|
|
|
ЗМИЈАЊЕ ЈЕ И ДРУГЕ ПЈЕСМЕ  | Сава Гуслов Марчета | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ЗМИЈАЊЕ ЈЕ
Гдје се гласа снажним гласомГдје ,,заносе'' очи стасомГдје пољубе јутром небоГдје нахране гладне хљебом Гдје бујади непрегледноГдје без воде окућницеГдје заблеји стадо бијелоГдје зрикавац сумрак зриче
Гдје је небо најплавље
Гдје су зиме најсњежнијеГдје мећаве пометошеГдје су суше на сред душе Све то, гдје је, код мене јеНа Змијању, на олтаруБогови су даровалиЖени мудрост, моћ горштакуОсвајачи нису хтјелиЗемљу посну, каменитуКажу хтјели, нису смјелиСтати Змијањцу на црту
Змијање је, ето гдје је!
МАЈЧИНО ДЕСНО ОКО Како је тужноКад пас заплачеИз ока тамногМутна суза склизнеСмилује се човјекУдоми га, купаСа дјецом у игриИ у соби скупа Из бакиног окаПлавог, водњикавогИскраде се честоИ не само једнаУз сузу је уздахУтробу што згрчиОд кћериних ријечи,Синовљевих ријечи Немамо простора,Педесет' квадратаТијесно нам је, тијесноГдје дјеца да учеПревише нас овдјеТи, дјеца, а и миИ оно несрећноУсвојено куче Има, ту је близу,Дом за стара лицаБићемо уз тебеСваког поподневаС невјерицом слушаМајка и старицаОд ријечи што хладеДуша јој озебе И стиже уторакДан кад се одлази,Дан кад све заболи,А тијело не осјећаКофере јој носеТешко ноге вучеРадо би понијелаСаксију свог цвијећа Окрену се стараЈош праг да погледа,А на прагу кучеШкевће, ко да плачеЗовнуше, пожури!Она ноге вучеСкотрља се сузаНа црне папуче У дому, у собиНије била самаКао проштац тијелоНа другом креветуКажу, не говориНеколико љетаИ ништа не тражиЧекају опијело А с ким ћу да причам,Прошаптала сину,Бићемо уз тебеСкоро сваког данаНа растанку све ихИзљубила њежноКрику није далаСићи са усана Плакала је тихоНи Бог да не чујеИ клела га, заштоОд ње жену створиЗашто није кучеДа љубимац будеДа је прошетајуОко њене куће Минуло је самоНеколико данаОд туге ни водуПила није вишеРекоше им кратко;Мајка је заспалаНа груди јој рукеХладне прекрстише Ал' се десно нијеЗатворило око...
ПЈЕСМА О ОНОМ ШТО ТЕШКО ЈЕ НАЋИ Потражих љубав за моје боре дубокеУ ковачници гдје гвожђе обликују и калеДа им скују калупе плиће за године тугеЖалећи успут младости трене Кроз дио Пакла провучене, опрљене,Спаљене жеље неиспуњене Потражих љубав за очи својеУмором згасле, посустајалеУ свијету, с позоришном сценом, подземномГдје срећна лица ријетко видјехСем оних што глуме дворске будале Потражих стисак, њежни стисак, рукеЈедино што ми је преосталоУ вечери љубавне поезије,Није важно гдје, које и чијеБијаше њежан, пријатељски,Мени похлепној бијаше мало Бијаше њежан... пријатељскиМени похлепној, бијаше мало...
ПЛАВА НИЈАНСА ЗЕЛЕНОГ ВРБАСА КрупаИз спиљеХладна , тананаЗмија измиљеЗмија дјевојкаПлавоокаС велом од тамних нијанси плавеИ тек сакупљених увојакаРазбацаних између Зелене шашеА мало даљеНа низбрдициТамо гдје седренКамен се купаПонеки клокотКао уздахКлизав и њежанИспусти КрупаСа њом потечеСмјерност и тихостНосећи чедност До крупних стијенаПредано клизећи По маховиниДок грубоНе буде РазбијенаТада набујаОд силне љутњеНијансе плавеБијесом запјене,Гласно подвриснеКо да коња јашеТукући чврстеПркосне стијенеИ тече Крупа,Клокоће,Вришти,На мегдан јој никоНе смије стати,Низ брдоДо ВрбасаЗаленог мангупа,Пољаном плодномПут да скратиВрбасОоо, која вода!Ооо, каква прича,Какво одијело,Зеленог младића!Скути се борају Уз стрме стијенеКошуље мјесечином ОсвијетљенеОоо, каква играС врбама на хриди,Каква дубинаОд које се не видиКамен с маховиномПиљци округли,Само их сочиМјесец кад зарониДок обилази Пјешчане заклонеГдје се рибаУвлачи и мријестиГдје алгама свјетлост У косе намјести,Па да Крупа лакшеЉепоту пронађеЉубав двију ријекаОстаје за вјечност Пољаном се разлије,У Тијесном Стијешњена,Нико тако чврсто Ко Врбасне грлиКад силан набујаКроз кањон похрлиС украденом дугомСа Бочачке КулеПа да је уплете До БлаговијестиУ косу својојБучној невјестиПа да је смириУ загрљајуДа људи могу,По обичајуУ нестварној љепотиДа се огледају.Кроз лијепи град ће Тихи, загрљени,Мамити уздахе Заљубљених ...
|
