Прво је пиљар Стеван Марчета, заставши на тренутак на путу до пијаце, куда је кренуо да од сељана још за јутра откупи вреће поврћа, пришао матичару Остоји Јанковићу и погледом показао према прерано осиједјелом човјеку с великим кофером у руци који је улазио у хотел Парк.
– Стигао је – шапнуо је у повјерењу и руком и изразом лица дао до знања да му то саопштава у повјерењу и да причу не би требало даље ширити.
Матичару Јанковићу једино је пало у очи да је сиједи човјек још младолик и да с лакоћом носи велики кофер. Пожурио је у бријачницу у коју је свраћао сваког јутра прије посла, јер је волио да се љути на брицу Василија Ковртања кад запне на раскриљене новине у његовим рукама док га брије. Боље да се у рано јутро мало на њега изгалами него да буде нервозан са странкама.
– Донио је велики кофер, а лако га носи, мора да је пун докумената – шапнуо је Василију и погледао у све углове бријачнице, мада му је било јасно да су сами. Брицо је начас застао у послу, окренуо се према огледалу и спустио бритву крај умиваоника, тешко је било закључити да ли зато што га је вијест изненадила или што је у својим брковима примијетио једну несташну длачицу, подигнуту према шупљинама носа као уврнути прасећи репић.
Једва је дочекао да матичар изиђе па да штрицне непослушницу. Док је маказице враћао у зидни ормарчић, у бријачницу је ушао сајџија Петар Воркапић звани Монокл. У градићу су га знали по томе што је врло рано устајао, обављао редовну јутарњу куповину, односио намирнице супрузи Јелисавети, успјешној аматерки у позоришној групи Стерија,и увијек тачно у осам, никад минут ни раније ни касније, отварао своју радњу смјештену у старој зградици насупрот хотела за коју се више од десет година говори да ће је урбанисти срушити јер квари изглед центра.
– Донио је пун кофер докумената којима се све доказује – рекао је Василије Моноклу вежући му плавичасти огртач око врата.
Који часак касније, показујући руком на немасни комад јунеће плећке објешен о клин иза пулта, сајџија је кажипрстом друге руке позивао месара Теодора Масловару да му се примакне.
– Нема више, мајчин сине, изврдавања! – казао је тихо, гледајући у избечену огуљену телећу главу у расхладној витрини, као да се плашио да би она могла вијест раширити градићем. – Све црно на бијело, мајковићу! Пун кофер доказа!
Чим је изишао сајџија Монокл, у месницу је ушао ветеринар Стаменковић и дискретно иза пулта спустио непровидну најлонску врећицу.
– Прва класа – намигнуо је.
Тако већ одавно, Стаменковић ујутро доноси бијеле бубреге које је претходног дана скупио штројећи прасиће у Ветеринарској станици, а месар их сладокусцима продаје као деликатесну робу.
– Готово је и с оним, знаш којим – повјерљиво је рекао Теодор спуштајући широки длан на избечене мртве телеће очи у расхладној витрини. – Јутрос стигао инспектор из главног града и донио пун кофер необоривих доказа. Доста је било и његовог! – довикнуо је за ветеринаром који је журио да повјерљиву новост што прије саопшти првом на кога наиђе.
Вијест о доласку прерано осиједјелог човјека као бујица ширила се градићем, баш онако како се илинска киша зачас претвори у поточић, па пред собом носи труње, ситне сасушене травчице и понеку неопрезну бубу која се није на вријеме склонила. Жедна земља понекад брзо усиса тај поточић, као што жедан градић прогута вијест прије него што се развије у гласину. Али, догађа се да поточић иза љетног пљуска накупи у себе доста прашине и стврднутеих бусенчића, па се ваља по сувој земљи пркосећи јој влагом и тече све даље, баш као што се понека вијест тако брзо шири да је градић не може упити већ се изнад њега ваља попут градоносног облака.
Прво је у локалном листу Глас грађанина новинар потписан иницијалима објавио текст о великим проневјерама у Шумском газдинству Рисовача. Директор Теофановић, писало је, продаје дрвне сортименте за готовину и новац трпа у свој џеп. Недавно је новцем газдинста купио два џипа, један за себе, други за сина, а прича се да ће купити и скупу лимузину супрузи. Откуд му за све то новац ако не краде?
Данима се нагађало када ће смијенити и затворити Теофановића. Нису то учинили када је до стечаја довео Трговинско предузеће Напредак, ни онда када је као директор Комунално предузеће Градско зеленило довео до просјачког штапа, ваљда ће сада, јер ако га не макну с положаја, у Шумском газдинству би неколико стотина радника могло остати без посла.
Знајући за ту вијест и градска оговарања, када је видио оног прерано осиједјелог човјека како с великим кофером улази у хотел, кога послије нико није виђао, рецепционар је причао да је врло рано устајао и одлазио некуд, а враћао се врло касно, пиљар Стеван Марчета није могао ништа друго претпоставити него да је стигао инспектор који ће разоткрити све Теофановићеве проневјере и крађе и стрпати га у затвор. Наговијестио је то у повјерењу матичару Остоји Јанковићу, он брици Василију Ковртању, тако је гласина кренула градићем и ено сада ветеринар Стаменковић госпођи Саватић, која сваког јутра своју пудлицу Лили доводи у Ветеринарску станицу тврдећи да се мучи са тврдом столицом, прича да је инспектор Бодирожић са групом исљедника из главног града стигао да се утврде сви Теофановићеви марифетлуци.
Онај ко буде пратио госпођу Саватић, видјеће како свраћа код комшинице Томаније Парталовић, пензионисане шефице књиговодства, и прича јој да у Полицијској станици на Теофановићеву главу изливају ведрице хладне воде, али он ништа неће да призна. Томанија заборавља да за собом и госпођом Саватић закључа стан, већ жури у фризерски салон Сан снова Катарине Ускоковић, да окупљеним женама исприча да су директора Теофановића, коме су исљедници у Полицијској станици пребили лијеву надлактицу, пребацили у Дом здравља.
– Сама ћу код куће осушити косу – нервозно говори госпођа Васиљевић, супруга шефа Сектора развоја и узгоја шума у Шумском газдинству Рисовача, и истрчава из фризерског салона. Само који минут касније, групи жена окупљених око мљекарице Станиславе Мајсторовић из оближњег села Котурови, која прави најбољи сир у околини, прича да је својим ушима чула завијање сирене и гледала како с упаљеним ротациним свјетлом кола хитне помоћи одвозе директора Теофановића у Клинички ценатар у сусједном граду.
– Шта му је било? – пита наставница ликовног васпитања у Основној школи Младост. Има наставу у другој смјени, па свратила на пијацу да купи сира и кајмака.
– Пререзао вене и не могу у нашем Дому здравља да му зауставе крварење.
– Зашто? – чуди се Радивојка Милатовић, супруга негдашњег предсједника општине а сада посланика у Народној скупштини за кога причају да у парламенту ни ријеч није проговорио мада му ускоро истиче четворогодишњи мандат.
– Притисли га исљедници, а он неће да призна колико и шта је проневјерио и покрао – говори Томанија Парталовић гласом који не трпи поговор и не дозвољава да се постављају нова питања.
И ко зна којим током би кренула бујица приче о прерано осиједјелом човјеку који је оног јутра стигао у хотел и о директору Теофановићу и шта би све пред собом порушила и однијела да се четвртог дана ујутро у центру градића не појави хроми Властимир Петронијевић звани Власта Зврк, са свежњем најновијег броја Гласа грађанина под мишком. Он је у градићу био момак за све.Имао је дрвена колица па би одвезао врећу кромпира с пијаце кад би то коме затребало. Други пут би однио торбе с купљеним намирницама госпођама које су спремале ручак док су им мужеви у Градској кафани играли домино или таблића. Понекад би му давали ситниш да им у сусједној самопослузи купи хљеб и донесе у кафану, а кусур задржи за себе, а понекад опет тражили да им актовку одвезе на колицима до аутобуске станице и плаћали за ту услугу, само да не изгледа да му дају милостињу. Дочекивао је дневну штампу на станици и успут продавао пролазницима прије него што би је донио у киоск Обрена Давидовића, инвалида рада друге категорије, пензионисаног када му је покретна трака у пилани заједно с обловином под тестеру повукла и лијеву руку.
Први примјерак Гласа грађанина купио је ветеринар Стаменковић који је, испоручивши бијеле бубреге у месницу, сјео на терасу Градске кафане да попије јутарњу кафу. Овлашно је прелиставао новине док му поглед не запе за наслов Новинар све измислиоиспод кога је ситнијим словима био одштампан поднаслов Извињење директору Теофановићу.
– Види, бога ти, ово – рече Стаменковић матичару Остоји Јанковићу који је, излазећи из бријачнице, застао крај његовог стола да га поздрави. – Чланак главног и одговорног уредника.
– Шта пише? – упита Остоја, а кад му у ушима нешто јаче одјекну оно главни и одговорни, усправи се као војник када поздравља генерала.
– Извињава се директору Теофановићу за онај текст што је објављен у прошлом броју. Каже да је све то лаж. Цијелу причу измислио је новинар да би му се осветио што је његовој супрузи, благајници у Шумском газдинству, наредио да у нерадну суботу дође и обави послове које није завршила у редовном радном времену. Ево, на крају главни и одговорни каже да је отпустио новинара.
– Главни и одговорни... главни и одговорни... главни и одговорни... – понављао је матичар Остоја идући журно према својој канцеларији и, док су му трнци пролазили тијелом, замишљао како му прилази начелник одјељења, црвен у лицу од бијеса што му није на вријеме поднио извјештај о броју рођених, вјенчаних и умрлих у протеклом кварталу.
Истог дана предвече случајни пролазници видјеше прерано осиједјелог човјека како, једва носећи велики кофер и искривљујући тијело под његовом тежином, излази из хотела. Угледавши Власту Зврка с колицима, позва га кажипрстом и показа на кофер.
– Шта је у њему овако тешко? – упита Зврк с муком подижући кофер на колица. – Као да си га напунио камењем.
– И јесам – рече прерано осиједјели човјек насмијешивши се. – То су узорци разних минерала које сам ископао горе по падинама Љешевице.
Кренуше према аутобуској станици.
– Ја сам геолог – рече када га Власта Зврк и трећи пут упитно погледа – Истражујемо рудна богатства планине изнад вашег градића, па сам узео узорке за испитивање.
