|
|
|
 | Владимир Радовановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Јуче које не постоји или опсесија о непостојећем Јуче које не постоји, у невидљивом сутра, кроз слепило данас. Један неми глас казивао је речи... Човек без главе шетао је кроз уређену собу градитеља без руку. У сваком кутку, исијавале су нагореле фотографије. Жена-опсесија!? Мноштво изгорелих рупица осликавало је величанственост. Она у, она крај, она са, она, она, она... ОНА. Мора постојати почетак, тренутак, искра, нешто има... Мора постојати рука која бележи, око које упија и овековечава, ухо које сања звуке. Мора постојати сан, са страшћу. И крај мора постојати. Крај постоји или је замишљен за оне који немају сан. Врело је и хладно. Еуфорично је и склоно паду оно између, што клизи кроз исечене слике. Милиони незапамћених тренутака, недоступни уму. Незаспали у оку. Плес лептира украден у видљивом. Нижу се отргнуте слике, саздане од снова, чежње, горуће страсти. Понављају се кораци. Постојање силуете коју би зграбио. Ништа није постојало, није се догодило. Постојало је, јер живи у... Скупљао сам гласове као да сам скупљао пољско цвеће. Кораци су се чули и изгореле рупице су светлеле...
|
