детаљ слике: КРК Арт дизајн

Другу главу романа Моја браћа Давид и Голијат можете прочитати ОВДЈЕ

Моја браћа Давид и Голијат - Глава 3

3.

Соломон је слушао моју животну причу као опчињен. Гледао ме је нетремице, као онога дана када сам га први пут видио. Од тада, осјећао сам да је ово дијете рођено за велике задатке. То сам рекао Давиду. А Давид... Само се насмијао и одмахнуо руком. Но, већ након неколико дана позвао ме је и питао да ли бих хтио да будем учитељ малом Соломону. Знајући Давида, сигуран сам да је тих дана размишљао само о томе и да је његова молба представљала први знак да је у Соломону видио свог потенцијалног насљедника. Зато му никада нисам био само учитељ, већ сам га од првог дана припремао за царски престо.

Сјећам се тог првог дана као да је био јуче... Пришао сам му с леђа док је био забављен посматрањем дресуре дивљег коња. Коњи су увијек били његова велика страст. Питао сам га да ли би он могао да укроти коња, а он се загледао у мене, збуњен мојим питањем. Затим сам га питао да ли би желио да га научим како да укроти дивљег коња, а он је одушевљено климнуо главом, вјероватно од узбуђења не могавши ни да проговори. Рекао сам му да се коњи не кроте бичем, као што то овај човјек ради, него знањем и, ако хоће, ја ћу му показати сва знања. Од тада до данас, увијек је сваки мој савјет и сваку моју ријеч гутао, као да једе знање. Тог првог дана, гледао је у мене на исти овај начин.

„Човјече... Па зашто ми ово никада прије ниси рекао!?“ – одушевљено упита Соломон. „Додуше, ни ја те никада нисам питао о твом животу... Баш чуд-но. Боже, како си ми недостајао у ових последњих двије-три године... А и ја се забавих градњом палате, па ми све нешто друго прече од разговора с тобом. Сада ћу се трудити да се чешће виђамо, без обзира на све обавезе, да опет буде као прије.“

 „Сине мој... Ништа више није као прије... Дошао си по савјет, а ово би могло бити наше задње савјетовање. Стар сам и немоћан... Можда ће још ноћас анћео смрти доћи по моју душу... зато хоћу да ти кажем све што ти никада нисам рекао. Хвала Богу што ми даје снагу да ти сада могу све испричати. Надам се да ће ти моја животна прича бити један велики савјет, а моје искуство и како сам га стекао, нека послужи теби.“

Соломону се очи напунише сузама. „Не говори тако, оче мој... Не идеш ти никуда... не могу да изгубим оба оца за тако кратко вријеме... Настави, молим те, хоћу све да чујем“

Када ми је било десет година, Самордај је одлучио да ме пошаље код свог пријатеља у Тир. Сматрао је да ми читање и писање иде сасвим добро и закључио је да бих требао да учим писарски занат. Тужна срца што напуштам ову породицу коју сам сматрао за једину коју имам, спаковао сам своје ствари и кренули смо на пут ка Феникији. Једна од ствари за којом сам жалио била је што ћу бити далеко од Израиљаца и нећу имати прилику да упознам некога ко ће ми више говорити о Богу њиховом. Везао сам се за тог Бога, а нико ми о Њему ништа није знао рећи.

Када смо стигли у Тир, смјестили смо се у кућу главног писара (при којој је била школа), гдје сам упознао много дјечака који су овдје дошли из истог разлога. Један од њих био је и Мелхисуј Израиљац, а познанство с њим видио сам као благослов Божији. Он ми је постао као брат. Нас двојица смо се заједно тајно молили истом Богу, а он ме је подучавао Закону Божијем. Пуних десет година трајало је наше пријатељство и заједничко учење, а последњих година заједно смо се преселили у кућу једног градитеља код којег смо учили градитељски занат. Једнога дана Мелхисуј ми је, говорећи о Шатору Господњем и његовом сјећању на жртве које је са оцем приносио пред Господом, рекао да му је жеља да добро изучи занат и да се понуди свом народу да Господу сазида камени храм. Говорио је како слави Господњој не приличи да станује у шатору, а богови других народа су у каменим кућама.

Ове ријечи су на мене оставиле велики утисак и тада сам се заклео да, ако икада будем добио при-лику, учинићу све што буде у мојој моћи да на било који начин  учествујем у зидању таквог храма. Опили смо се том идејом као опијумом. Готово свакодневно смо заједнички радили на њој, цртали, премјеравали, правили планове и мијењали их – и по неколико пута у дану. Та идеја нас је потпуно заокупила, иако смо били свјесни да израиљски народ још дуго неће бити у могућности да је спроведе у дјело.

А онда се, једног дана, десило нешто што ме је страшно погодило и оставило дубок траг у мени. У силном младалачком жару да своју заједничку идеју доведемо до савршенства, створивши чак и атмос-феру такмичења ко ће више и боље да угоди Гос-поду кроз те планове, знали смо и да се посвађамо око неких детаља већ „готовог“ храма. Помажући при надзору над градњом једне грађевине, ходали смо по незавршеној таваници и расправљали о неком детаљу на будућем храму. Имали смо опречна мишљења и Мелхисуј је свој став бранио са мени, до тада, непознатом жустрином. Махао је рукама и галамио, а у једном тренутку ми је љутито рекао: „Уосталом, ти ниси Израиљац! Теби Бог никада не би дозволио да га се дотакнеш! Ти у себи немаш ту крв и не знам зашто уопште трошим вријеме на расправу са тобом!“

Занесени том расправом начинисмо почет-ничку грешку. Даска на којој смо стајали сломила се под нашом тежином и обојица смо пали. Ја сам имао срећу да паднем у унутрашњост таванице, али се Мелхисујево тијело одбило о незавршен зид и сурвало равно на земљу са велике висине. На мјесту је остао мртав.

Како је још као мало дијете доведен у Феникију и више није имао никога свога, сахрањен је по феничанским обичајима – његово тијело је спаљено, а прах просут у море. Дуго сам се молио за њега, а и данас се често сјетим оних његових последњих ријечи. Благослов Божији да ја будем тај који ће зидати Храм, сматрао сам за наше заједничко дјело.

Уосталом, све ти ово говорим, да би ти схватио да Господ не гледа по крви, већ по срцу. Ето, мене је удостојио, а њега је погубио...

Градитељство је постала моја највећа љубав у животу. Дуго нисам добио прилику да будем главни градитељ због Мелхисујеве смрти и грешке коју смо начинили. Зато сам се трудио више него сви други да се докажем. Изучавао сам разне стилове и учио много више од онога што су од мене тражили. Из неког разлога, заволио сам древно египатско гради-тељство, језик и културу и упознао их до савр-шенства и прије него сам видио Египат.

Бог ме је ставио пред велики задатак и поставио ми много замки и искушења. Смисао тога видим тек данас, након много година, јер је Господ од мене начинио једног од најбољих. Моји учитељи су ме мучили, јер су сматрали да (поред многих синова чувених градитеља) ја нисам достојан тако великог и узвишеног задатка. Трпио сам много увреда и много неистина изречених на мој рачун. Али, ето, некада и људску сујету и гордост Бог користи да изоштри оштрицу којом ће сјећи безбожнике.

Било ми је око двадесет и пет година када сам добио дозволу да градим једну малу и незнатну грађевину. Многи од мојих учитеља и старјешина сматрали су да ће ме тиме понизити. У ту грађевину уложио сам много труда и молитве, јер је то био начин да се докажем. Чим је грађевина била готова, власник ју је продао једном дошљаку Египћанину. Нови власник ме је позвао и питао ме је да ли бих исту такву саградио у Египту и водио надзор над његовим радницима у изградњи. Прихватио сам позив као велики изазов. Отпутовао сам у Египат, направио планове и вратио се у Тир да поручим чувену ливанску кедровину. Када је брод натоварен, на њему се налазила и огромна пошиљка кедровине коју је тирски краљ слао египатском фараону на дар. Међутим, на мору нас је задесила олуја која је превртала брод скоро сву ноћ. Божијом вољом сав товар је остао готово нетакнут, али је већина бродске посаде изгинула спасавајући брод и путнике. Када смо напокон стигли, поставило се питање ко ће предати робу и писмо фараону, јер су изгинули они који су били задужени за то. Нико од мене није био позванији да се прихвати тог посла.

Радницима на истовару казао сам да је сва кедровина на броду за фараона, а да је она пошиљка која је била за градњу моје грађевине уништена. Како сам већ познавао египатски језик и писмо, лако сам се пробио до фараона и објаснио да сам ја допремио пошиљку коју тирски краљ шаље на дар, а да је у бродолому уништено писмо за њега. Смислио сам неки хвалоспјев у египатском маниру који се фараону веома допао. Када сам следећег дана обављао припреме за изградњу дома због којег сам дошао, фараонови људи су дошли са хитним позивом да пођем са њима. Фараон ме је лично позвао и тражио је од мене да се прихватим важног и повјерљивог задатка. Послао је велику пошиљку са даровима тирском краљу и писмо, које сам са највећом пажњом испоручио у Тир. Следеће године, од тирског краља и египатског фараона постављен сам за надзорника трговине између Феникије и Египта.

Иако сам имао мање од тридесет гогина, преузео сам овај велики посао од којег сам се брзо обогатио. Са Божијим благословом и заштитом, неометано сам се бавио трговином путујући из Тира и Сидона за Египат и назад пуних седам година. Градњу, своју велику љубав и страст, морао сам да ставим у други план, али сам с времена на вријеме градио и неке грађевине, више из љубави, мање из потребе. Тако сам себи у Ашдоду саградио велику палату из које сам управљао свим пословима. Саградио сам и неколико кућа, од којих и једну старом Самордају. На жалост, он је у њој живио свега неколико година. Са овом породицом сам сво вријеме одржао везу и помагао их, а са Самордајем сам дуго водио разговоре о вјери. Мислим да је након оне ноћи и догађаја са Ковчегом Господњим и он тајно прихватио Бога израиљског, али да ми то никада није гласно рекао.

Био сам најбогатији човјек у Ашдоду, а мој положај и задатак погодовао је свима: и Египту и Тиру Ашдод је био скоро на пола пута, а Филистејима велика част и сигурност од оба царства. Краљеви филистејских градова[i] долазили су да ме моле за посредништво у преговорима, а сав филистејски народ поштовао ме је као великог мецену. Помагао сам свима и то се прочуло. Многи су долазили да траже помоћ, а ја сам увијек био посебно наклоњен дјеци која пате. У то вријеме, међу Филистејима, рађало се много болесне дјеце, ваљда због крви...

Једног дана на праг моје палате дошао је прави див, тако силан и велики да никада до тада нисам видио човјека попут њега. Одлучих да га примим из просте радозналости да видим тако великог човјека, а испоставило се да ми је брат. Претпостављаш да говорим о Голијату... Да, он ми је дошао да тражи савјет и зајам око неког посла. Нисам му открио ко сам, али сам га испитао о његовој породици. Сазнао сам да је Рафај жив, али да га је вино уништило, да има укупно 5 синова и да је сваки попут Голијата, да им је мајка скоро умрла и да су сви на оца – не баш сасвим јасног и бистрог ума. Осим Голијата, то су били: Јесви, Сафај, Ламај и Гатај. Овај последњи рођен је с неком маном – имао је по шест прста на рукама и ногама, па је онако крупан и велики, изгледао као страшило од којег су сви бјежали. Сафај и Ламај бијаху ума болеснога и Голијат је о њима водио рачуна. Једном ријечју - јадна и разбијена породица, уништена суровошћу, гордошћу и самовољом њиховог оца. Голијат је, изгледа, једини био кадар да брине о њима, а и то је чинио на сличан начин као и његов отац.

Сазнао сам да су се свих петорица браће прија-вили у војну службу. Ништа чудно... Али, војска, као војска – очекују да ти издржаваш краљевину, а не краљевина тебе. Зато је Голијат дошао да тражи помоћ и савјет, шта да чини. Дао сам му мање него што је тражио, обећавши да ћу помоћи и следећи пут. У ствари, хтио сам да ми долази чешће, јер ми се допадала та идеја да из потаје будем у току и посматрам ову породицу. А и његова жртва за браћу ми је била симпатична. Не, није ту било љубави... Не, то Рафајеви синови нису познавали! Било је ту само онога што је Рафај усадио у њих – закон ву-чијег чопора који се држи заједно да би преживио...

На неки начин било ми је лакше када сам то себи освијестио. Много теже би ми било да с Голијатом одржавам неку присну везу и подсјећам се на смрт моје мајке. Овако, сваки пут када би ми долазио, осјећао сам горчину према свима њима и олакшање што сам далеко од свега тога. Испочетка сам гајио одређено поштовање према његовом труду, али сам послије схватио да он то чини да би себи подигао цијену и умекшао масе које су у њему видјеле само звијер коју је краљ укротио против непријатеља. Тиме је, у мојим очима, та крвава породица постала још и љигава, безоблична и подла.     Зато сам му и давао ту помоћ, која је била смијешно мала за мене, а огромна за њих. То је било управо оно што ме је до облака уздизало изнад њих и хранило у мени грешно задовољство наслађивања над патњом свог непријатеља.

Једнога дана код мене је тајно дошао Ахис краљ Гата. Донио ми је вијест да су се Израиљци организовали као краљевина и поставили себи за краља Саула, те у неколико наврата напали на Филистеје. Страх се увукао у Ахиса, јер је чуо за силну војску коју је окупио овај нови краљ. Зато ме мољаше да посредујем код тирског краља за војну помоћ, уколико ови начине какав савез са околним народима. Дуго смо разговарали о Израиљцима, јер је он са њима био на граници и имао много више контакта, него ми у Ашдоду. Обећах да ћу учинити све што је у мојој моћи, а он ме је молио да дођем код њега у Гат и будем његов гост. Како у Гат нисам одлазио никако откако сам као дјечак побјегао, нити сам намјеравао да икада тамо одем, сада сам се правдао како ме је страх ићи под овим новим околностима и могућим ратним сукобима. О овоме никада нисам разговарао са Феничанима.

Но, једнога дана Ахисове сумње се остварише. До мене је стигла вијест да су Израиљци изашли пред Гаћане у бој, али да се неки силни јунак, велик као стијена, супроставио непријатељу и да их већ данима он сам држи на одступници. Одмах ми је било јасно да се ради о Голијату...

Послао сам једног гласника у Гат и органи-зовао да ми се редовно шаљу вијести са бојишта. На тај начин сам докупио још мало Ахисовог повјерења да нешто заиста радим по питању његове молбе. Гласници су данима доносили исту вијест: војске су се ушанчиле на брдима око Сохота, а Голијат изазива Израиљце на двобој и виче: „Има ли међу вама јунака да ми изађе на мегдан!? Ако побједите мене, ми ћемо вам бити слуге. Није ваш Бог јачи од богова наших!“

Ништа друго од сина Рафајевог нисам ни очекивао... Као да видим старог и пијаног Рафаја како сједи међу војницима и шепури се показујући на Голијата и хвалећи се: „То је МОЈ син!“ Вјероватно је сва његова вјера у богове тиме добила испуњење, па није ни чудо што његов син зачикава Бога Свудаприсутног. То је тај тип људи – кад им добро иде и кад имају све што им треба, онда се хвале на све стране и не размишљају да се све може окренути и другачије. Знајући Голијата, тај мора да је искористио сваку псовку коју зна да се, ионако велики, покаже још већим, а да оним страшним и одвратним клетвама прокуне Бога Израиљског. Боже, како сам увијек с гађењем слушао те дивљачке обичаје...

Но, након што и четрдесети дан дођоше исте и већ досадне вијести и када сам већ помислио да откажем гласнике, стиже ми најчуднија вијест коју сам могао да замислим: Голијата је убио један дјечак! По опису којег ми донесе гласник, схватио сам да овдје није ни било битке нити мегдана, већ да је неким чудом овај дјечак убио Голијата само једним јединим каменчићем. Већ је, јадан гласник, помислио да сам глув или луд, па питам по стотину пута исто питање и тражим да ми прича све испочетка... али нисам могао да повјерујем у оно што сам чуо.

У мени су се мијешала осјећања; страх од непријатеља који надире чудима и захвалност Богу што се не да ружити. С једне стране, сво моје богатство било је сконцентрисано на једном мјесту и логично је било да се плашим пљачке и уништавања свега што имам. Међутим, с друге стране сакривао сам пред људима осмјех са лица сваки пут када бих се сјетио свих оних вулгарности којима је Голијат вријеђао Бога и Божији одговор кроз нешто најгоре што се овоме могло десити – да га убије голоруки дјечак.

Боже, велики си и чудна су дјела Твоја...

Нередне двије године протрошио сам у измије-штању свог имања негдје далеко од филистејске територије. У овом чуду које је Господ учинио кроз Давида јасно сам видио да је дошло неко ново вријеме и нека нова подјела моћи и односа на овим теренима. Израиљски народ ће тек кренути у офанзиву. Све вијести које су стизале до мене говориле су о томе да је Бог одлучио да овај народ учини силним и да га коначно насели на овом простору. Међутим, филистејски планови били су потпуно исти. Филистеји су овамо доселили нешто послије Израиљаца, али знања и умијећа која су донијели са собом осоколила су их да размишљају у истом правцу као и Израиљци. И једни и други су морали да размишљају о проширењу своје територије.

Испочетка су два народа живјела једни поред других. Филистеји, навикнути на море и пловидбу, држали су се обале, а Израиљци, навикнути на сточарство, држали су се равница и пашњака према Јордану. Међутим, народ расте као што човјек расте, навике се мијењају и потребе оба народа мијењају се у складу с узрастом. Овај дио свијета постао је тијесан за два народа која размишљају на исти начин. Тим прије што се некада силни Египат забавио својим пословима и све мање је обраћао пажњу на сјеверну границу и оне „преко пустиње“, а Феничани су већ одавно престали да се брину због јужних сусједа који су далеко заостајали иза њих.

Знам да ће ти ово звучати чудно, али Филистеји и Израиљци су много утицали једни на друге. Филистеји су нарочито били љути што њихово најјаче оружје – знање о обради метала – полако измиче из њихових руку и што све више Израиљаца држи чекић у руци и удара по усијаном гвожћу. Сточарсто и разни прехрамбени прозводи је нешто чиме су Израиљци некада доминирали над Филистејима, но и то се одавно промијенило... Знам то, јер сам био трговац.

Све у свему, схватио сам да ми ваља или на југ у Египат или у Тир, при чему ме је Тир више привлачио. Већи дио својих послова и имања већ сам пребацио у Тир и остало је да завршим још неке грађевинске послове које сам започео одраније. Неминовно, пут ме је водио у Гат. Колико год да сам се опирао томе, постало ми је јасно да више не могу да избјегнем Ахисове позиве и да он већ сумња на мене. Како бих осигурао мирно повлачење и прес-јекао евентуалне непријатности због тога, одлучио сам да одем Ахису и испуним своје обећање. Уосталом, имао сам тамо своју кућу у којој никада нисам био...

Дошавши у Гат, пожелио сам се да ме што мање људи види и препозна, али свој долазак нисам могао сакрити. Зато сам се одлучио на супротну тактику – шетаћу улицама Гата да ме сви виде. Био сам веома изненађен стањем у којем се град налазио. Све је некако било запуштено, а велики број умно болесних људи видио сам по свуда на улицама и трговима, тако да се слика јада и биједе стварала већом него је стварно била. Много празних и напуштених кућа подсјећало је на скорашње ратове, а удовица и сирочади било је на сваком кораку. Са неком зебњом и страхом смјестио сам се у своју кућу коју сам некада платио да се изгради из неког блесавог разлога који одавно више није имао смисла.

У истом расположењу дошао сам код Ахиса који се силно обрадовао кад ме је видио. И баш када сам започео тему о ономе што сам видио у граду, слуге су дошле да га извјесте како су препознали Давида, Голијатовог убицу. Ахис није много обраћао пажњу на ово, али је по мом изразу лица закључио да би требало. Пришли смо прозору и слуга је показао на неког голобрадог младића који је сједио на зиду испред палате. Изгледао је веома болесно. Рукама је нешто објашњавао неком невидљивом саговорнику, низ браду му је цурила слина, а одјећа сва исцјепана висила је са њега. Ахис је одмахнуо руком уз примједбу да таквих има и превише, желећи да што  прије настави разговор са мном и да ме што боље угости. Искористио сам тренутак док је наређивао слугама шта да нам донесу и једном од слугу тихо заповиједио да оног младића одведу у моју кући, окупају га и нахране. Уз изговор да се не осјећам добро, некако сам привео крају разговор са Ахисом и што прије се упутио својој кући.

Када сам стигао, слуге су ме извијестиле да су оног болесног младића с великом муком натјерали у воду, окупали га, нахранили и пресвукли. Нашао сам га како сједи у углу собе и гледа у једну тачку. Осигурао сам да нас нико не гледа и не слуша, распустио послугу и сјео до њега на под. Он је изгледао као да није примјетио да сам у просторији, ритмично се клатећи напријед-назад, пјевушећићи неку мелодичну пјесмицу.

Погледао сам га равно у очи и рекао: „Шалом[ii], Давиде!“ Међутим, ма колико се трудио се да настави у истом ритму и да ме не примјећује, ухватио сам тренутак његове изненађености, што ми је био знак да је то све само добра глума. Зато сам наставио: „Добро, прекини сада, сами смо.“

Претпостављам да му је страх од филистејске освете налагао да настави са овом игром, али су и моје ријечи биле довољно сигурне да ипак престане да се клати. Још увијек ме није погледао, па сам наставио: „Знам ко си и нема потребе да се плашиш. Овамо сам те довео да те сакријем и сутрадан изведем из града.“

„Ко си ти?“ упитао ме је и тада је започео наш разговор који је трајао до јутра. Укратко сам му испричао своју историју, заобишавши да кажем ко ми је отац и да је Голијат мој брат. Сматрао сам да у том тренутку тај податак може само да штети искрености која је, како се показало, била обострана. Од тога дана, мој живот је кренуо у сасвим супротном смијеру од онога како сам га до тада планирао. Господ нас је спојио и до Давидове смрти остали смо нераздвојни пријатељи и сарадници.

Са посебном пажњом слушао сам његове ријечи, а нарочито сам био сконцентрисан на његов опис двобоја са Голијатом.  Било је то за мене једно ново откривење Божије милости, али и једног специфичног односа човјека према Богу. Никада до тада  нисам срео некога ко толико дубоко вјерује у Бога и ко се тако лако предаје Божијој вољи и Његовом вођењу кроз живот. У Давидовим ријечима све је то изгледало исувише лако и једноставно, сасвим логично и смислено, да сам се помало плашио тог човјека. Мислим, ипак... треба изаћи пред некога као што је Голијат. Он не само што је био огроман, већи од свих људи на свијету, него толико црн и намргоћен, да би неко такав, па и сасвим обичне грађе и висине, изгледао страшан. А овај младић, иако сасвим солидне грађе и стаса, мада сићушан према Голијату, без имало сумње у Божији план и без труна страха у неуспијех своје мисије, излази са пар каменчића и враћа се с његовом главом у рукама... При томе, чак и тада, много након тог двобоја, он говори о томе као о сасвим обичној и споредној ствари... Невјероватно! А како је тек то мени тада изгледало, јер никада до тада нисам срео никога налик њему.

И много касније, за сво вријеме нашег позна-нства и дружења, увијек и изнова сам се дивио његовој вјери, вјери која збуњује, која разоружава саговорника и улива страх и  поштовање и најљућим непријатељима. Вратићу се на ово, када ти будем причао о његовом поновном доласку у Гат и сусрету са Ахисом... Ево, на примјер, узми само Саула. Обојица знамо да Саул није био само луд – њега је обузео зао дух. Ја га нисам никада упознао, али по ономе што је Давид причао о њему, сватио сам да то није само болест, да то није само туга и разочарење, које може човјека да стварно доведе до лудила,  не... то је ипак морао бити само неки зао дух. Јер... да је био само луд, он у Давиду не би видио ништа, Давид га не би занимао или би га, једноставно, игнорисао. Али, он је у Давиду видио непријатеља, видио је некога ко му је противник, ко хоће да му отме власт. Он је свим својим  бићем мрзио Давида! А, сасвим сам сигуран, то нико на свијету  не може, ако је само и на тренутак видио и упознао тог човјека. Па, ето, поменух и Ахиса, краља гатског...

---

[i]Филистеја је у то вријеме била организовна по принципу конфедерације 5 градова држава, по старом грчком систему - полиса. 

 

[ii]Шалом – јеврејски поздрав, „мир теби“.

Друго издање романа урадила је издавачка кућа "Катена Мунди" Београд и роман се може купити код њих на сајту кликом на слику.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: