одморе прије одмора, да се спакују и припреме. У недјељу поподне лете у Тунис.

Филип је журно прао зубе размишљајући о срећи. Осјећаји су се гомилали. Осјећао се помало чудно и збуњено, потрудио се да све то оде са млазом воде који је нестајао у умиваонику заједно са пјеном од пасте за зубе. Свјестан је да је ослобођен у овом јутру свих радних обавеза, телефонских позива, провјеравања мејлова, називања појединих компанија и колега да би уговорио радне термине. Све је помјерено у ладицу чекања. Посао неће побјећи, дочекаће га чим се врати са одмора.

− Ех, измућкаћу и листерином, сад је добро?

Ставио је длан преко уста, дахнуо, није се осјећао мирис цигарете. Добро је, помислио је и пожурио да се придружи Дони у топлој постељи.

Пријатно је изненађен њеним ведрим, расположеним изразом лица. Изгледала му је помамно, разголићених рамена и грудима набреклим под плахтом, на којој су се истицале брадавице будне као и Дона. Осмјех јој је био необичан, никад јој се усне на крајевима нису повијале нагоре приликом смијешка, већ би чиниле једну ведру равну линију, несвјесно уљепшавајући њено ионако лијепо лице. Осјећао је срећу кад је у њој препознао жељу и потребу да јутрос буду једно. Погледала је према прозору мамећи прву зраку сунца, пристижући из недогледа. Филип се није могао отети утиску тог помало необичног јутра. Збуњен, помислио је да она жели да навуче тамне завјесе преко прозора и балконских врата. Дона га је зауставила у тој намјери. Њена жеља га је позвала да буде поред ње, а неиздрж их је завезао у загрљај. Сјединили су се са свјетлошћу.

Ишчезла им је навика да очи држе затвореним док страст управља њима. Тог јутра све је било другачије. Филипа је прожимала необуздана страст, изгледало му је да не види оно што види, помућен, гледао је љубав свуд око себе, у страсном загрљају, у изобиљу среће, у пламеном заносу разум се истопио.

Њен свијет је извирао из сунцем окупаних простора, преточен у поље зрелог жита. Бешумно се провлачила кроз златно класје, осјећала врелину набубрелог сјемења ношеног снагом топлих вјетрова до капије живота. Сагорјели у пламену љубави, подрхтавали су, осјећајући чаробну нит и њено уплитање у њихове судбине.

Ослобођени, пролазили су путем свјетла, препуштени топлини тијела и снази стварања. Њихови уздаси хватали су искре свјетлости да би поново овладали простором и свијешћу. Страст се враћала на сцену као глумци у жељи да се поклоне публици. Други чин у наговјештају. Ватрили су и прелијевали челик калећи га у утроби, стапајући га у калуп на врховима жеља.

Одједном, све се зауставило и занијемило од гашења страсти.

Доноситељ свјетлости хрлио је у пристаниште жеља. Загрљени, стопљени једно у другом, завјештени, као на крштењу, пред олтаром, пред најчистијом светом водом, чисту душу полегли су у врт љубави из којег ничу цвјетови живота.

Врели, задихани, изнемогли и срећни. Орошени пољупцима и осмјесима. Поглед им полети кроз балконска врата у насмијешену зору. Нешто засвјетлуца са вањске стране, као да се зрака сунца поиграла са капљицом росе на стаклу и бљесну необичним сјајем. Трепнуше очима, а бијела свјетлост испуни собу!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: